Весна Ђукић у својој књизи „(Ка)ко смо? Студије културе памћења и политике идентитета у Србији“ (Београд, 2017) пише како „не постоји културна провинција, пошто између унутрашњих културних матрица не постоји хијерархија. Не постоји хијерархија између култура. Не постоје мале и велике културе. Не постоје центри културе и периферије. Све су културе једнаке међу собом. Ако је другачије, реч је о културном империјализму који је у суштини антикултуран.“
Јасно је да је свака хијерархизација култура и свака претензија партикуларне културе на универзалност идеолошка или транс-идеолошка конструкција, иза које стоји одређена инстанца моћи. Пошто свака моћ жели да се легитимизује, а култура је најефикаснија и најтрајнија форма легитимизације моћи, хијерархија култура, иако теоријски и етички неодржива, представља историјску реалност.
Свест о потреби носилаца моћи за легитимизацијом, и да та легитимизација тежи да се оваплоти у формалним и вредносним оквирима онога што називамо културом, даје шансу потлаченима да управо култура буде најснажније оружје њиховог отпора. Не давати легитимитет тлачитељу пре свега значи не пристајати на његову културу као супериорну и његов образац и критеријум културе као образац и критеријум културе по себи.
Такође, питање вредности и хијерархизације појединачних култура је пре свега питање самосвести, односно (само)рефлексије и идентитета: живимо у малој култури све док верујемо да је наша култура мала.
Они који желе да подрже такво наше уверење, говоре о недостатку њеног континуитета и истинске традиције (недостатку развојности), говоре о њеној неоригиналности и, најзад, о њеној неспособности на прожимање са другим културама.
Да бисмо могли да одговоримо на такве изазове, и то стваралачки одговоримо, свакако је потребно да освестимо сопствену „унутрашњу културну матрицу“, како у наведеном цитату пише Весна Ђукић, или свој, како је сада популарно рећи, „културни код“. Код је основни образац по ком се обликује одређена културна форма, и свакако га не треба изједначавати са информационим кодовима, али ни биолошким, односно генским, самим тим ни изједначавати културно наслеђе са генетским наслеђем.
Такође, може се рећи да тај код или образац или матрица не постоји сама по себи, као нека „есенција“, него само ако је активан, односно у сталном и динамичном односу са културним стваралаштвом заједнице.
Активан је ако пружа основ за стално превођење, и то обострано превођење између различитих културних модела и система. Култура је култура док представља жив генератор знакова, симбола и вредносно-идентитетских представа, и у односу на историјску, дијахрону, и у односу на синхрону, хоризонталну раван савремених култура.
Само култура са великом моћи превођења је велика култура, она која активно обликује друге, али не силом, него стваралаштвом.
А хоћемо ли или нећемо да (и) наша култура буде таква је у крајњој линији увек ствар избора, који није лак, јер највеће искушење таквом избору су текуће констелације моћи (и локалне и глобалне) и свакодневница, која нас окива јаче од свих других окова.
Наш стварност можда јесте паланачка, али наше борба мора да буде културна. Јер само ће као таква моћи да буде и истински „наша“.
Аутор је теоретичар филма и уметности
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар