Ознаке

, , ,

Глас о Христовим чудима шири се Галилејом. По повратку из Гадаре дочекује га маса народа.

Јаир, старешина синагоге, баца се Христу пред ноге и моли га да дође код њега у кућу и да излечи његову на смрт болесну дванаестогодишњу ћерку.

Исцељење слепог, манастир Раваница, 14. век.

Док Христос пробија кроз гомилу окупљених, жена болесна од крвоточења и због тога презрена од људи који је доживљавају и као проклету, успева да се пробије до њега и да му додирне одећу. Истог часа осети да је оздравила.
Христос тражи да се јави ко га је додирнуо.

Збуњени ученици не разумеју на кога мисли, кад је гужва огромна и многи се гурају уз њиховог учитеља. Христос им објашњава да је осетио силу која је од њега прешла на неког.

Исцељена жена стидљиво излази пред Христа и признаје да га је она додирнула. А по закону није смела ни да му приђе.
Христос је охрабри и објасни да је све у реду и да ју је њена вера спасла од мука.

У том се кроз гомилу пробија неко из Јаирове куће. Носи тужни вест да је Јаирова кћи умрла. Нема потребе да учитељ долази.
Христос каже Јаиру да се не боји и само да верује. И кћи ће му бити спасена!

Одлазе код Јаира. Христос у собу мртве девојчице улази са апостолима Петром, Јаковом и Јованом. Допушта да остану ту још само Јаир и његова жена.

У неверици остали остају пред вратима. Што тугујући, што подсмевајући се столаровом сину Исусу, који мисли да може мртве да лечи.

Христос је поред одра изговорио само: „Девојко, устани.“.

И девојчица послушнија Богу него смрти се придиже!

А Христос заповеди запрепашћеним родитељима да јој донесу нешто да поједе и да ником не говоре шта се десило.

Запис догађаја, захваљујући јеванђелисту Луки делује динамично и узбудљиво као на филму…

Необично је да у једном јеванђељском читању на литургији (зачалу) слушамо о два догађаја.

О исцелењу крвареће жене и васкрсавању Јаирове кћери.

И један и други догађај често се приказују на иконама и фрескама. Одвојено, али и један поред другог.

Шта спаја ова два догађаја? Осим што се ради о Божијим интервенцијама у односу на поредак пале природе?

Жена кришом, скоро на превару хоће да дође до исцељења.

Јаир се понизно излаже пред бројним сведоцима да би спасао живот своје ћерке.

Приступају Христу са потпуно удаљених различитих позиција, на потпуно различит начин.

А обоје добијају од Христа оно што им је требало.

Ђакон Ненад Илић

Христос нам показује и говори, а јеванђелист подвлачи, да је оно што спаја жену коју људи изолују као нечисту и проклету и угледног старешину – њихова вера. Вера која је доступна свакоме. Али и беспоговорна вера, она коју прати храброст.

И непрекидно крварећу жену и старешину Јаира вера храбри да погазе правила и обичаје, да забораве на форму и социјална правила. Јер Бог је изнад свега тога. А вера Њему води.

Истина, њиховој великој вери је претходио очај.

Да ли нам је због тога лакше да разумемо то како су се њих двоје у толикој мери окренули само Христу, како су успели да уклоне из срца и ума све осим чисте и потпуне вере?

Колико људи знамо данас који западају у очај али им то не буди веру?

Истинска вера приближава нам Христа у тој мери да све остало око нас постаје неважно. Али, с друге стране, без тога да нам све око нас постане неважно у односу на Бога – зар уопште можемо и наслутити праву веру?

Можда ту лежи одговор.

Нико од нас не жели да призива тренутке који нас доводе пред амбис очаја.

Али и пре таквих тренутака има периода или макар тренутака у животу кад осетимо да ништа око нас нема вредности, и да ни у чему око нас нема правог живота.

Могло би се рећи да све што нас одвлачи од осећања животне радости и захвалности, па чак ако је то догађа у најтежим околностима – све је то врста болести.

Уместо да нас тада противник људског рода одвлачи ка самосажаљењу или очају, треба да користимо те тренутке да упрегнемо трагове вере у нама ка једном једином циљу – ка Богочовеку Христу. Да нас исцели!

Нема ту аутоматизма. Да ли ћемо ми бити физички исцељени, враћени у живот, душевно исцељени или само утешени – не знамо. И не треба да знамо. Иначе би одмах рачуница срушила нашу веру и претворила је у нешто сасвим друго.
Крвоточива жена није имала никакву рачуницу. Она је видела само Христа и само се у Њега надала.

Вером се приближавамо Богу, остајемо с Њим, остајемо заувек.
А то је неупоредиво важније од привремених исцељења и привремених одлагања смрти која је Христос чинио током свог кратког живота у телу на земљи. И која је касније чинио кроз историју преко Својих Светих.

Он их је чинио да бисмо ми трајно запамтили да је вера у Њега за нас једино важна и спасоносна.

А да је Он Победник смрти, Разгонитељ страха, Исцелитељ, Давалац смисла – Вечна Љубав.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

 

Advertisements