Уколико желимо да србски народ опстане у овим смутним временима, морамо пре свега знати ко смо, шта смо и чији смо. За сваког истинског Србина и Србкињу, Видовдан (као и Савиндан) јесте најсветији дан србске повести и камен-темељац србске будућности
Министар одбране Ву Лин (у преводу с кинеског: неспособан за војску) жели да прогласи 4. децембар „Даном ратника“.
Уместо ВИДОВДАНА – традиционалне Крсне славе и свечаног дана србске војске, као вечног подсећања на мученичком крвљу потврђено опредељење за Царство Небеско и слободу у Христу – еврофанатични колонијални управници Србије желе да нам наметну још један у низу безличних сурогата (мање вредних замена), како бисмо заборавили на Часни крст и Слободу златну.
То је класичан пример разарања памћења (damnatio memoriae) поробљеног народа, коме завојевачи и издајници мењају свест у толикој мери, да све што је узвишено и племенито у својој духовно-историјској баштини почиње да посматра као „превазиђено“, „непотребно“ и на крају „штетно“, док му се о непријатељима намеће слика као о „пријатељима“, „стратешким партнерима“ и „цивилизаторима“ („инвеститорима“).
Уколико желимо да србски народ опстане у овим смутним временима, морамо пре свега знати ко смо, шта смо и чији смо. За сваког истинског Србина и Србкињу, Видовдан (као и Савиндан) јесте најсветији дан србске повести и камен-темељац србске будућности.
Србски родољуби морају бити носиоци снажне духовне и националне свести, јер искључиво тако могу постати слободарско језгро око кога ће се сабрати шири слојеви друштва. Темељ те и такве свести чини управо светосавско и светолазаревско (видовданско) опредељење за „Царство небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време“ (Св. Николај Србски).
(Фејсбук страница Младена Обрадовића)
Categories: Преносимо
Оставите коментар