Ознаке

, ,

Историја је још у старом Риму промовисана у учитељицу живота. Међутим, у савременом свету све се чешће суочавамо са заборавом и губитком колективног памћења, а кључни проблеми, са којима се Србија и данас суочава, дубоко су укорењени у њену историју. Због тога је гост ове „Седмице“ Радио Београда, историчар, професор Универзитета Милош Ковић. Разговарала Ана Томашевић

Милош Ковић и Ана Томашевић

У уводном делу разговора хтела бих да вас питам на шта вас најпре асоцира (синтагма) српска историја. Који бисте епитет уз њу најпре ставили?

Рекао бих трагична и славна. Трагична и славна је појединачна егзистенција сваког од нас. Историја нам је  и дуга. Срби су прилично стар народ – као старац који се понекад понаша као тинејџер, незрело. Историја нам је постала трагична пре свега у новије доба, због неколико геноцида које је српски народ преживео, и као таква је упоредива са историјом Јермена или Јевреја. Славна је због ослободилачких покрета српског народа у Првом и Другом светском рату. У срцу те славе увек је био Косовски завет.

А шта бисте рекли каква је српска историјска судбина нације, што подразумева и будућност­?

Бојим се да је прилично непредвидива. Сви бисмо волели да животе проведемо у миру, са својим породицама и рачунамо да се најгори део приче окончао деведесетих година (прошлог века). Бојим се да није тако. За нас је живот и даље пун искушења, нашу државу покушавају да распарчају; наши прилично моћни непријатељи Републику Српску и даље третирају као провизоријум. Погледајте шта се дешава са српским народом у Црној Гори – шест грађана Србије годину дана тамнује у најгорим условима, који су приближни онима у Гвантанамо Беју. Ко у Србији на то реагује? Да ли неко зна ко је Бранка Милић, јунакиња процеса? Ситуација је потенцијално врло опасна, и ако ту укључите и светска кретања, опкољавање Русије и улазак НАТО пакта до њених самих граница, притисак на Кину… Бојим се да нас тек чекају искушења.

Ми се у овој емисији ипак пре свега бавимо реалношћу. Какав је историјски поглед на нашу реалност?

Потребно је да схватимо да историја нема краја, или га бар у овом тренутку не можемо назрети. Шта је, рецимо, Косовска реалност? Срби су протерани и тамо је НАТО, при чему се заборавља да ово није крај историје. Примера ради, немачке трупе су 1941. године изгледале тако моћне, а три године касније нема Трећег рајха, Црвена армија је у Берлину. Империје долазе и одлазе, и ми и наши суседи Албанци, Грци и Бугари видели смо долазак и одлазак многих империја. Видећемо крај и ове империје. Док не дође до промене односа снага у свету, нас чекају многа искушења. Потребно је, као што смо и до сада радили, сачекати. Данас кажемо „замрзнути конфликт“. Није Косово једини светски конфликт, широм света има „замрзнутих конфликта“. Сваки народ са историјским искуством зна да када је ситуација неповољна – морате да сачекате.

Колика је цена тог чекања?

У овом тренутку најважније је сачувати људске животе, Србе на Косову. Лако је јуначити се и давати изјаве овде. Људи који живе у гету у Ораховцу не знају шта носи дан, шта ноћ. Тако је и са Србима у Хрватској – наш министар дође и овде даје ултрапатриотске изјаве… Људи не смеју да се уљуљкују, ми живимо историју. Данас многи говоре да треба сачувати животе наше деце. Како? Тако што ћете се одрицати делова своје територије? Или тако што ћете јачати своје оружане снаге и финансије своје земље?

У међународним односима сила одлучује о свему. Ако наша власт потпише Бриселски споразум, за наше главне суседе и велике силе то није знак добре воље, већ слабости. То је позив на гозбу, а на столу су ваше територије, ваши грађани. Не говорим о изазивању конфликата са јачима, већ о озбиљности и свести о томе да у међународним односима нема милости. Ви у овом тренутку можете да напустите Косово и учествујете у стварању Велике Албаније, али зар неко заиста мисли да то може да прође без потреса? Мисли ли тај о судбинама 120.000 наших грађана, мисли ли да ће они да преживе припајање Великој Албанији? У шта ћемо се претворити ако свако мисли само на себе и на своју децу? Ако нема солидарности, нема заједнице. Нација је морална заједница људи који су решени да деле судбину и имају заједничку историјску свест.

Како са историјског становишта треба третирати реалност? Често чујемо да морамо да уважимо реалност (косовску, балканску, реалност у међународним односима)?

Неки кажу да је реалност да Срба данас нема на Косову. „Ми смо их побили, опљачкали – и то је сада реалност.“ Не! Реалност је да то није законито, да је то неприхватљиво. Мали народи се позивају на међународно право и траже великог савезника. Данас је моћ САД неупитна, али моћ Русије и Кине расте. Те процесе ће САД моћи да зауставе само војном конфронтацијом. Русија води пријатељску политику према Србији, али и са тим морамо да калкулишемо. Реалност је да је на Косову учињен злочин и да су они који су га починили још тамо.

Да ли ви то заговарате онај стари левичарски мото будимо реални, тражимо немогуће?

Не – то је могуће! Морамо да будемо одговорни према својој земљи и према будућности своје деце. Треба ли да тргујемо нашим територијама због будућности наше деце? Треба да радимо управо супротно. Поставља се питање: „Хоћемо ли се бранити у Приштини и Дечанима, или у Новом Пазару или Нишу? Или Војводини? Видели сте колико је грађана у Војводини подржало независност Каталоније.“

Зашто су сећања, легенде и митови по вашем мишљењу важни? Зашто их треба чувати?

Друштвене науке кажу да сва друштва почивају на митовима. Очеви оснивачи и одбрана Форт Алама у Америци, рат Север – Југ: цела америчка историја је саздана од митова. Историографија утврђује чињенице, а Косовски завет је нешто што даје смисао историји Срба и мотивише их у критичним ситуацијама

А како кореспондира са реалношћу?

Косовски завет је потенцијално врло субверзиван. Живимо у свету у ком се каже „Дај нам данас“, иде се на хедонистичка краткорочна задовољства. Косовски завет каже „Не! Ми смо за вечност!“ Садашњица вам каже да је примарно материјално, Косовски завет да је примарно духовно. Садашњица каже „Сила. Реалност“, а Косовски завет „Небеска правда изнад свега“. У политичкој квазиелити и неким медијима говори се „Митови су ретроградни“, а Андрић у „Разговору са Гојом“ или есеју у Његошу као трагичном јунаку косовске мисли каже да су легенде и митови срж историје човечанства. То је срж вишевековног искуства генерација. Оно што нас мотивише, покреће – то су вера, љубав, мит. Па шта покреће Американце: мит о њиховој изузетности. Они искрено верују да је амерички народ привилегован, изабран, да њима припада Божја воља. Данас већина грађана Србије верује да је Запад супериоран. Шта је то ако није мит? О томе лепо пише Срђан Шљукић: „Мислите ли да ћемо, када одбацимо Косовски мит, успоставити царство реализма, разума? Не! На његово место ће доћи други мит – мит о моралној изабраности Запада да у наше име одлучује. Кључно питање је да ли желите да личите на некога, да се више не зовете Ана него Џени, или да будете Ана и одговорите на питање „Ко сам ја? Одакле долазим и куда идем?“ То се питање данас поставља српском народу: да ли хоћу да будем оно што јесам, или неко други, кога никада неће прихватити? Ми смо у класичној позицији колонизације, што је рађено и са Филипинцима, у Хонг Конгу, Индији. То су модели културне колонизације. Стално се преиспитујете шта са вама није у реду, зашто нисте довољно „модерни“.

Какав би био одговор историје на питање о унутрашњем дијалогу?

Вратимо се историјском искуству српске дипломатије и хајде да видимо шта би нам на ово питање одговорили Никола Пашић, Милован Миловановић, Илија Гарашанин, Краљ Милан… Сви би нам рекли: сачекајте! Сачекајте промене у односу снага. Али то не значи сачекајте да би се ратовало, већ сачекајте да би се преговарало у промењеним околностима.

Али замрзнути конфликт има и своје слабости. На Косову и Метохији 120.000 Срба, а ако се овакво стање продужи биће их све мање.

А шта је алтернатива? Подела Косова у којој један део јужно од Ибра одлази у Велику Албанију. А шта мислите колико би они као Срби преживели у Великој Албанији? Мислите ли да ћете их спасити тако што ћете их припојити Великој Албанији? Овде се одлучује о читавој Србији, не само о Косову. Људи мисле „Пустићемо Косово и живећемо у миру“. Али не! Тек тада све почиње. Ми мислимо само на себе, а морамо да схватимо да се Срби на Косову налазе на милост и немилост НАТО пакта. Ми и Албанци смо ту где смо и морамо да разговарамо, а велике силе ће доћи и проћи. Морамо бити свесни да нема мира ако једни добију све, а други све изгубе.

Суверенитет је свакако важно место и са историјског и са политичког становишта. Како га ви доживљавате, посебно у светлу актуелног случаја Каталоније. На чијој страни је будућност – суверениста или индипендиста?

Суверен је онај ко сам доноси своје одлуке. Основно је питање да ли желимо да неко други доноси одлуке уместо нас, да неко други уређује нашу земљу? Ту мислим на Европску унију. Или мислимо да смо довољно зрели и паметни да сами уредимо своје ствари? Ми данас имамо еврофанатизам, па ајде да не помињем имена тих безбројних службеника ЕУ који стално овде долазе са тим актен ташнама и лаптоповима – мислите ли да ће они боље да брину о нашој будућности и будућности наше деце од нас самих? Да ли наши суседи Албанци заиста мисле да ће тај Буш или Трамп бити бољи за њих него што би то могли да буду њихови суседи. Ми желимо да у својим рукама задржимо могућност да одлучујемо о нашој будућности. Нико боље од нас не може да одлучује о нашем Београду, нашој Србији и нашем Косову.

Како суверенитет и глобализација функционишу заједно, јер све што глобализација собом носи иде на растакање суверенитета?

Да, али то питање треба поставити Енглезима, њима се десио Брегзит. Суверенитет је сада кључна реч, и у Шкотској, и у Каталонији, а не само у Србији. Нама Немци кажу „Немојте националну државу, то је ретро“, а пре неколико дана они помпезно прославише Дан националног уједињења, па се цела наша Влада тискала на травњаку у Немачкој амбасади. Јесте ли то видели? Јесте ли видели колико су грађани Немачке скакали по оном Берлинском зиду? А онда нама шаљу поруке да су важнији региони. Треба видети каква је улога Европске уније у подстицању каталонског или војвођанског сепаратизма. То нам причају као да никакве школе нисмо завршили, као да нема шта да се научи на Београдском универзитету. Ми имамо сјајне стручњаке, делимично школоване на тим западним универзитетима. Они раде једно, а вама говоре друго. То је класичан колонијални дискурс, у коме су права Енглеза једно, а права Индуса друго. Неће бити тако.

Ви сматрате да је историјски дисконтинуитет у највећој мери оптеретио нашу националну судбину. Има ли ова земља снаге да ухвати континуитет са бољим делом своје историје?

Наравно. Српска историја је веома поучна. Имали смо и много горих времена: 1914, 1915, 1941. година. Сетите се 1690. године… Па се преживело. Не само да се преживело, него се и ослободило. Па се онда и ујединило. Ми смо само једна генерација, беочуг у ланцу. Историја не почиње и не завршава се с нама. Немамо ни права ни разлога да будемо обесхрабрени.

Уредник и водитељ: Ана Томашевић

(Радио Београд 1, 8. 10. 2017)

 

Advertisements