На Успење Пресвете Богородице Црква је пројавила и пројављује себе као повезаност. Кад је Марији исти онај Божји Гласник који јој је најавио зачеће Духом Светим и рођење сина – Богочовека, рекао да јој се приближава одлазак са овог света она је окупила сву родбину и све Јерусалимске хришћане
Човека одређује свест о сопственој ограничености. Човек је смртно и недовршено, непотпуно биће.
„Ниједан човек није острво“… „Човек је друштвено биће“… свима је ово познато толико да нам звучи банално. Гурамо у страну и заборављамо а да нисмо у потпуности схватили важност тих једноставних исказа.
Међу најјаче човекове потребе спадају потреба за надилажењем самог себе и потреба за повезаношћу са другим бићима.
Од партнерске љубави, преко љубави родитеља према деци, породичне љубави, пријатељске љубави, љубави према свом народу, до љубави на основу центара повезивања, љубави и уметника и његове публике, вође и његовог народа… Нису сви подједнако гладни повезаности, љубави. Некоме је довољно мало, некоме потребно много. Неко има малу породицу неко велику. Неко има једно дете, неко десеторо, па још и пса и мачку. Људи без породице или са малим породицама, ако не успевају да остваре довољну повезаност са другим људима, захваљујући могућности усађеној у старе делове мозга сисара, психолошку повезаност могу да остваре и са кућним љубимцима.
Уклопљеност, смисао личног постојања за целину али и само елементарна повезаност – за људе су велика вредност.
На дуже време, потреба за повезаношћу већа је од потребе за храном.
За људе који су кажњени одузимањем слободе, изолацијом, постоји још већа казна – потпуна изолација, самица.
Пошто је потреба за повезаношћу темељна, а бића са којима се повезујемо су смртна или просто слободна да прекину ту повезаност ( о чему сведочи огроман материјал о љубави и љубавним проблемима у најразличитијим медијима), најважнија је наша повезаност са бесмртним и свудприсутним Богом. Бог је заправо повезаност свега, свеприсутна Љубав.
Повезаност са Богом надилази сва ограничења, па и смрт. Повезаност са Богом повезује човека са свим људима и целим светом.
Неки људи су свесни тога, неки по цену сопствене патње не желе да буду свесни тога.
Има људи који су у стању да дају живот због љубави, али просто не желе да своју љубав препознају као Божије присуство.
С друге стране, има људи који добровољном самоизолацијом изазивају поштовање и чуђење. То су људи који су се посветили тражењу повезаности са Богом пре свега и свих. Кад у некој мери остваре директно ту повезаност, убрзано порасте и њихова повезаност са свим људима. Такве људе препознајемо као свете, високо повезане. Свете комуникаторе. Људе пуне Божије љубави.
Чак и они људи које не доживљавамо на први пглед као свете који имају дар повезивања, комуникације, умеју да испуне срца људи радошћу. А радост у сусрету са светим „комуникаторима“ је огромна.
Без обзира на збуњујуће површне индивидуалистичке приче, људи знају шта им је најважније.
Повезаност. Љубав. Бог.
Увређени и повређени, људи су склони да се наљуте на Бога дотле да га и не признају. Ако и признају некаквог апстрактног и удаљеног Бога далеко од људи, увређени на његове представнике – не признају Цркву.
А Црква им омогућава управо оно што им је најважније. Црква је сама по себи повезаност у Богу, а осим тога и учи људе повезивању које им је животно потребно. Црква омогућава и оно „здравом разуму“ немогуће – повезаност у Богу и преко границе смрти.
Због тога се толики значај даје светом чину повезивања у Богу, са Богом – Светој Литургији.
Црква је најважнија повезаност.
На Успење Пресвете Богородице Црква је пројавила и пројављује себе као повезаност. Кад је Марији исти онај Божји Гласник који јој је најавио зачеће Духом Светим и рођење сина – Богочовека, рекао да јој се приближава одлазак са овог света она је окупила сву родбину и све Јерусалимске хришћане.
Растанак, кидање повезаности, је увек болан. Смрт блиске особе изазива тугу, осећај умањења постигнутог и достигнутог, отимање дела љубави.
Јерусалимска црква тугује због најављеног Богородичиног одласка. Она теши крвну и црквену родбину тако што им обећава да их неће оставити, већ да ће само бити још јача њихова веза с Богом.
Богородица је мирна, радосна због завршетка свог овоземаљског труда. Али нешто јој недостаје. Пред растанак који ће се продужити у нову врсту повезаности недостају јој Христови ученици.
Апостоли су у својој мисији раштркани на разним странама. И онда – „по Божјем наређењу Свети Анђели узеше Свете Апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Јеванђеља и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и спустише пред врата куће у којој је живела Мати Божја“.
Црква се показала као потпуна, изнад времена и простора!
Својим рационализмом ограничени покушавамо да разумемо начин на који су се апостоли у истом тренутку појавили у Јерусалиму. Гледамо необична небеска пловила на фрескама са анђелима као пилотима и апостолима као путницима. Преводимо на нама разумљив језик или просто смештамо призор у фантастичне житијске украсе. Бавимо се чудом а заборављамо шта нам чудо саопштава.
А саопштава нам чињеницу повезаности која не зна за границе и удаљеност.
То је оно што налазимо у Цркви. На овој празничној, али и на свакој Светој Литургији.
Зашто кажемо „успење“, а не смрт? Не због црквене доличности или сентиментализма којим се млако боримо против страве растанка, кидања повезаности. Већ због опстанка повезаности у којима је растанак само склапање очију пред остваривање у Богу повезаности заувек.
Наравно – ако то изаберемо.
Ако не изаберемо таму и јад неповезаности.
А повезаност у Богу нам је свима могућа, без обзира да ли смо међу пријатељима, у браку, ван брака, са децом, без деце, на пустом острву…
Пресвета Богородица је она која нас најчвршће повезује са Богом, али и она која нас повезује једне с другима. Мајка Богочовека, мајка свих нас усиновљених, Богом усвојених у Христу. Због тога јој се молимо.
Срећан нам празник Успења Пресвете Богородице.
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Categories: Преносимо
Оставите коментар