Ознаке

, , , ,

Он је отац Анатолије из филма „Острво“, оснивач једне од најпопуларнијих рок група у совјетско доба – „Звуци Му“ , скандал мајстор, музичар, и песник бурне прошлости.

Леже у четири ујутру, живи у Ефанову, има пуно мачака, кад није на концерту или код куће, онда је у цркви.

И до њега се не стиже лако.

Петар Мамонов

После дугих писама, на која је одговарала његова жена Олга, требало је са Кијевског вокзала електричком стићи до станице Нара, потом аутобусом до Вереја, одатле у Ревјакино, а после пешице у дивље село које броји једва тридесет становника.

Мамонов:

Хоћете ли чај? Ја пијем менту, то је мушки напитак, горак али јак, моћан, пијем и воду, укусна је, посебно ова са ефановских извора.

Лазовић:

Откуд ви овде, Ефаново није баш близу?

Мамонов:

Нигде нисам бежао, нисам се ни крио, мада неки тако говоре, а нисам ни планирао да живим у пустињи. Родио сам се и одрастао у центру Москве, и сад сам овде, Бог ме довео, што значи да ми је овде место.

 

Лазовић:

Како на вас гледају суседи? Није мала ствар живети поред Мамонових…!

Мамонов:

Хвала ти, Господе, што на мене у селу гледају као на обичног човека.

Шта ће њима моји аутограми кад живимо заједно?! Идем ја код њих, идем по краставце, чајеве, и они долазе, и ми се бавимо другим, важнијим пословима – како очистити снег, поправити пут, уредити башту.

Шта, да разговарамо о филму и глумцима? То је митски живот, а овде је све природно, зечеве гледам свако јутро, има и вукова, дођу и оду, погледајте моје кокошке, ову траву, мачке… По јабукама и јежевима познајем дан.

Лазовић:

После филма „Острво“ долазили су вам многи и тражили да им помогнете у исцељењу?

Мамонов:

У овдашњој цркви, где се молим, за неке бабе сам дуго био – отац Анатолиј. Питам их – јесте ли полуделе, то сам био само на филму, а оне – извините, оче, мора да смо вас помешале!

Тако је било и са онима који су долазили.

Говорио сам им да је хришћанство жртва љубави према ближњем.

Човек ни једну заповест не може испунити сам, али ако крене и ако је постојан у одлуци, њему ће Бог увек помоћи.

Како? Духом Светим и благошћу, јер кад бисмо могли сами Бог нам не би долазио, не би ишао ни на Крст и не би проливао крв.

Две су воље, Божја и наша, али без нас Бог нас не може спасити.

Лазовић:

Помажете овдашњу цркву?

Мамонов:

Код хришћана има правило да се десети део прихода да цркви, и то оној у којој се Богу молиш. Покушавам да то испуним.

Лазовић:

Ваша Олга каже да не знате ни колико кошта хлеб у продавници?

Мамонов:

Учим се да знам само оно што ми треба и што ме чини радосним, мене и ближње. Сад нико ништа не зна, и зато све постаје криво.

Знате шта сам урадио: пљунуо сам у дланове, купио даске, циркулар, имам сав алат, и направио полице.

Озидао сам бању, направио шталу, купатило, то је сад као мали град, и кад то гледам и шетам – ја то осећам, то је моје.

Наслушали смо се прича – нема посла! Како нема? Узми земљу, засади, посеј, научи да направиш сто, да стављаш плочице, ради и заради, и онда маштај о „мерцедесу“.

Мушкарац је дужан да све зна да уради.

Треба живети по правилима, и треба се радовати заједно, а када је тако ми служимо Богу.

Љубав није осећање него врлина, стремљење да се уради добро, то је и жеља да се помогне.

И ту је важна хијерархија: прво је Бог, онда жена, а после деца.

Лазовић:

Сад је то другачије?!

Мамонов:

Данас су унуци на првом месту, потом посао, затим пријатељи. Пуно смо се пред Богом опустили. Никако људи да схвате да је среће тамо где је тешко. Зато су и несрећни, и сад замислите човека који све има, али он хоће још нешто, само још оно, и оно….и оно!

Учините нешто добро, говорим, учините добро за ништа, али чините то сваког дана, и тако ћете увек бити на добитку, у великом плусу. И ваше срце ће тада имати већу снагу.

Две су само заповести, воли Бога и ближњега свог, а вера је увек дар од Господа. Није то оно да се напрегнеш па да почнеш да верујеш. Ништа се тако не добија. Тако се само губи и пропада. У вери све тече постепено, тако сам се и ја мењао.

Лазовић:

Европа је напредовала у негирању Бога?

Мамонов:

Зато је добила једнополне бракове, зоофиле, педофиле…! Свуда тело, и само тело. У Француској се само осам посто деце рађа у званичном браку. И шта да очекујеш кад тако живиш? Шта Французима могу да кажу ови дошљаци – Арапи? Зар си ти мајка, погледај, обукла си се као курва?!

Није добро оно што они раде у Француској, али по овом питању, они су у праву.

Нисам лицемер, све разумем, младост је то, али није пријатно гледати полуголе жене на улици.

Обуци ти неку лепу сукњу, хаљину и постани тајна за онога ко те гледа.

Био сам у Риму, тамо је огроман храм Светог Петра, и он је празан. Зашто је направљен тако велики? Тако је и са храмом Светог Павла у Лондону. И сада су тамо само туристи.

Желите, дакле, да живите без Бога?

Добићете оно из 1917, када су људи заборавили Бога и хтели да граде нови свет без њега.

Да се наставило како је било за време Николаја Другог, сада би било шесто милиона Руса, а нас је сада само сто и четрдесет милиона. Зашто? Зато што убијамо сопствену децу. Свака жена убила је четворо-петоро деце. Толико пута је абортирала, и шта, да градимо срећу на тој крви?

Ништа добро неће бити док се не изменимо, и не одрекнемо грехова. Ми на ситним свађама трошимо драгоцено време, а живот је тако леп.

Горан Лазовић и Петар Мамонов

Лазовић:

Жена се спасава рађањем, ову вашу мисао усвојили су и неки свештеници, често је сусрећем и у народу…!

Мамонов:

Ја и моја жена смо породица убица, убили смо много своје деце, да није било абортуса, знате ли ви колико би нас сад било?! И зато, сад морамо да се кајемо. И ми то чинимо.

Ми верујемо у Бога, јер се трудимо да променимо свој живот.

За мене нема другог пута, а из сопственог искуства знам да је Бог жив, он ме је толико пута спашавао, и помаже ми свакодневно.

Лазовић:

Где је почетак вашег пута ка Богу?

Мамонов:

До руку ми је прво дошла једна књига, „Скривене духовне мудрости“, објављена је у Сретењском манастиру, и у њој су јеванђеља за сваки дан.

Читао сам је , записивао најзанимљивије делове и радовао се као дете.

А пре тога, ја сам изгубио смисао живота, имао сам четрдесет и пет година, и нисам имао одговоре на многа питања. Нисам их ни постављао, и све што ми се раније допадало постало ми је досадно.

Запитао сам се – зашто сам трчао према греху, шта сам то у њему нашао?

Почео сам да трагам, проучавам, питао сам се – шта они тамо раде у цркви?

Зашто се моле?

Купио сам молитвеник, и био ван себе. Ту сам нашао све што ми је требало.

Бог је наш отац, он жели да га и деца воле, али жели да се и она међусобно воле.

Воли Оца, и брата свога!

У страдању, Бог је најближи. У болници или затвору, например. Он тамо сам долази. Без позива.

Лазовић:

Престали смо да волимо једни друге…!

Мамонов:

То је зато што живимо као да ћемо живети вечно. Остали смо без трпљења, многи не воле ни себе.

Треба се радовати радошћу Светога Духа, то је радост душевног мира, а не она глупост – напиј се и радуј!

Али, ако волиш само себе, каква је то радост?

Како пронаћи такву веру и заборавити личне жеље, ради Господа нашег, који је жив, који сад седи са нама и слуша мене грешног и прљавог?!

Ја сам му учинио толико лоших ствари, чак сам га и вређао, а он ми опростио, и ја сам зато још жив.

Тешко је преломити своје срце и усмерити га само ка Богу.

Кад се то догоди, све друго је лако и просто.

Из искуства знам, Господ ми је давао такве тренутке који су ме вратили себи, када сам почео да се питам:-како ја то живим?!

Видите, ја сам овде сам, нико ми не смета, можете рећи – слушај музику и уживај! Али, ја то не могу! Већ после сат времена помислим:-Боже, како је било добро када сам био с Тобом, како сам летео!

За три месеца, овде сам написао више од сто предивних песама, а толико нисам урадио за читав живот.

Одједном су се појавили божји дарови, и ја сам их узео.

Ја се плашим само греха. Он ме раздваја и удаљује од Бога.

Лазовић:

Бојите ли се смрти?

Мамонов:

Смрти нема, постоји само прелаз у други свет, у вечност.

Лазовић:

Шта је за вас било изазовније, улога оца Анатолија у „Острву“ или лик Ивана Грозног?

Мамонов:

Павел Семјонович ме позвао и рекао да без мене неће да ради „Острво“. Одговорио сам: – Не, Паша, како ја да играм тог светог старца? Узвратио је: – Веруј мојој посрнулој души! И поверовао сам, и после отишао код нашег месног пароха, он је мој духовник.

– Оче, рекао сам му, ти знаш да сам грешник, знаш и како сам живео. Шта ми је чинити?

– Прихвати то, Петре, одговорио је, не премишљај се, то је посао баш за тебе.

Улога оца Анатолија је тешка, а филм је о покајању.

Сама реч – покајање, у преводу са грчког значи – промена мисли.

Покајање је напоран рад.

Није било лако ни када сам тумачио Ивана Грозног. Зато је испало добро.

Лазовић:

„Острво“ је јако дискретан филм?

Мамонов:

Зато што у њему нема апсолутне сигурности, ни уверења да ствари изгледају само овако а не другачије.

За уметника је важно да остави нешто недоречено и да тако гледаоцу створи простор да домашта и догради ту тачку недоречености.

Лазовић:

Драго ми је што се срели!

Мамонов:

Нико се не среће без разлога.

Разговарао: Горан Лазовић

Опрема: Стање ствари

(Искра, 28. 8. 2017)

Advertisements