Ознаке

, , ,

Стари Завет нас плаши својом непосредном окрутношћу и ми журимо да се окренемо и побегнемо у топли загрљај новозаветне благодати. Али не треба бежати, зато што Стари и Нови Завет не противрече један другом. Везани су унутрашњим јединством и Исти Бог делује у оба. Онај ко је достојан новозаветне милости примиће милост. Онога ко је окорео до краја пронаћи ће старозаветна строгост. И треба пажљиво гледати слике које пророци осликавају. То су слике правде и истине, које се и данас дешавају

Да ли је велика ствар – седети на једном месту, „туговати и уздисати“? Не, не изгледа тако. Шта је ту велико? Али понекад је људима потпуно одузета свака могућност да учине било шта велико. Ниједно велико дело, никакви свети пориви. Само слабост и немоћ, као за време окупације или у данима усамљене старости. Преостаје само нешто смирено и неупадљиво као што је ово – „туговати и уздисати“. Ипак, управо то постаје фактор спасења.

У 9. глави Језекиљевог пророчанства описује се уништење Јерусалима. Пре тога је Господ пророку у виђењу показао грехове становника града, а они су били врло велики. Бог је пророку откривао једну гадост за другом и показивао тајно наличје живота говорећи: „И Ја ћу учинити у гневу, неће жалити око Моје, нити ћу се смиловати“ (Јез. 8, 18). То су страшне речи, које противрече нашој увреженој сигурности у то да ће нас Бог увек примити, само да Га позовемо. Речи су страшне, јер има времена кад ни молитва не спасава грешника који почиње да вапије. „И кад стану викати гласно у Моје уши, нећу их услишити“ (Јез. 8, 18).

Разумете, људи греше, традиционално окрећу леђа светињи и праве се да Бога нема. Баш као што Павле каже: „Предадоше се бесрамности, на чињење сваке нечистоте и лакомства“ (Еф. 4, 19). А ми сваки пут кажемо: „Кајте се и молите се док не буде касно. Окрените се Богу свим срцем својим. Говоримо са сигурношћу да ће Бог у сваком случају примити човека. Али… „Нећу их услишити“, каже Господ преко пророка. И то не говори само Језекиљ. И Јеремија каже: „Ја ћу пустити на њих зло, из ког неће моћи изаћи, и вапиће к Мени, али их нећу услишити“ (Јер. 11, 11). А ево шта Исаија каже о истом: „Зато кад ширите руке своје, заклањам очи Своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви“ (Ис. 1, 15). И ево, кад је казна већ одређена и кад вапаји грешника који примају ударце више никога не наводе на милост, остаје нешто задивљујуће.

Пророк је зачуо глас: „Приступите који сте послани на град, сваки са својим оружјем смртним у руци… и међу њима беше један човек обучен у платно с оправом писарском уз бедрицу… И рече му Господ: Прођи посред града, посред Јерусалима, и забележи белегом чела оним људима који уздишу и који ридају ради свих гадова што се чине усред њега“ (Јез. 9, 1-4).

Дирљиво је сетити се ових речи на вечерњем богослужењу за време полијелеја и миросања. Тада свештеник, као неко у одећи писара, ставља уљем свети знак крста на чела људи који се моле и то веома личи на слику коју је пророк описао. Али, вратимо се тексту. Након наношења белега на чело оних који тугују глас се обраћа онима који кажњавају: „Побијте, нека не жали око ваше, нити се смилујте; старце и младиће, и девојке и децу и жене побијте да се истребе; али на коме год буде знак, к њему не приступајте; и почните од Моје светиње“ (Јез. 9, 5-6). Ево кад се „бескорисна туга због гадости које се чине“ претвара у узрок њиховог спасења. Белег је постављен и мач је пуштен. Мач ће заобићи оне који су обележени белегом туге.

Дешава се оно што се десило Лоту, јер се и он пре него што се спасио из осуђеног града, свакодневно мучио у свом срцу видећи и слушајући безакона дела (в.: 2 Петр. 2, 7-8). Није разобличавао, није викао, није агитовао, већ је туговао и мучио се. Зато је и изведен за руку непосредно пре изливања ватре и сумпора. Испоставља се да човек може бити спасен и захваљујући жалости због онога што се дешава, чак и ако ни на који начин није у стању да утиче на ситуацију.

Стари Завет нас плаши својом непосредном окрутношћу и ми журимо да се окренемо и побегнемо у топли загрљај новозаветне благодати. Али не треба бежати, зато што Стари и Нови Завет не противрече један другом. Везани су унутрашњим јединством и Исти Бог делује у оба. Онај ко је достојан новозаветне милости примиће милост. Онога ко је окорео до краја пронаћи ће старозаветна строгост. И треба пажљиво гледати слике које пророци осликавају. То су слике правде и истине, које се и данас дешавају.

Још треба истаћи да стављање белега на чело, као и истребљење које за њим следи, личе на Пасху, на причу о Изласку. Само што се тамо белег стављао на надвратнике, а не на чела. И тамо је била крв јагњета, а не мастило невидљивог писара. Тамо је Анђео истребљења прошао међу Египћанима, односно усмрћивао је непријатеље народа Божијег. А овде се сам народ претворио у злочинце и противнике изузев малог остатка. И светост Божија, која не може да живи међу грешницима, напушта оне који су били специјално изабрани, узвишени и прослављени.

Није свима дато да на свет око себе утичу моћно и делатно. Али сви су обавезни да имају танкоћутно, обрезано срце и да појавама у животу дају моралну оцену. У случају да је све лоше, да човек нема снаге да утиче на ситуацију, од њега се захтевају макар туга, жалост и уздисање. Већ то обележава човека у очима Божијим. Због тога самог ће мач погубитеља проћи поред онога ко се каје, али га неће дотаћи на дан кад милост уступи место праведности.

Са руског: Марина Тодић

Опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 10. 11. 2014)

Advertisements