Ознаке

, ,

Не славимо ми на Преображење то што се Богочовек преобразио, шта би ту било толико посебно за Бога, него то што се смиловао на људе, што је ученицима, и свима нама који их с вером пратимо, за тренутак отворио капију вечности. Што је направио пред нама икону вечности коју можемо да памтимо. Преобразио је нас

Све је у Цркви иконично. Сама Црква се може тумачити и као икона Царства Небеског, икона самог Бога. Место сусрета. Спој невидљивог и видљивог. Видљиво помаже да се посматра оно невидљиво, а невидљиво да се разуме оно видљиво

За људе, истина створеног света не налази се ни у прошлости ни у садашњости, него у будућности, кад ће Бог бити све у свему. Када ће за све бити само вечно сада.

До тада нам је потребна икона.

Могло би се рећи да је на неки начин Преображење Христово на гори Тавору пред изабраним ученицима освећење Цркве као иконе. Најважнији догађаји Христовог живота на земљи тек предстоје: смрт на крсту и васкрсење. Предстоји потом и силазак Светог Духа на апостоле, као дан рођења Цркве. Али да би могло све то што следи правилно да се доживи и разуме, као догађање у историји али за вечност, Христос води тројицу најпоузданијих и најспремнијих ученика, Петра, Јакова и Јована, на планину Тавор да се пред њима преобрази.

Да им покаже своју Божанску славу.

Да начини пред њима величанствену икону која ће им учврстити веру.

На врху планине Христос се пред ученицима преобрази на начин који је и њима било тешко описати.

„Засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше беле као светлост.“

Али дешава се и нешто више осим сусрета ученика са нествореном божанском светлошћу.

Христос тада на Тавору одшкрине за њих врата вечности, вечног сада.

Из вечности поред Христа стају две велике личности из давне прошлости. Мојсије и Илија.

Бог се не поиграва са законима које је уградио у творевину. Због тога је скоро тајно, само најупућенијима и само за тренутак, укинуо законе времена.

Заправо, не славимо ми на Преображење то што се Богочовек преобразио, шта би ту било толико посебно за Бога, него то што се смиловао на људе, што је ученицима, и свима нама који их с вером пратимо, за тренутак отворио капију вечности. Што је направио пред нама икону вечности коју можемо да памтимо. Преобразио је нас!

Радост која се осећа пред вечношћу у којој нема немира избија код увек најтемпераментнијег – Петра. Ужурбано, као дете, он предлаже да тренутак показане будуће вечности одмах ту продуже у вечност на планини Тавору.

„Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. “

Од навале љубави на себе Петар ни не мисли, а опет без времена да размисли, спремно заборавља на остале ученике, и на цео свет који треба да буде спасен. Додир са вечношћу чини да све постаје неважно.

Због тога се и оглашава небески глас да ученике врати у реалност.

Свака црквена икона нуди надилажење времена и сусрет са коначном будућношћу где ће владати само вечна садашњост. На икони Преображења као посебне иконе Царства Небеског у светој традицији Цркве временом се усталило приказивање Христа у символички представљеном кругу нестворене светлости, Илије и Мојсија поред њега, и три ученика који су попадали на земљу престрашени од небеског гласа који им је објавио: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте. “

На већим икона често се појављује још нешто, као подвлачење знања о томе да вечно „сада“ Царства Небеског надилази појмове садашњег, прошлог и будућег. У том „сада“ све је истовремено присутно.

Тако, на икони видимо Христа са ученицима како се пре догађаја преображења пењу на гору и истовремено како после догађаја силазе са горе, пошто их је Христос подигао са земље и охрабрио. Све је на икони истовремено присутно: прошлост, садашњост и будућност догађаја, али и крајња будућност – вечна садашњости која одређује целокупну форму иконе, оживљава и стене и даје призору светлост без сенки. Тек рупе таме у стенама наговештавају да још увек није Бог постао све у свему. Да још увек постоје чауре ништавила.

Христос ученицима док силазе са Тавора говори:

„Ником не казујте што сте видели док Син Човечији из мртвих не васкрсне. “

Зашто?

Зато што само Христово Васкрсење због нас даје смисао познавању вечног „сада“. Иначе мистична потрага за вечним „сада“ може да буде замка индивидуалне погубне гордости. Можда нас на ту замку и опомињу оне црне рупе у таворским стенама.

Један западни мистик рекао је „Време не допушта човеку да спозна Бога.“

Живети у времену и по законима времена није само по себи лоше. Не би нам Бог дао време да оно није корисно за освајање слободе и наш пут ка Бог. Проблем је ако нам време заклони вечност.

Због тога и долазимо у Цркву на Литургију.

Сваки одлазак у храм на Литургију је ходочашће. Ходочашће у потрази за вечношћу. Да не бисмо заборавили вечност. Да не бисмо у потпуности постали робови времена и смрти.

Да не бисмо постали равнодушни према бесмртности, према вечности.

Јер смрт на неки начин и јесте последица равнодушности према бесмртности.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Advertisements