Ознаке

, , ,

Непосредна последица биће повратак нежељених гостију најпре из Аустрије у Словенију, а из ње – у Хрватску. О томе куда ће се затим упутити, које ће им бити следеће боравиште и колико ће трајати, не треба много нагађати. Вратиће их у земљу хуманих људи на брдовитом Балкану, у Србију, која никада неће затворити границе за те несрећне људе, „макар падале секире”, како је својевремено, разочаран понашањем више чланица ЕУ, драматично узвикнуо њен тадашњи председник Владе

Мигранти у Прешеву (Архивска фотографија)

Новопечени министар одбране, Александар Вулин, добро је познат нашој јавности не само по идолопоклоничком ставу према своме имењаку и председнику Републике, већ и давању громогласних изјава којима брани Србију од њених отворених или прикривених непријатеља.

Недавно је тако, у свом препознатљивом стилу, а у намери да умири грађане реаговао на вест да ће Аустрија и Словенија, према одредбама Даблинског споразума које су склопиле чланице Европске уније, захтевати од Хрватске да прими оне мигранте који су у ове две земље дошли са њене територије.

Мигранти су као вода. Кад из Србије нису могли да прођу кроз Мађарску и докопају се крајњег циља – Немачке, пошто се наш северни сусед на време солидарисао са самим собом и оградио електричним препрекама, кренули су јединим могућим правцем који им се отворио, то јест, кроз Хрватску.

Показало се, међутим, да ни ово није био прави пут до најмоћније земље Европске уније, па је тако један број кандидата за нове становнике нашег континента био принуђен да се заустави већ у Словенији, а други у Аустрији.

Како је и једној и другој земљи очигледно доста хуманости и солидарности са мигрантима, то су се оне сетиле Даблинског споразума који су потписале и затражиле да он буде примењен. Непосредна последица тога биће повратак нежељених гостију најпре из Аустрије у Словенију, а из ње – у Хрватску.

О томе куда ће се затим упутити, које ће им бити следеће боравиште и колико ће трајати, не треба много нагађати. Вратиће их у земљу хуманих људи на брдовитом Балкану, у Србију, која никада неће затворити границе за те несрећне људе, „макар падале секире”, како је својевремено, разочаран понашањем више чланица Европске уније, драматично узвикнуо њен тадашњи председник Владе.

Данашња мигрантска криза има другачији ток и размере, знатно се смањио број људи који пролазе кроз нашу земљу на путу у Европску унију, али би како изгледа, неке чланице ЕУ бригу о њима радије препустиле грађанима Србије.

И што би се несумњиво и догодило кад они не би имали Александра Вулина.

Он ће их заштитити. Засад, истина, само речима. Но, оне су само први корак, а после ће се већ видети.

Александар Вулин као министар одбране

„Нећемо никоме дозволити да присилно враћа мигранте“, одлучно говори први човек наше одбране, који је добро запазио да је Даблински споразум обавезан једино за чланице Европске уније, док Србија не припада тој заједници земаља. Непобитна је то истина, као ни чињеница да су њени званични органи увек спремни да се повинују захтевима из Брисела како би доследно и без оклевања продужавали сизифовско путовање своје земље ка Европској унији..

Нема сумње да наши грађани могу да буду поносни што имају оваквог министра одбране. Он је, очигледно, човек који уме да лупи песницом о сто и одлучно се заложи за заштиту интереса српског народа и Србије.

У овој прилици наши би грађани могли (а и морали!) да министру одбране поставе неувијено питање о мерама које ће држава предузети, односно, како ће онемогућити Хрватску да јој/нам препусти бригу о мигрантима?

„Празне се пушке двојица боје”, каже народна пословица, која губи свој смисао ако други зна шта први држи у руци.

Advertisements