Текст Александра Вучића у „Блицу“ је у исто време и драматично упозорење српском народу о томе шта га чека ако не увиди своје заблуде и настави да живи у прошлости уместо да се окрене будућности и са својим вечитим непријатељима успостави срдачне односе и блиску сарадњу

Ауторски текст Александра Вучића објављен пре неки дан у „Блицу”, који би могао да се наслови и са „Чујте, Срби!”, спада у његова свакодневна вербална празнословља које није нимало једноставно избећи – пошто су под његовом контролом готово сви медији у Србији изузев друштвених мрежа.

Неочекиван је у овој прилици само његов позив на унутрашњи дијалог и консензус о Косову и Метохији, у коме би требало да учествују истакнути представници народни. Не треба много мудрости да би се схватило како је сврха овог дијалога, заправо, заједнички пристанак да се Србија одрекне Косова и Метохије и преда Албанцима и да АВ у том нечасном послу не испадне главни кривац већ само један од саучесника.

Како се ништа не дешава случајно, и овде се могу јасно видети прсти САД, које губе стрпљење што њихов протекторат на Косову и Метохији још није добио сва потребна признања и обележја државе. Стога је А. Вучић на задату тему написао текст са позивом на унутрашњи дијалог и договор о решењу питања Косова, или како је он то у свом високопарном стилу назвао „пресецање нашег Гордијевог чвора”. Напис је у исто време и драматично упозорење српском народу о томе шта га чека ако не увиди своје заблуде и настави да живи у прошлости уместо да се окрене будућности и са својим вечитим непријатељима успостави срдачне односе и блиску сарадњу.

Највећи српски Макијавели и Таљеран после Николе Пашића није овом приликом никога успео да завара. Он који мисли како све најбоље зна и разуме, па све е сам и одлучује сада је желео да створи привид како тобоже настоји да се о Косову и Метохији постигне заједнички договор. Овај његов покушај – ма колико био неискрен – да изиграва великог државника способног да саслуша различита мишљења и затим постигне заједнички договор – посебно је вредан пажње јер „Мали Алек“ покушава да копира Арчибалда Рајса. И не пише ништа ново, већ само понавља оцене које већ у више наврата изрицао. Српски народ је слаб радник, одликује га импулсивност а не промишљеност. Последица тога је да погрешно разуме историјска кретања и доноси брзоплете одлуке, и углавном на сопствену штету. Није чудо што тешко и споро напредује, у чему га највише спутава управо то што не престаје да живи у прошлости.

Вучићеве описе мана својих сународника – и савете како да се оне отклоне – са задовољством ће чути многи политичари државица насталих од република бивше Југославије и остали „велики пријатељи” и саветодавци Србије са Запада. У њима ће лако препознати своје тезе о „балканским касапима” а свидеће им се и председникова отвореност и спремност да се ухвати у коштац са „Гордијевим чвором” , иако ће му можда замерити што је он њихове презриве ставове о  српском народу препричао блажим изразима.

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Арчибалд Рајс, Војислав М. Станојчић, КиМ