Ознаке

,

Приказ књиге: Часлав Оцић, Ка обали плови: стратеголошка разматрања, Друштво за привредну историју, Београд, 2015.

У кризним временима која изискују свеобухватне друштвене одговоре, заговарању развојних стратегија може се приступити на посве различите начине. Стратешка промишљања могу да се тичу претходног претресања различитих теоријских погледа, њихових дефиниција и типологија; они могу да своје тежиште ставе на различите обиме и нивое дескрипција друштвених потенцијала и проблема, а могу и да превагну прескриптивни, конкретни предлози на основу претходно стечених аналитичко-синтетичких увида. Поред тога, стратеголошка разматрања могу да заговарају и различити замах вољног прегнућа, различити степен наде: од пуке пројекције жеља, преко задовољавање потребе за утехом и правдом која може да буде и извор надахнућа које покреће, па све до промишљеног, планског покретања свеобухватних активности.

Најређи, али и најдрагоценији су они приступи који вешто обједињавају компаративно-теоријски приступ с дубоким увидом у конкретно стање, а на основу чега се формулишу смернице које заговарају комплексну, вишедимензионалну перспективу стратешког промишљања и деловања. Управо овакав приступ пружа нам драгоцена књига Ка обали плови: стратеголошка разматрања нашег истакнутог научног прегаоца, академика Часлава Оцића. Оцићева нова књига представља прворазредан пример како се озбиљно, мултидисциплинарно теоријско знање и велико практично искуство вешто могу „концентрисати“ на релативно малом простору, унутар једне инструктивне књиге, и на јасан и једноставан начин, уз коришћење језгровитог стила, „раскрилити“ читав низ кључних питања везаних за опстанак и развој нашег транзиционог друштва. Иако књига плени ерудицијом и зрелошћу, њен главни квалитет који стоји иза озбиљне количине знања и промишљања а који се, дискретно стављен у други план, тек назире у позадини, јесте нескривена брига за будућност свог народа и земље и љубав према њима – то јест патритотски оптимизам у свом зрелом, реалном и одмереном виду.

Оцићева књига из поглавља у поглавље успешно успева да одговори на читав низ стратеголошки интонираних питања који се надовезују и творе кохерентну, заокружену целину: Откуд и чему стратегологија? Да ли је у питању једна транзиција или више њих? Какав је контекст савремених промена на линији која се пружа између оних глобалних, европских и балканских? Какав је однос раста, прогреса и развоја? Како да се стратешки мисли и шта да се стратешки ради? Могу ли искуства досадашњег развоја послужити као поуке за успешнију будућност?

Ка обали плови: стратеголошка разматрања прво поглавље започиње одређењима стратегије и стратегологије, након чега се окреће идентификовању главних стратешких питања при проницању перспектива њиховог решавања. Тако се отварају димензије сагледавања постојећих „стратешких тензија“ у њихова четири вида: тензије као загонетке, као дилеме, као компензаторне релације и као парадокса. Постојећим напетостима, подучава Оцић, треба приступити аналитички, узимајући у обзир све аргументе за и против, па их тек потом решавати оним приступима који садрже три димензије: стратешким процесом (који одговара на питања: како, ко и када), стратешким садржајем (шта за кога стратегија треба да буде) и стратешким контекстом (где, у ком контексту је уклопљен стратешки садржај).

Тек након тога, Оцићева студија се усмерава на своју другу етапу – на сагледавање крупних проблема транзиције у културно-историјском контексту. Дубоко свестан опасности претварања сваке еволуционистичке тезе у циљну хетерономију, у апологију status quо-a иза кога стоје олигархијски интереси, аутор заузима јасно критички став према постојећим реформистичким дометима постсоцијалистичке транизиције на овдашњим просторима и бројним прокламованим стратегијама. Он постсоцијалистичку транзицију прво ставља у шири историјски контекст – онај који прву модерну транзицију види у прелазу из феудализма у капитализам (у којој се модерна држава управо развила из видова војног, дакле, стратешког организовања, а предузетничка компетитивност из милитаризма), да би се, потом, одиграо двосмерни историјски процес – прво из капитализма у социјализам, а онда и онај повратни – из социјализма у капитализам. Оцића у овом процесу пре и изнад свега интересује алокација ресурса, односно замашна реалокација капитала с крупним социјалним последицама која се очитује као задржавање и учвршћивање монопола моћи – не, дакле, само зарад веће економске ефикасности, већ зарад чувања стечених политичких позиција. Редистрибуција добара у овој последњој епохалној постсоцијалистичкој транзицији – Оцић то неумољиво детектује – очитује се као клептократија. Због тога је и прокламована политика развоја првенствено симболичка политика – она која остаје на нивоу симбола, а која не води реалним променама. „Престижни развојни пројекти“ служе само као фасада којима се ствара привид бурног развоја. Иза њих цветају корупција и пљачка. Друштвена клима је овде претежно дистрибутивистичка и све мање продуктивистичка. Насупрот развојним прокламацијама, у стварности настаје затворено, монолитно и безалтернативно друштво. У њему се све стварне промене систематски спречава похлепна, кастински устројених елита, и то уз коришћење свих расположивих метода социјалног, политичког и историјског инжeњеринга. Јасно одређујући постојеће стање као погубно, академик Оцић сматра да, у датим околностима, стварна реформа не може да се схвати само као економски процес чији је циљ пуко повећање стопе раста економских агрегата, већ пре свега као шири друштвени процес сукобљавања хетерогених слојева становништва око друштвене моћи, управо оне моћи од које пресудно зависи редистрибуција богатства. Кључ успешних промена, тачно увиђа Часлав Оцић, лежи у политичкој сфери која доминира у постсоцијалистичким транзиционим друштвима. Да би се то догодило, потребна је јака политичка воља за променом која подрива постојеће монополе. Овакав подухват, према аутору, може да изведе само држава. Но, то отвара читав низ питања који су дубоко проблематизовани у савременим приликама а који се тичу улоге и функције државе у капиталистичком друштву. „Она има ефективни монопол принуде; њени ресурси купују се новцем из опорезивања, њене активности подлежу владавини права. Та три институционална обележја државе омогућавају акумулацију капитала. Али она се ни логички ни историјски не јавља нужно (…) Постоји интеракција: економски систем зависи од других институционалних система и подршке неекономских снага.“ (стр. 44)

На основу изложених закључака о улози и дометима савремене државе у односу на економску сферу те подстицању развоја, наредно поглавље књиге Ка обали плови: стратеголошка разматрања окреће се одређењу ширег контекста – ситуације у глобализованом свету и међународним односима у којима су и даље доминантни међудржавни односи. У данашњици економски чиниоци у целини играју све значајнију улогу утичући споља на политичке односе међу државама. Ношени својим преовлађујуће економским интересима, транснационални либерали тотализују значај савремених видова економске глобализације, тврдећи како су слободна трговина и отворена тржишта кључ економског успеха и просперитета, док је мешање државе у привреду нешто крајње лоше. Њихово заговарање глобализације стога пре свега значи детериторијализацију, то јест одвајање средстава за производњу, средстава кредита, средстава комуникације и средстава разарање од државне територије. Тако се нагриза моћ државе да управља сопственом економском судбином, а снаже тенденције комерцијализације и корпоративизације. Губи се аутономија друштвених сфера и смисао развоја, док криза постаје перманентно стање глобализованог света на кога се треба привикавати. У том контексту, Оцић сагледава и ЕУ те конвергирање Србије ка овој супранационалној творевини, као и успон регионалне Европе и савремену кризу евроинтеграција. Из овакве перспективе Оцић извлачи низ драгоцених закључака: спољнотрговинска политика ЕУ (тачније: Европске комисије) се временом потпуно претворила у неолибералну политику слободне размене која је у супротности с логиком европског уједињавања, с функционисањем целе европске конструкције. Како је либерализација размене пожељна само унутар регионалног повезивања земаља приближно истог степена економског и социјалног развоја, оваква економска политика не само да не може да подстакне економски раст и реши проблем незапослености на простору Уније, већ води ка трансформацији која је дубоко у супротности с њеним проширењем и надоградњом. Оваква економска политика темељно пустоши њену ионако социоекономски слабију периферију. „Неинтегрисани“ Балкан, поред тога, има још један изразити проблем – одсуство мира као предуслова за динамичан друштвени развој. Због свега тога, у датим околностима, транзициони исходи евроинтеграција на Балкану могу да имају само још погубније резултате од оних које су доживеле постсоцијалистичке земље ЕУ које су јој приступиле у првој декади 21. века.

Академик Часлав Оцић (Фото: Зоран Илић/РАС Србија)

Четврто поглавље књиге се поново окреће обрађивању теоријског сета питања везаног за дефинисање и разликовање раста и прогреса од развоја, као и различитих виђења самог развоја. За разлику од раста кога дефинише као квантитантивне промене у релацијама економских агрегата, то јест прогреса као вредносне категорије с прописивањем норме, критеријума, стандарда и циља, сам развој Оцић одређује као трансформацију друштвено-економске структуре која укључује и елементе раста и прогреса. Овакво одређење развоја има много више предности него недостатака: оно успева да интегрише чињенице, вредности и теорије и избегне замке и емпиризма и пуког критицизма, те да отвори могућност за реалну синтезу. Оцић се, при томе, жестоко опире приступима који заговарају антагонизацију између економског и политичког домена из разлога што они не воде разумевању одношења друштвене моћи и света производње, расподеле, размене и потрошње који су у реалном свету неодвојиви. Како проблеми разумевања овог односа потичу из различитих теоријских приступа и њихових посве различитих углова посматрања, у даљем току књиге аутор сучељава различите политичко-економске теорије развоја у њиховој историјској еволуцији, од оних класичних до новијих концепција. Оцић се, несумњиво, приклања оним савременим приступима који друштвени развој виде као пораст комплексности друштва. Истовремено, он задржава критичку оштрицу према оним ставовима који баштине премисе које своје порекло имају у теорији модернизације. Ови теоријски приступи неразвијеност друштава виде пре и изнад свега као последицу интерних, ендогених узрока, док њихове теоријске премисе почивају на индуктивном уопштавању извесних аспеката прошлости развијених западних друштава, чији развојни рецепт неразвијена друштва треба да опонашају. У пракси, такво опонашање се своди на прихватању техничке експертизе развијених и успешних, на добијање од њих зајмова и кредита, као и на обучавању локалних предузетника, техничара, менаџера и индустријских радника на основу готових, испробаних рецепата који су у развијеним друштвима довели до успешног развоја. Часлав Оцић одлучно одбија овакав приступ. Он нам указује на низ примера у којима је примењивање овог приступа довело не до побољшања, већ до драстичног погоршања животних услова највећег дела становништва неразвијених земаља. Надаље, академик Оцић нам указује и на проблематичност свођења, тачније симплификације развоја на квантитативни раст, то јест на његово исказивање кроз повећања реалног дохотка по глави становника, за које је често сматрано да је аутоматски праћено и другим економским, технолошким, политичким и културним променама у друштву. Тако нешто, наравно, није случај, пошто је друштвено-економски положај појединца пре свега зависи од питања расподеле. Наиме, не само да је у пракси равномерно ширење резултата раста најмање вероватно, већ оно у неразвијеним земљама по правилу доводи до раста дуализма – до истовременог постојања и раздвајања модерног (енклавног) и традиционалног привредног сектора. Због свега тога, на друштвени развој се може гледати не само очима модернизацијске парадигме, већ и кроз залагање за дистрибутивну правду – за вид смањења масовног сиромаштва, залагања за повећања (продуктивне) запослености, редуковања неједнакости у расподели, то јест као задовољавање основних потреба. Крај четвртог поглавља своје књиге Оцић зато усмерава на теорије које развој виде као широку друштвено-економску трансформацију, односно који сматрају да су све измене у расподели добара у једном систему осуђене на неуспех и да је стога неопходно трансформисати сам друштвени систем како би се могло говорити о самом развоју. Овакво становиште заговара и теорија зависности. Она поставља оштру дихотомију између две алтернативе: револуција или конитунуелна зависност, пошто ова друга опција неумитно проистиче из логике светског капитализма и представља последицу екстерних, империјалних утицаја који творе систем у коме само моћни напредују, а сви остали бивају гурнути у правцу таворења и неразвијености.

Последње поглавље Оцићеве студије намењено је закључним разматрањима. У њима се указује на реалне могућности спровођења националне стратегије развоја у условима глобализације. Упркос убеђивањима неолибералних глобалиста како је национална развојна стратегија анахрона и непримерена савременим приликама, стварност указује на супротно: у данашњици, домаћа тржишта апсорбују 80% светске производње, а преко 90% акумулације капитала инвестиција у основна средства финансирано је из домаће штедње. Светски извоз не износи више од 20% светског БДП-а, а инвестиције транснационалних компанија чине мање од 5% инвестиција у основна средства. Због тога се сви народи који желе да буду субјекти а не објекти историјских збивања труде да дефинишу стратегију сопственог развоја. Да бисмо и ми то учинили, потребно је да се ослонимо не само иа поуке везане за искуства различитих стратегија развоја из претходних периода, већ и да подробно анализирамо за наше поднебље специфичне појаве „дугог историјског трајања“. Ако се, након извлачења закључака везаних за наше конкретне прилике – укључујући и проблеме и предности – мудро искористе најновија технолошка достигнућа, организациона иновативност, предузетнички талент и креативност, Оцић сматра да је развој (а, у крајњој линији и – опстанак), и то онај који је пре свега државно и политичко, а тек дугорочно и економско и културно питање – могућ! Тек након сопствене интеграције и консолидације – коју је једино у стању да реализује држава својим институционалним капацитетима – оправдано је и укључивање у шире светске оквире. Оцићева формула успешне стратегије националног развоја је: „модерност која не пориче самосвојност“, јер, без повезаности цивилизацијске хоризонтале и културне вертикале, у условима растуће дехуманизације, сваки развој губи смисао. Као једног од главних генератора динамичног развоја аутор види науку која је повезана у мултидисциплинарну и мултифункционалну мрежу. Управо она представља један од основа за трезвени, умерени оптимизам. Све у свему, Оцићева књига представља одличан пример управо таквог научног рада уз помоћ чијих закључака се може наставити радити у овом, ван сваке сумње, плодотоворном правцу!

Аутор је виши научни сарадник Института за европске студије у Београду