Ознаке

, ,

Ми треба да се вратимо нашој изворној културној парадигми, а то је источна парадигма, Византија, а не да се окрећемо према Западу – Минхену и Паризу. Ми немамо шта да тражимо са њиховом декаденцијом. И није наш учитељ Рембо или Бодлер, него неко са ове стране. (…)

Ђорђе Кадијевић испред свог портрета који је урадио Мића Поповић (Фото: М. Анђела/Новости)

Прво, то је словенски начин, и друго, то је византијски, хришћански начин. (…) То је једини код нас учинио Лубарда у сликарству, који се вратио гуслару, Косовском боју, Византији, вратио се нашим изворима. Вратио се ономе што смо ми. Словенској души. Томе се вратио, а не бароку, на који смо ми натерани, и модернизму на који смо насукани инерцијом после такође натуреног нам романтизма. Зато сам ја био против концептуализма, против инсталација и шта ја знам: то је све један увоз, једно скупљање мрвица испод трпеза великих вечера и великих свечаности на репрезентативној европској и светској сцени. Хајде да ми нешто дамо, оно што Запад од нас чека, оно што смо ми. Да кажемо нешто своје.

Ми своју реч нисмо рекли, од средњег века до данас. Ако смо се пробудили после устанака, ми смо одмах почели са неокласицистичком уметношћу. Кад смо почели опет да сликамо, на Фрушкој гори, ми смо морали да то радимо у бароку, јер је тако наредила Марија Терезија. Али ми се нисмо вратили себи у култури. Нисмо; а имамо дела из средњег века која нам се јасно показују као ризница за једну нову уметност коју смо могли имати и запањити свет. То је онај презир према Истоку и сматрање да је са смрћу Византије завршила и уметност европског Истока. А то није истина. То је велика неправда. И ми, који смо требали да будемо транзитна веза између Истока и Запада, нисмо одиграли своју улогу како треба, и до краја.

Добро, историјске околности су нас спречавале. Ми смо пресечени. Да је настављен развој Србије онако како је деспот Стефан започео, ми бисмо имали своју ренесансу. Деспот Стефан Лазаревић је пре пада Смедерева почео са једном српском варијантом ренесансне уметности, и цео свет би био богатији за целу једну нову цивилизацију. Тек онда, када се споје Исток и Запад, имаш Европу. А не можеш ти Европу имати само као Запад. Данас се Европа помиње само као Запад; нема Истока; Исток је заборављен. Ја сам дубоко побуњен против тога. Ја знам да Византија живи: она живи у мени, и не само у мени – у траговима сам је препознао код још неких уметника који је носе у души а нису је ни свесни.

Ђорђе Кадијевић (1933) је историчар уметности и један од најзначајнијих српских филмских и телевизијских редитеља, широј публици најпознатији по телевизијским филмовима „Лептирица“ и „Карађорђева смрт“ и серији „Вук Караџић“.

Његово дело и у естетском и у идеолошком смислу представља готово јединствен отклон у односу на идеологије које су доминирале у Србији претходних неколико деценија, у распону од реалног и самоуправног социјализма, преко националног социјализма, до актуелног евро-атлантизма, и с обзиром на своје високе домете представља значајан подстицај, као и један од могућих образаца, за будући развој српске уметности и културе.

Претходни текст представља цитат из недавно изашле књиге разговора које је са Ђорђем Кадијевићем водио теоретичар  књижевности и филма Дејан Огњановић („Више од истине: Кадијевић о Кадијевићу“, Орфелин издаваштво, Нови Сад, 2017).

О овој књизи више можете прочитати овде.

О роману „Заводник“ Дејана Огњановића, значајном за овде назначене теме, можете прочитати овде.

Избор, наслов и белешка: Владимир Коларић

Advertisements