Ознаке

, ,

Један од најважнијих увида до којег се долази бављењем крајње осетљивим и емотивним питањем као што је Сребреница је то да се треба бескомпромисно држати само расположивих и проверљивих података. Сваки искорак из тих безбедних оквира рискантан је по репутацију онога ко то чини. Кредибилитет се мукотрпно стиче а релативно лако губи.

I Слојеви информација о Сребреници

Када је у питању тема која се налази у средишту међуигре моћних интереса као што је Сребреница, суочавамо се са ограничењима, негде већим, негде мањим, у односу на количину и квалитет података. За истраживања посебне сложености и политичке осетљивости проф. Антони Сатон (Anthony Sutton) је предложио типологију од три нивоа информације који регулишу приближавање поузданим чињеницама. Његова типологија се може применити на истраживање догађаја у Сребреници.

Први ниво који наводи проф. Сатон је службена верзија, или званична прича. То је приказ чињеница и догађаја који је највише у складу са интересима моћних или утицајних чинилаца који ширењем одређене перцепције догађаја било извлаче корист, било да штету своде на најмању могућу меру. Службена верзија обично се састоји из пажљиво филтрираног избора чињеница и неколико упрошћених теза (у случају Сребренице, то је непрестано понављање мантри “геноцид“ и „8.000 стрељаних мушкараца и дечака“) углавном усмерених на емоције и формирање утисака, али лишено критичке компоненте. Задатак овакве приче није да пружи објективну и свеобухватну слику него да управља перцепцијом догађаја, у функцији одређеног интереса.

Први ниво се своди на оно што су центри моћи који контролишу информативне токове одлучили да је, гледано са њиховог становишта, корисно да јавност сазна. Свака подударност са истином је – ненамерна.

Други ниво приближавања истини односи се на критички отклон према службеном наративу. Констатације са првог нивоа се доводе у питање, али то се још увек одвија у фактографским оквирима које прописују творци наратива. Сразмерно сложености и контроверзности предмета истраживања, да би се званичном наративу са првог нивоа прибавила фасада веродостојности, пред јавност се nolens volens износи и одређена количина релевантне и веродостојне грађе, макар селективно припремљене и тенденциозно обрађене. На овом стадијуму критичко разматрање доказног материјала носи првенствено карактер иманентне критике. Одрживост званичних закључака се проверава у односу на доказе, или премисе, које нам тај исти извор, по свом нахођењу, чини доступним. Недоследности, празнине и раскораци између службених закључака и доказне грађе на којој наводно почивају за критички пројекат могу бити врло информативни и могу имати веома озбиљне импликације по кредибилитет званичних „истина. „ И увиди стечени коришћењем овакве методологије – једине могуће под датим околностима, иако је принуђена да функционише под значајним ограничењима – ипак могу бити значајни. Међутим, они чешће пружају одговор на питање „шта се није, или није могло, у даном случају догодити? „ него што осветљавају важнија питања, на пример „шта се догодило, како и зашто?“ Иманентна критика службени наратив ставља под разбориту сумњу, па чак могла би послужити и као довољан разлог за његово одбацивање. Али то ипак не може бити крајњи циљ истраживачког подухвата само по себи зато што не задовољава нашу тежњу да сазнамо коначну и свеобухватну истину.

Трећи ниво је најсложенији. Што је тема осетљивија, он дуже остаје недоступан о нима који трагају за исцрпним објашњењима и коначним одговорима. Састоји се из широког и нефилтрираног спектра нових, изворних и релевантних података помоћу којих се постиже много више од негативне критике. Разјашњавају се позадина, околности и мотиви разматраног сплета догађаја, празнине из другог нивоа се попуњавају, а противуречности фрагментарних података се – разрешавају. Овде се ради о квалитативно новој врсти чињеница које се не објављују селективно, по избору и вољи оних који су заинтересовани за доношење унапред конципираних закључака. Самим тим, долази се до дубљих увида који се на формирају на темељу широке чињеничне матрице. Зато подаци ове врсте, који би могли не само да компромитују службени наратив него (а то је потенцијално много опасније) да га објасне и замене, обично се налазе под дугорочним ембаргом. Подаци на којима би био заснован овај трећи ниво наратива тешко су доступни, као и сама обавештења где би се могли пронаћи у архивској грађи, и да ли уопште постоје.

Карактеристика информације са трећег нивоа је да најчешће радикално мења слику која се пројектује на првом нивоу, а увиде стечене на другом нивоу у знатној мери допуњава и контекстуализује.

Тренутни статус истраживања догађаја у Сребреници је да се налази на другом нивоу информације. На пример, прилози Андија Вилкоксона[1] (Andy Wilcoxson) и пук. Ратка Шкрбића[2] у броју 24 бањалучког часописа „Аргументи“ блиставо су професионални и до крајности успешно исцрпљују истраживачке могућности другог нивоа, али истовремено потврђују и његова ограничења. Појединачно и збирно њихове анализе руше до темеља основне постулате службеног сребреничког наратива са првог нивоа и убедљиво показују његову неодрживост. Ипак, до отварања и доступности најважнијих архива, на шта ћемо по свој прилици имати да причекамо више деценија, мораћемо се задовољити углавном оваквом, емпирички беспрекорном, али и даље ипак претежно негативном сликом. Као што Вилкоксон и Шкрбић показују, анализом доказне грађе којом тренутно располажемо – и то баш заслугом самих заговорника службене тезе – можда се не долази до крајње позадине нити се идентификују све кључне околности које су условиле сребреничке догађаје, али са високим степеном поузданости могло би се установити низ изузетно важних чињеница о томе шта се у Сребреници сигурно није догодило. И то је огроман и врло користан напредак у односу на први ниво.

На питање, ко су интелектуални аутори злочина у Сребреници и какви су заправо били њихови мотиви, вероватно ћемо још дуго бити ускраћени за поуздан одговор.[3] Али и негативни резултати какви нам се данас углавном нуде сасвим су довољни да би констатовали колосално банкротство званичног наратива.

II Политичко коришћење наратива

Поред неспорно значајног питања у вези са позадином масакра у Сребреници, поставља се истовремено и једно друго подједнако интересантно питање, одговор на које би можда допринео барем делимичном расветљавању оног првог. Дајана Џонстон, угледни амерички политиколог у књигама[4] и бројним текстовима зналачки и аналитички суптилно расправља о постмодерним политичким дешавањима на Балкану, укључујући Сребреницу. Ипак, у вези са Сребреницом Џонстонова нагласак не ставља на фактографско питање, које би гласило „Шта се тамо догодило?“, него на политичко питање „Како се користи наратив?“ о томе.

На политичко питање Дајане Џонстон могу се понудити најмање два одговора.

(1) Сребреница као полигон политике идентитета. Службена верзија сребреничког наратива, са тежишним нагласком на почињеном геноциду над бошњачким становништвом и страдању око 8.000 невиних жртава у оквиру таквог злочина јединствене врсте, саставни је део мање или више озбиљних напора да се готово ex nihilo произведе целокупна инфраструктура националне припадности, укључујући језик и посебне културне и историјске садржаје. „Исламска декларација“ Алије Изетбеговића наговештава управо такав образац етно-инжењеринга, и то у турско-исламском кључу.

 Мада је највероватније првобитно створена да би послужила сасвим различитој сврси[5], сребреничка афера од јула 1995. и даље се користи опортунистички и игра значајну улогу у процесу изградње националног идентитета. На темељу поставке, која не подлеже ни рационалној расправи ни емпиричкој провери, да је током сукоба муслиманска заједница у Сребреници (чему су накнадно били додати и други локалитети) постала предмет геноцидног истребљења од стране српских суседа, Сребреница је претворена у архетипски симбол[6] преко кога се утиче на свест како “оштећене“ стране, тако и стране којој је приписана „кривица“. У односу на оштећену муслиманску заједницу, симболички учинак Сребренице је да послужи као мобилизатор (и ово треба подвући, негативан) око једне заједничке, етноцентричне, политичке идеје, са имплицитном егзистенцијалном претњом која се у позадини непрестано надвија, на шта Сребреница непрестано и драматично треба да опомиње.

На равни која је дубља од дневнополитичке мобилизације, Сребреница служи као механизам за „сатеривање у тор,“ одређена јој је улога интегративног начела бошњачке политике идентитета, и то са недвосмислено негативним предзнаком. Посматрано кроз призму сребреничког симболизма, посебан идентитет муслиманске заједнице у Босни не пројектује се на одржив начин, позивајући се на позитивне доприносе општој култури и цивилизацији, већ искључиво у уским и негативним оквирима спајања заједнице кроз заједничко, стварно или потенцијално, жртвеништво и психолошки нездраво самоодређивање негирањем Другог.

Ако бисмо се упитали cui bono?, ко профитира из овог облика коришћења Сребренице, то свакако није муслимански народ Босне и Херцеговине него искључиво самонаметнута и самообнављајућа, а поред тога спектакуларно неинтелигентна, манипулативна и кратковида, политичка елита у Сарајеву.

(2) Сребреница као подлога за офанзивне војно-политичке операције. Још један значајан вид коришћења Сребренице настао је такође од тренутка када је у другој половини деведесетих[7] у овом поливалентном геноцидном наративу био примећен потенцијал да послужи још једној важној сврси: као парадигматично покриће за „хуманитарне“ интервенције широм света. Доктрина о „праву на заштиту“ (R2P) наводно угроженог становништава утемељена је првенствено на пароли спречавања „нове Сребренице“ и смишљена је да закамуфлира праве мотиве иза агресорских напада и разарања суверених држава које одбију да се потчине диктату западне коалиције.

Modus operandi овог деструктивног начела које је наводно настало из превелике моралне бриге да се Сребреница нигде више не понови описује поједностављено, али у целини адекватно, Бруно Вотерфилд (Bruno Waterfield) дописник за Европу и ЕУ лондонског The Daily Telegraph-а:

„Убијено је скоро 8.000 Муслимана, мушкараца и дечака. Пропуст међународне заједнице да спречи овај геноцид трауматизовао је европске и западне силе и условио је настанак нове доктрине ‘либералног интервенционизма.’ Већ 1999. када су Срби претили да понове на Косову оно што се догодило у Сребреници, британски премијер Тони Блер је најавио да овог пута Запад неће скрштених руку посматрати кризу за коју је сматрао да представља ‘први истински морални испит.’ Пошто се Бил Клинтон, амерички председник који није предузео ништа у Босни, опет колебао, Блер је упозорио да је Косово тест да ли цивилизоване нације имају начина да реагују пре него што буде прекасно. ‘Ово није битка за територију; ово је битка за човечанство. Ово је праведна ствар,’ Блер је тврдио. Учешће Велике Британије у успешној војној операцији на Косову представља догађај који је одредио Блерову ‘етички утемељену’ инострану политику. Касније, 2003. године, он се позвао на пример Сребренице да илуструје последице западног нечињења док се трудио да скептичне европске савезнике убеди у неопходност коришћења оружја против ирачког режима. Мада је окупација Ирака дискредитовала г. Блера, 2011. један други британски премијер је искористио призор Запада како стоји по страни док се врши геноцид да мотивише Барака Обаму, тадашњег америчког председника који се опет колебао. Дејвид Камерон је страствено апеловао да док Муамар Гадафи убија цивиле у Либији ‘речи нису довољне; судиће нам се по нашим делима…не смемо остати по страни.’“[8]

Камерона би требало подсетити на кинеску пословицу да није увек добро да нам се догоди баш све што смо пожелели. Ако би њему и осталим истакнутим западним руководиоцима заиста, као што каже да прижељкује, било суђено по делима за крвопролића и разарања што су проузроковали позивајући се на Сребреницу, оптужница би обухватила тешка кривична дела масовног убиства неколико стотина хиљада становника у Ираку, око 50.000 у Либији и најмање 300.000 у Сирији.[9]

Непосредну везу између Сребренице и разулареног западног интервенционизма који се Сребреницом оправдава, са свим трагичним резултатима који су виђени током задњег десетлећа, можда нико није потврдио тако убедљиво као један од најбучнијих заговорника тог процеса, злогласни Бернар-Анри Леви (Bernard-Henri Lévy), када описује своје учешће у доношењу одлуке за напад на Либију:

„…Сва четворица имали смо исти разлог за стицање тог убеђења [односи се на наводну потребу за интервенцијом у Либији] – три шефа државе и министра, и ја. Који је то био разлог? То је била Босна. Тајна шифра, прећутни договор који обједињује ту тројицу, Саркозија, Камерона, Клинтона – и мене, је парола ‘никад више Сребреница.’“[10]

Да сумаризујемо. И на основу овог врло општег прегледа једна ствар је кристално јасна, када је у питању Сребреница. Када се упорно инсистира да исконструисани сребренички наратив мора да остане заштићен, недодирљив и имун на критику било какве врсте, по сваку цену, у игри је много више од историјских чињеница или интегритета судског поступка.[11] То је зато што је наративу додељена прецизно дефинисана политичка мисија у оквиру „виших циљева“ којима служи и сваки пут када ти циљеви дођу у сукоб са чињеницама, ове последње морају да се повуку. Још за неко време, док се однос снага у свету не буде променио, мораће да се трпи “Сребреница“ као платонска државна лаж модерног доба, без обзира на то што сви докази убедљиво потврђују да у савременој „пећини“ та лаж није нимало бенигна, ни по намери која ју је изродила ни по последицама. Од 1995. до данас „Сребреница“ је у светским оквирима више пута послужила као изговор за примену несразмерног насиља, са убиственим последицама које много пута надмашују чак и најпреувеличаније процене њених првобитних жртава.

III Сребренички геноцид: правни концепт у потрази за поткрепљујућим чињеницама

Мало питања од јавног интереса данас изазива толики степен поларизације у ставовима као Сребреница. Ипак, постоји тачка општег слагања: без правног атрибута геноцида, у ратној хроници сукоба у Босни и Херцеговини деведесетих година Сребреница једва да би представљала јединствену епизоду. Другим речима, престала би да буде корисна. Број убијених и погинулих, њихова судбина и патња њихове родбине сарајевско руководство и западне силе врло мало занимају као што их уопште не интересују неупоредиво већи људски губици у другим земљама као последица оружаних напада извршених, по отвореном признању Б.-А. Левија, „под тајном шифром Сребренице.“

Суштина „Сребренице“ као политичке операције сажета је у речи „геноцид.“[12] Императив операције је наметање управо те правне квалификације, која се утискује сасвим независно од чињеничног стања. Без „геноцида,“ Сребреница никоме није потребна нити је интересантна.[13]

За одрађивање правног дела посла, главна улога додељена је Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију у Хагу, ad hoc суду основаном под врло сумњивим околностима и нејасног легитимитета унутар система Уједињених нација. Без обзира на то, мисија МКТБЈ је проста и са јасним, унапред задатим циљем: да правно валидира политички налог да се догађаји у Сребреници у јулу 1995. одреде као геноцид и да се не смеју разматрати из било којег другог угла.

Хашки трибунал је тај задатак доследно извршио у пет предмета који су у вези са Сребреницом (КрстићБлагојевић и Јокић,Поповић и остали, Толимир и Караџић[14]). Пресуда у предмету Младић још није објављена али у односу на Сребреницу њен садржај је предвидљив.

У Конвенцији о геноциду коју је 2. децембра 1946. резолуцијом 96. изгласала Генерална скупштина Уједињених нација, а која је ступила на снагу у јануару 1951, под геноцидом се подразумева убиство припадника једне од заштићених група, националне, етничке, расне или религиозне, почињено са намером да се потпуно или делимично уништи, као таква.[15] За доказивање деликта геноцида, поред материјалних елемената, неопходно је да буде доказана специјална намера, или dolus specialis, да се једна од заштићених група истреби. Убиство само по себи, чак и када је пропраћено суровошћу и великим бројем жртава, није довољно да би се задовољио правни критеријум за извођење закључка о геноциду.[16]

Компаративна анализа две релативно недавно објављене пресуде, Хашког трибунала у предмету Поповић и остали и Међународног суда правде у предмету Хрватска против Србије, могла би да буде корисна јер сугерише врло интересантне закључке. У ове две пресуде, два различита суда Уједињених нација, у предметима са различитим чињеничким матрицама, из различитих углова разматрају правно тумачење и примену појма геноцид. Разлике у приступу истој материји два суда који делују у оквиру правосудног система исте међународне организације – Уједињених нација – пружају важне увиде у статус правне квалификације која се приписује сребреничкој афери.

(1) Теорија „мозаика“: геноцид по тумачењу Хашког трибунала. Вероватно свесни сложености задатка да расположиве чињенице о Сребреници уклопе у стандардну дефиницију геноцида како је изложена у Конвенцији, судије Хашког трибунала су се довијале на разне начине из предмета у предмет. Делимично су манипулисали чињеницама, узимајући у обзир доказну грађу која би у националним јурисдикцијама скоро сигурно била искључена, а паралелно са тиме експериментисали су са растезањем дефиниције самог кривичног дела, лабављењем оперативних критеријума, како би себи омогућили да пресуђују у складу са добијеним налозима.

Поступајући по политичким мерилима више него по одговорној професионалној процени, у недостатку конкретних доказа Хашки трибунал је специфично за Сребреницу импровизовао теорију „мозаика,“ као помоћно средство за запушавање рупа у расположивој доказној грађи. По тој теорији, веће себи присваја право да изведе закључак о постојању посебне намере коришћењем индуктивне методе, али доведене до крајњих граница кредибилитета. Доказни мозаик се може састојати из низа коцкица од којих ниједна сама по себи не мора да одражава „геноцидну намеру“[17] али које наводно, сагледане у свеукупности, по оцени већа, одражавају намеру да се физички уништи заштићена група.

Првостепена пресуда којом располажемо у предмету Толимир представља синтезу оваквог поступка. У жалбеној фази ништа битно се у том погледу није променило. Ова пресуда је релевантна зато што је на тему сребреничког геноцида хронолошки свежа и на изванредан начин сумарно одсликава јуриспруденцију и начин размишљања Трибунала по овом питању.

Пресуда је интересантна и са материјалног и са теоретског становишта. До објављивања пресуде Толимиру, пред Хашким трибуналом је било прихваћено да су у оквиру сребреничке операције српске снаге по преком поступку погубиле „између 7.000 и 8.000 заробљеника“. (Првостепена пресуда у предмету Крстић, пар. 84) По пресуди генералу Толимиру, међутим, број жртава сада износи 4.970, ако их разматрамо у вези са релевантним тачкама оптужнице (пар. 718), или 5.749 ако се дијапазон разматрања прошири тако да обухвати све за које веће тврди да су били погубљени, што би укључило и лица чије се убиство не помиње у оптужници (пар. 596). У предмету Толимир број жртава Сребренице, које ово Веће признаје, за разлику од процена у другим предметима за око трећину је ниже од стандардних 8.000.[18] Жалбено веће код Толимира ипак је било довољно виспрено да схвати колико би за суд било компромитујуће да допусти да се некоме суди за дела која нису наведена у оптужници, па је избегло бламаж тако што је цифру жртава увећану по том основу у правоснажној пресуди – одбацило.

Одакле изненадна уздржаност овог Већа у односу на претходне, када је у питању број жртава? Да би се оценио могући значај нове рачунице треба обратити пажњу на методолошке олакшице које Веће у овом предмету себи пружа. То му омогућава да податке предочене током суђења тумачи на начин који је најпогоднији за потврђивање тезе о геноциду, чак и да се прихвати релативно мањи број убијених.[19]

У вези са утврђивањем посебне намере, одн. геноцидног умишљаја оптуженог (mens rea), Веће износи став да „број жртава није битан“ (пар. 726). Појам групе која чини предмет геноцидне радње намерно није строго одређен, већ се по Већу може дефинисати од случаја до случаја, на основу комбинације објективних и субјективних критеријума. Довољно је да релевантна група, по процени већа, има неки посебан идентитет (пар. 735). Уништени „део“ групе, чак и када је бројчано мали, може подржати закључак о геноциду уколико „представља губитак који ће се одразити на способност групе да преживи“ (пар. 749). Најзад, Веће најављује да је његов „појам умишљаја флуидан“, што се објашњава као могућност састављања и повезивања елемената из разних извора („мозаик“) да би се стекла слика о стању свести оптуженог и других чланова удруженог злочиначког подухвата (УЗП) који су са њиме деловали (пар. 772).

На таквим основама Веће констатује да је „постојао удружени злочиначки подухват да се убију војноспособни мушкарци“ Сребренице (пар. 789). Додаје да за то „не постоје непосредни докази“, па набраја индиректне (пар. 790). На темељу таквих елемената, Веће Хашког трибунала стаје на становиште да је постојала геноцидна намера да се убијањем војноспособних мушкараца истреби муслиманска заједница у Источној Босни, у чему је „учествовао оптужени у сарадњи са другим официрима руководећег кадра ВРС“ (пар. 791).

(2) „Једини могући закључак“: геноцид по тумачењу Међународног суда правде.

Однос већа Међународног суда правде (МСП) према утврђивању геноцида разликује се по кључним тачкама од приступа Хашког трибунала. У вези са тужбом Хрватске и противтужбом Србије за геноцид[20], МСП је пресудио да хрватска тужба и српска противтужба садрже компоненте које би се хипотетички могле уклопити у материјални аспект кривичног дела геноцида. Међутим, по МСП, ни тужба ни противтужба не досежу стандард за доказивање посебне намере, или dolus specialis, па зато не задовољавају субјективан услов и одбацују се. Посебна намера је differentia specifica, или суштинско обележје које према Конвенцији геноцид издваја од других облика убиства, без чега није могуће тај деликт на ваљан начин утврдити.

МСП без ограда стаје на становиште да се геноцид утврђује само ако је постојање геноцидне намере „једини могући закључак,“ или „the only possible inference.“ (пар. 148). Ово наговештава врло висок праг доказивања и изузетно је значајно за оцену закључака разних већа МКТБЈ у вези са правном квалификацијом догађаја у Сребреници у јулу 1995.

Раскорак међу становиштима МСП и МКТБЈ у односу на стандард доказивања посебне намере да се изврши геноцид заслужује да буде предмет систематске анализе. По МСП „образац понашања“ би морао „да буде такав (…) да искључиво упућује на постојање таквог умисла“ (пар. 145). МСП при томе значајно упозорава да је „тешко утврдити умисао на основу изолованих поступака“ (пар. 139) што би се могло протумачити као суптилна алузија на методологију коју је усвојио МКТБЈ. У продужетку пресуде у премету Хрватска против Србије, Веће даље разрађује исту мисао, одбијајући једну по једну тачку из хрватске тужбе (пар. 161 – 163) зато што није специфично везана за физичко уништење циљне групе већ би се подједнако, или чак убедљивије, могла објаснити и по неком другом основу. Веће МСП стаје на становиште да правно одрживи закључак о геноциду мора

бити „необориво доказан,“ или „conclusively proved“[21] (пар. 178).

(3) Компаративни осврт на две пресуде. Пажљиво читање и поређење ова два правна мишљења снажно сугерише постојање значајне разлике у третманима геноцида, што би могло да доведе у питање оцену сребреничких догађаја у јулу 1995. према пресудама Хашког трибунала.[22]

Пре свега, злочин озбиљности и тежине геноцида не би се смео ни површно доказивати ни олако утврђивати. Зато, свако подизање лествице при формулисању стандарда доказивања је благотворно за систем међународне правде и иде у прилог критичком ставу у односу на правну квалификацију догађаја у Сребреници.

Друго, оба суда припадају правосудном систему исте установе, Уједињених нација. Без обзира на то што се један од тих судова бави међудржавним парницама а други утврђивањем међународноправне кривичне одговорности појединаца, када је у питању иста материја – у овом случају геноцид – њихови стандарди би морали бити уједначени, јер у противном ни државе ни појединци у систему међународног правосуђа не би могли рачунати на правну сигурност.[23] У контексту примене међународног права, сви субјекти, и државе и појединци, имају легитимно очекивање да им се суди по истим стандардима. МСП је стални суд УН, МКТБЈ је ad hoc трибунал УН-а. Само та чињеница довољна је да подупре закључак да је МСП референтнији форум, и да се мора третирати као меродавнији извор права од МКТБЈ. У случају раскорака између ове две правосудне установе по било којем суштинском питању, јуриспруденција прве безусловно има право на првенство у односу на праксу друге.

Ако су претходна разматрања утемељена, у вези са пресудама МКТБЈ за Сребреницу то носи бар следеће импликације. Ретроспективно, тимови одбране свих оптуженика правоснажно осуђених за геноцид или у очекивању такве правоснажне пресуде (предмет Караџић) без одлагања треба да захтевају ревизију стандарда доказивања по тачки која се односи на геноцид, у складу са применом строжијег и прикладнијег критеријума, који је артикулисао МСП. Проспективно, тим одбране Младића, коме пресуде још није изречена, мора унапред захтевати то исто.

Аутор је председник невладине организације „Историјски пројекат Сребреница“

(ФСК, 10. 7. 2017)


[1] Анди Вилкоксон често објављује критичке осврте на теме Сребренице и судских процеса пред Хашким трибуналом на интернет порталу Global Research и у другим публикацијама.

[2] Пук. Ратко Шкрбић је аутор неколико студија на тему Сребренице, међу којима Сребреница: геноцид над истином (Београд, 2011) и Сребреничка подвала (Београд, 2013).

[3] Наташа Кандић би сигурно могла да понуди низ кандидата, али се жали да ће услед трулих политичких компромиса неки од њих највероватније избећи одговорност. Међутим, она не сумња у то да ће главна политичка мета сребреничке операције ипак бити кажњена, и то на начин који она и њен круг већ дуго времена доследно заговарају: „У нашем случају то значи да ће за геноцид у Сребреници бити оптужена само Република Српска, њена војска и полиција.“ (Дани, 26. март 2015.)

[4] „Сулуди крсташи – Југославија, НАТО и обмане Запада“, Дајана Џонстон, IGAM, Beograd, 2005.

[5] У јулу и августу 1995. према америчком амбасадору у Хрватској, Питеру Голбрајту, главна функција Сребренице била је потреба да се пропагандно покрије Операција Олуја, која је лансирана непосредно после заузимања енклаве под околностима које су убрзо уздигнуте на ниво крупне повреде међународног ратног права. Галбрајт је то врло отворено признао када је изјавио да напад на Крајину не би био изводљив „да му Сребреница није утрла пут, морално и психолошки“ (Вести, 21. новембар 2012).

[6] Према једном сарајевском извору, геноцид у Сребреници је толико јединствен да му се више не могу приписивати обичне овоземаљске карактеристике зато што представља “планетарни злочин“ (Дани, бр. 256, 10. мај 2002).

[7] Тај тренутак се не може установити сасвим поуздано, али је по свој прилици настао знатно после јула 1995. и пре бомбардовања Југославије 1999.

[8] The Age, 28. мај 2011.

[9] И западни намештеник на челу УН-а, донедавни генерални секретар Бан-ки Мун, у говору пред Парламентарном скупштином БиХ позвао се на наводну пасивност његове организације у време геноцида у Сребреници као доказ да овог пута не би смела да затаји и да мора да подржи западну интервенцију „да се заустави покољ у Сирији“ да се не би поновила Сребреница (Reuters, 25. јули 2012.). Што се тиче Либије, Хилари Клинтон је поздравила уништење те државе знаковитим речима: „Спречили смо нову Сребреницу у Либији“ (Free Republic, 16. април 2011).

[10] Бернар-Анри Леви, интервју на TV 5 Monde, 5. јун 2012.

[11] Лажне невладине организације „Жене у црном“ и „Хелсиншки одбор“ недавно су се опет вратиле на једну од њихових омиљених тема, захтевајући да се у Србији донесе закон о кривичном гоњењу негатора геноцида у Сребреници (Танјуг, 19. март 2015.).  Народна Скупштина Србије им је почетком 2017. изишла у сусрет изгласавањем члана 387 (5) Кривичног законика.

[12] На томе се инсистира са фанатичном упорношћу. Недавно је став по том питању Соња Бисерко артикулисала на следећи начин: „Неће моћи да се избегне контекст обележавања двадесет година  од сребреничког геноцида, јер ће се том темом бавити цео свет. Сребреница је постала парадигма свих великих злочина. Геноцид у Сребреници је први масакр којим се свет бавио на тај начин – међународне резолуције, појединачне декларације…“ Одбацујући коришћење термина “масакр,“ што приписује Томиславу Николићу и београдским академским круговима, Бисерко додаје: „Они исто тврде да се у Сребреници догодио страшан злочин који су починили појединци. Они никада неће признати истину да је ту реч о геноциду.“ (Данас, 26. март 2015.) На типично морално шизофрени начин, само неколико дана пре тога, поводом годишњице агресије на СР Југославију, госпођа Бисерко је негирала да је НАТО бомбардовање 1999. године било злочин, тврдећи, напротив, „да је то било спречавање злочина и то треба да се прихвати“. (Правда, 25. март 2015.) Неко са перверзним смислом за хумор госпођи Бисерко би узвратио да би се њеном логиком и стрељање ратних заробљеника у Сребреници могло протумачити на сличан начин, као спречавање даљег вршења злочина које су припадници 28. дивизије АРБиХ до тада некажњено чинили.

[13] Политичка логика је јасна свакоме ко је способан да политички мисли: без Сребренице пропада оспоравање Републике Српске као „геноцидне творевине“ а пројекат деморализације и потчињавања српског народа наметањем комплекса неискупиве кривице остаје кратког даха.

[14] У првостепеној пресуди у предмету Толимир изванредно је илустрован приступ Хашког трибунала овом важном питању и зато ће бити предмет посебне пажње.

[15] Поред физичког, у члану 2. Конвенције набрајају се још четири кажњива облика покушаја истребљења заштићене групе. За расправу о Сребреници, први наведени облик – убиство – је најрелевантнији. Остале тачке овог члана могле би бити примењене у другим потенцијално геноцидним ситуацијама, као тачка (е), прилислно одузимање и премештање деце заштићене групе. У процесима у Аргентини вођеним против припадника војне хунте који су осумњичени за одузимање деце политичких противника и њихово предавање на одгој присталицама режима 70их и 80их година ова тачка је била у средишту пажње.

[16] Утврђивање присуства посебне намере је кључно за констатовање геноцида. Ако би нацистичко истребљење јеврејског народа током Другог светског рата било узето као референтан пример, разлог за неопходност посебне намере, као differentia specifica геноцида, постаје јаснији.

[17] Хашки трибунал не располаже ниједним директним доказом за постојање геноцидне намере или за припремање масовног убијања неког дела становништва сребреничке енклаве. За преко петнаест година суђења у разним сребреничким предметима, није предочено ниједно наређење или упутство војног или политичког руководства Републике Српске у том смислу. Констатација о постојању посебне намере, без чега правно није могуће извести закључак о геноциду, темељи се у потпуности на субјективном избору и повезивању од стране већа Хашког трибунала разних фрагмената из доказне грађе.

[18] При томе, треба указати на поступак Већа који одражава самовољу и непрофесионалност Хашког трибунала. Нижа цифра утврђених жртава (4,970) односи се на наводе из оптужнице да број погубљених износи „између 7.000 и 8.000“. До веће цифре од 5.749 погубљених Веће је дошло motu propio, самоиницијативно тражећи додатне доказе којима би оптеретило оптуженог. У универзалној судској пракси признат је постулат да суд разматра предмет искључиво у пределима оптужнице и да је у кривичном процесу прикупљање и подношење доказа задатак тужилаштва, а не судећег већа. Изгледа да у Хашком трибуналу то правило цивилизованог правосуђа не важи.

[19] Куриозитет пресуде у предмету Толимир је да је тужилаштво по први пут Сребреници додало и Жепу као локалитет где је у јулу 1995. извршен геноцид. Пошто у Жепи није било никаквог масовног убијања, Веће је налог могло да изврши једино драстичним лабављењем критеријума за геноцид. Закључак да се и у Жепи догодио геноцид темељи се на убиствима три личности из локалне заједнице, за шта се терети српска страна. У образложењу Већа стоји да је уклањање та три кључна функционера у толикој мери дезинтегрисало жепанску заједницу да је, без њих, она изгубила способност опстајања, па отуда закључак да се догодио геноцид.

[20] У тужби Хрватске набрајају се углавном индивидуални примери убијања и прогона хрватских цивила на територији Крајине, док се противтужба Србије позива највећим делом на операцију Олуја и њене последице.

[21] Веће МСП је доследно одбацило аргументе из противтужбе Србије у прилог геноцидном карактеру операције Олуја, уколико су се заснивали на доказивању људских жртава, присилног премештања становништва и разарања приватне својине, са мотивацијом да би се легитимне потребе вођења војне операције могле навести као подједнако убедљиво објашњење ових последица.

[22] Тезу о недодирљивости тих пресуда, сасвим предвидљиво, заступа и председница београдског Хелсиншког одбора Соња Бисерко када каже  да је „Хашки трибунал база података на основу којих ће национални судови да се баве злочинима“. (Правда, 25. март 2015.)

[23] Могући приговор, да је у предмету Босна и Херцеговина против Србије МСП потврдио да се у  Сребреници догодио геноцид не стоји. Судеће веће МСП у том предмету није самостално истраживало чињеничку матрицу сребреничких догађаја, већ је уз изражавање знатних резерви само делимично уважило релевантне закључке већа МКТБЈ, са ослонцем првенствено на пресуде у предметима Крстић и Благојевић. Веће МСП без образложења износи став да чињеничке наводе и правне оцене од стране МКТБЈ у вези са сребреничким сплетом догађаја сматра „убедљивим“ (пар. 223). Међутим, нигде у пресуди се не износе конкретни разлози који подупиру такав утисак. Пресуду МСП у предмету БиХ против Србије карактерише широка критика стандарда и методологије које користи МКТБЈ и одбацивање низа пресуђених чињеница из те јурисдикције на које се позивала босанска тужилачка страна. Зато је домет ове пресуде ограничен на предмет на који се односи и из ње без  велике обазривости не би требало изводити никакве закључке општије природе.

Advertisements