Ознаке

, , ,

Максим Кантор је руски сликар, писац, есејиста, ангажован и самосвојан друштвени коментатор, родом из чувене вишегенeрацијске породице философа (брат му је значајни философ Владимир Кантор). Тренутно делује у САД. Доносимо његове есеје о Октобру, Страху од левице, Хобсбауму и Расточеној свести. Први пут објављено у „Руском алманаху“ (18, 2013) у преводу Владимира Коларића

Максим Кантор

Седми новембар

На тај дан се у Русији догодила социјалистичка револуција.

Дуго година су тај догађај у нашој земљи тумачили као најважнији у историји човечанства, а затим (а и то већ траје) исти су догађај почели да називају варварским превратом.

Постоје и они који су Фебруарски револуцију сматрали неопходном, а Октобарску злочиначком. А постоје опет и они који сматрају да су револуцију у Русију донели Немци и бољшевици, а без њих би све ишло као по лоју. Није мало ни оних који мисле како су Октобарску револуцију смислили Јевреји на погибељ Русије. Такође, ни оних који су уверени да је Октобарска револуција „скривила“ Хитлера. Најзад, ни оних који говоре како је револуција представљала побуну „азијатске“ против „европске“ Русије.

Толико тумачења, а да о самој револуцији и о времену у ком се она одиграла не говоре готово ништа.

Укратко, а без идеолошких клишеа, може се рећи следеће.

Револуција се догодила за време Светског рата, по својим размерама невиђеног у европској историји. Први светски рат је дуго припреман и заправо нико не може да именује прецизне узроке тог рата, напросто због тога што је његов узрок представљао сам поредак тадашњег света. Односно, светски поредак је био такав да је свеопшти рат био неизбежан, макар то била епоха либералних идеја и прогреса.

Ту претивречност као да нико није разумео, нити хтео да разуме. Историчари и философи су се међусобно пропитивали: „Зар нас је историја преварила?“ Писали су књиге попут „Сумрака Европе“ и „Смрти хероја“ и сматрали да је свет (односно западна цицилизација) дошао свом крају. Они су тако мислили на основи тога што је развој западне цивилизације (прогрес) логички довео до убиства, а зауставити тај процес је било немогуће.

У том рату је погинуло приближно десет милиона Европљана, цифра без преседана у европској историји. У ту бројку убројано је и око три милиона Руса, при чему они нису били сигурни ни због чега је тај рат уопште почео и због чега гину. А тај рат нису започели ни бољшевици, ни Стаљин и Маркс, већ људи од угледа у друштву, по изледу либерали. Цар се одрекао престола на самом врхунцу рата, и то у време кад је Русија трпела пораз за поразом и људи гинули као снопље; то је био крајње несрећан чин. Фебруарска револуција и Привремена управа, која је преузела власт, нису ни намеравали да се повуку из рата, министри су испуњавали своје обавезе пред савезницима. А треба рећи да се хапшење царске породице није одиграло под бољшевицима, већ под Привременом управом; ухапсио их је лично генерал Корнилов.

У тим условима, социјалистичка револуција изгледала је као излаз из самоубилачког рата, претварајући га из општег у револуционарни и грађански. Може се рећи да је револуција тако спасила живот стотинама хиљада војника; истина, да би им те животе поново одузела.

Али – не одмах.

До тада је већ прошао читав живот. У грађанском рату је погинуо значајно мањи број људи него у Првом светском рату. Цифре неповратних губитака у Грађанском рату биле су ипак мање него у Светском. Није неважно ни то што су људи у грађанском рату гинули (бар су неки од њих тако веровали) за слободу своју и својих ближњих, а не из неког њима недокучивог разлога.

Та налажење смисла постојања је на неко време (суштинско у тим историјским околностима) постало везивно ткиво друштва.

Револуција је жртвовала пређашње друштвене структуре, цивилизацијска и културна достигнућа, накупљена у Русији до тог времена. У суштини, Русија се одрекла свог сродства са Европом, ка ком је тежила вековима. Истовремено се револуционарна Русија одрекла и финансијсих дугова, обавеза пред савезницима, и објавила стварање друштва једнаких, које нимало није личило на друштво какво се на тадашњем Западу сматрало прогресивним.

Усвојено је мишљење како је таквим исходом Русија скренула са пута цивилизацијског развоја. Тако је вероватно и било. Међутим, ако је убрзани развој цивилизације довео ни мање ни више него до светског рата, било би чудно такав развој сматрати драгоценошћу од које се не сме одступити.

Како год било, земља се нашла у изолацији, а планирана светска револуција се из разних разлога није одиграла. У самој Русији су револуционарни планови у кратком времену уступили место имеперијалним; друштво једнаких није створено, мада се таква реторика задржала још дуго времена, и у извесном смислу је баш једнакост опстајала као идеал. У сврху стварања империје користила се реторика револуције, али је стил владавине био заправо колонијалан, и то најпре у односу према већинском народу, али и другим народима такође. С друге стране, идеологија једнакости била је жива неко време, и спајала друштво: без обзира на репресију према делу становништва, народ је за време Другог светског рата осећао себе као целину и тако успео да победи немерљиво снажнијег непријатеља. Имајући у виду несрећно искуство Првог светског рата, ова победа би се могла ставити на рачун Октобарске револуције.

Социјалистичка привреда је у понечему давала опипљиве друштвене резултате, али људи су с правом критиковали систем зато што је једнакост у социјализму значила једнакост сиромашних. Достигнућа капиталистичког Запада на плану уређења индивидуалног живота су видно превазилазила достигнућа социјализма. И колико год се култура у Русији трудила да докаже своју самобитност, руски грађани су увиђали да култура пре свега подразумева индивидуалну, личну слободу, коју је у социјализму било мало. Социјализам је гушио личну иницијативу, стваралаштво даровитих и амбициозних уметника, није омогућавао стицање богатства. Многи су закључили да је социјализам ћорсокак.

Постепено се јавила теорија по којој социјализам представља тек кратку историјску епизоду у бурном и дуготрајном развоју капитализма. Та епизода је била превладана. Октобарску револуцију су прогласили чином варварства и диверзијом против цивилизације, а бољшевике назвали злочинцима. Русија се најзад вратила у табор цивилизованих капиталистичких народа. Следствено су и све реформе, настале као производ револуције, биле дезавуисане, а народна својина уништена и судбина милиона, као и раније, била предата у руке велепоседника и корпорација. А тај је процес назван објективним историјским цивилизацијским путем ка прогресу.

Почели су да понављају исте оне речи и да читају исте оне књиге као и на почетку двадесетог века. Тако је западни свет још једанпут ушао у глобално стање кризе, баш као пред Први светски рат. Сада је то стање додатно заоштрено одсуством социјалистичког програма, успоном и узлетом Истока, апсолутном моралном ништавношћу савремених политичара.

И на таквој позадини социјалистичку револуцију називају варварством. Тако и јесте, с обзиром каквим нас све дивотама води цивилизација.

Срећан празник!

Климактерични страх од левице

Пре неког времена назвали су ме „левичарем“, и право да вам кажем, не знам како да се поставим према томе, посебно ако се узме у обзир да су у свету „лево“ и „десно“ одавно помешани. Ако је Тони Блер лабуриста, Клинтон демократа а Дик Чејни либерал, онда је, ако ћемо право, нешто „труло у држави Данској“ по питању демократије, либерализма и радничких права.

Како видимо, оптужба ла левичарење садржи прекор о недовољном уважавању достигнућа капиталистичког развоја света, мада и ту, часна реч, уступам место дневним новинама и телевизији. Та капела пред којом се моле, разрушена је давно пре мене, још у тринаестом веку. Кризу је просто немогуће не приметити. Упркос свим напорима да се докаже како је криза неприметна и како рат није њено неизбежно финале, реалност је нешто другачија. Па да видимо имамо ли чему да се радујемо.

Могуће је, с друге стране, да се прекор за левичарење односи на то што ми је блиска идеја једнакости, а многи ту идеју сматрају напросто глупом. Тако например ватрена дама Јелизавета (од мојих интернет саговорника) кличе: Ја сам за неједнакост! Млада дама вероватно има на уму то да неједнакост обезбеђује динамичнији развој друштва, с обзиром да људи свакако нису једнаки према даровима које имају. Али ако би њена тачка гледишта победила, она би сама била изузета из дискусије, с обзиром на то да јој је управо једнакост жена са мушкарцима пружила могућност да уопште заступа идеју неједнакости.

Могућности мушкараца и жена свакако нису једнаке у физилошком смислу, али прошли су векови док та једнакост није превазиђена и у правном смислу. По мени, ка бољем.

И заиста, ја јесам за једнакост. И сматрам је основом сваке друштвене организације.

Противаргументи су ми познати.

У одбрану своје позиције навешћу само један аргумент.

На крају крајева, многи значи друштво у ком се крећете – у једном друштву ти је пријатно, у другом не.

Мени се тако још одавно свидело друштво Толстоја, Раблеа, Мајаковског, Маркса, Вијона, Мора, Кампанеле, Томе Аквинског и Сирана де Бержерака.

Али разумем и да се друштво Попера, Коха, Хајека, Чубајса, Березовског и Мизеса такође некоме може свидети.

А мени се, ето, више свиђа моје.

Поред осталог, није ми познато ни једно значајно уметничко дело засновано на идејама капитализма. Све је управо супротно: само идеје састрадавања са пониженим и увређеним чине уметност уметношћу. А остало, то је просто декоративна продукција.

Тако не сматрам само ја, у мом друштву се то подразумева; ја само издвајам ту посебну мисао, јер ми је важна.

Ако уопште постоји некаква „десна“ идеја која не сатире, не угњетава, не води ка рату (што до сада у историји није био случај), која није заснована на привилегијама и похлепи, ту ћу идеју одмах пригрлити, јер потпуно ми је свеједно да ли је она „десна“ или „лева“, само ако не води унижавању слабијих.

А када неко седи на перинама и себе сматра неједнаким са другим светом само зато што има више новца него милиони обичних смртника, то ми је просто одвратно. И то нема никакве везе са „левицом“.

Ето, Сирано ми је просто симпатичнији од Березовског.

Умро је Ерик Хобсбаум

Изјутра, 1. октобра 2012. године умро је велики историчар Ерик Хобсбаум. Епитет „велики“ уз Хобсбаума иде једнако природно као например „ушати“ (јер је имао велике учи) или „наочарко“.

Он је био велики без напора, него природно, као планина. Сви су знали да је он геније, просто су се навикли на то. Као што су се навикли на то да се у продавници на углу продаје млеко. Сви се навикли на то да постоји тај чудни човек, кржљави дугоухи наочарко, са несавладивом вољом и непомућеним достојанством историчара. Просто, постоји такав човек тамо негде у Хампстеду, и он све зна, и све може да вам објасни.

А он се заиста трудио да објасни. Нимало се није штедео, понављао по неколико пута, неуморно.

Понекад су људи умели да га погледају тако као да га виде први пут, и уздисали: не, немогуће је толико тога промислити и упоредити, и истински се чудили постигнутом. Довољно је да просто знамо како такав човек живи међу нама, и то је већ само по себи чудесно. То је као да, одавно навикнути на њих, планине око нас погледамо као да их видимо први пут и – човече!

Ерик Хобсбаум је написао неколико десетина књига – истину говорећи, написао је читави историју европског Новог доба, од седамнаестог века на овамо. Сматра се да је његова специјалност био деветнаести век, али он није био уски професионалац, већ је настојао да разуме само устројство историје: да би приступио девестнаестом веку, било је неопходно да обради цео седамнаести и осамнаести. А потом и „кратки двадесети“.

Проживео је дуг живот, умро је у деведесет чатвртој, не престајући да ради до последњег дана; књигу објављену пре годину дана, писао је у болници – о Марксу и марксизму. Није се умарао, уз кревет су му оспособили сточић са компјутером и свежњем папира. Пробудио би се – и почео са радом.

Последњих годину дана није могао да хода: сломио је ногу, лоше је срасла, па би дошепао у кабинет, вукући усахлу ногу, и седајући за сто почињао да пише. Био је деликатан и невероватно честит човек, који није подносио социјалну неправду, презирући социјал-дарвинизам и морал капитала. Написао је и изговорио невероватно много, а њему се чинило да није рекао скоро ништа.

Преживео је неколико епоха: епоху револуције и фашизма, хладног рата и снова о демократији, епоху глобализације и краха демократског програма, епоху сакрализације тржишта и новог успона национализма. Како и приличи историчару, он се према чињеницама односио без гнава и пристрасности; међутим, у односу према моралу и идеологији – није скривао своја уверења. Био је последњи марксиста и антифашиста.

Дружио сам се са њим последње три и по године; надам се да сам био достојан тог дружења. Последњи пут сам га видео пре четири месеца, а последње писмо од њега примио пре недељу дана; обећао је да ће на лето доћи у госте. Проводили смо много сати у разговору, и један од тих разговора је снимљен на траку: два и по сата Ерик прича о историји фашизма. На руској телевизији тај снимак никоме није био интересантан.

Када је говорио, Ерик се просто преображавао; такав какви су били пророци: немоћни и моћни истовремено.

Волео је шкотски виски и џез, написао је и једну књигу о џезу. Волео је сликарство и ђумбир са чајем. Волео је да буде окружен децом.

И увек је говорио о историји.

У једном од последњих разговора рекао је: „Знаш, то што се догодило у Русији, то није просто злочин, него противприродна глупост. Општенародно власништво над ресурсима продати шачици пробисвета, то је катастрофа незабележена у историји. Или незабележена глупост.“

Много би се још тога могло рећи: и како му је била уређена кућна библиотека, и шта је говорио о политичарима.

Али све те речи би биле само одломци и фрагменти једне велике и дуге приче. Од крхотина нећеш саставити човека.

Постоје изузетни људи, који су као филтер који је Бог поставио у ток времена: они прочишћавају време.

Нема више Ерика Хобсбаума, и још не знамо како ће се време снаћи без њега.

Расточена свест

Ево, оваква је ситуација.

У земљи је створена владајућа класа.

То су људи који управљају природним ресурсима и капиталом, и обдарени су политичком влашћу.

Јаз између њих и обичних људи је огроман.

Закон који би оба начина живота овједињавао у једном параграфу (живот сиротиње и живот богаташа) – једноставно не постоји.

Ево, например: забрањено је красти. Али милијардер признаје да је до ресурса, који су припадали народу, дошао непоштеним путем. Лажирана лицитација, новац уложио моћни бандитски клан (рекеташи), и ето. Значи, дотични милијардер (у конкретном случају Абрамович, али могао би бити и било који други) је напросто – лопов. Лопов, а није у затвору.

Значи ли то да је од сада сваком човеку дозвољено да краде? Не – обичним људима је и даље забрањено.

Значи ли то да нема закона који важи за све?

Да, значи. Закона који важе подједнако за богаташе и за сиротињу – њих у овој земљи нема.

Али закон, као такав, представља општеобавезујуће правило. Или то напросто није закон. Значи – у овој земљи нема закона?

Тако је. Нема.

А шта онда има, ако нема закона?

Има олигархије, која је изнад закона.

Њих може да казни једино врховни олигарх. Јер, ако би постојао општеважећи закон, онда би богатство од богатих било једноставно одузето. Зато су и одлучили – нека лепо постоје два закона: за олигархе – власт главног олигарха, а за сиромашне – власт богатих.

Олигархија, то је власт мањине богатих над већином сиромашних. Олигархија је, дакле, политичка власт, коју пружа богатство.

Посебни закон за богате и посебан закон за сиромашне – то је политичка власт.

Из тога следи: класа богатих једнако политичка власт. Па тако, дакле, код нас не постоје просто појединачни богаташи, него нам је друштвено уређење – олигархија.

А да ли је она настала случајно?

Нипошто.

Тим људима је намерно давано богатство и власт над другим људима.

Добро, а ко им је и зашто давао то богатство?

Давали су им реформатори, зато што су сматрати да треба разорити саме темеље социјалистичке економије и процес преласка у капитализам учинити неповратним. Због тога су приватизовали народну имовину, фабрике су пропале, социјалистичка индустрија затрта. Затим су све то разделили лојалним људима, међу којим је неким случајем било много лопова и чак неколико убица.

Лопови и убице су за власнике над народном имовином изабрани просто јер су су највештији.

Задатак који је требало извршити је био јасан: ослободити се наслеђа совјетске власти.

А због чега је било потребно ослободити се наслеђа совјетске власти?

Па зато што су реформатори одлучили како Русија мора постати члан цивилизованог западног света, и што независног пута за Русију нема. Независан пут у историји не постоји, учили су реформатори.

Реформатори су припадали школи мишљења која тврди како цивилизација (то јест, прогресивни развој науке, технике и културе) постоји само у једном облику – оном који репрезентује Запад у датом тренутку.

Другачија цивилизација не постоји.

Затим су изменили целокупну руску културу, учили како да се на западни начин облаче, живе, говоре. Сматрало се да су Руси по тим питањима и даље заостали. И у најкраћем року су руски социјализам заменили интернационалним капитализмом.

И, да ли је експеримент успео?

Могло би се рећи да је добро почео. Класа олигарха се у трену обогатила. Народна економија у потпуности уништена. Социјалистичка култура заједништва одбачена. Некадашња уметност сахрањена.

Али баш у том моменту догодила се глобална криза на Западу и Исток се поново промолио главу.

И то неочекивано.

А ми смо лепо све уредили тако да код нас не постоје никакви оптеважећи закони, да читава земља припада богатима, руска култура не постоји, а о нашим успесима може да суди једино Запад. А онда је Запад почео да одумире. Запад више не може да буде судија успеха прозападне Русије, просто зато што је Запад постао неуспешан. То је тај парадокс.

А најгоре од свега је што ми и даље не знамо да ли смо постали Запад или нисмо.

Зато што ни Запад више није оно што је био.

Излаза из друштвеног ћорсокака је, као и увек, два.

Један је смањити јаз између богатих и сиромашних, изједначити општа права оптеважећим законом, начело рада учинити јасним и заједничким за све. То се назива „социјализам“. Лоповлук треба назвати лоповлуком и покрадено разделити. Вратити бесплатно образовање и здравство. Снизити цене станова. Онемогућити облике богаћења који су против општег интереса. И све у том духу. То је непријатна метода, нарочито за оне који много имају.

Међу њима има и поштених људи, нису сви лопови.

Други пут је озаконити неједнакост, објавити да у свету постоје два закона – један за богате, други за сиромашне. Дакле, легитимна неједнакост, названа „фашизам“.

Између овако схваћеног социјализма и фашизма постоји и трећи пут – пут неког хипотетичног еволутивног развоја. Њим смо управо и одлучили да идемо, предвођени нашим олигарсима, дакле лоповима и убицама, најпредузимљивијим људима које имамо.

Проблем је што и тај пут води у ћорсокак, већ трећи пут у једном веку, а чије је цена до сада била рат или револуција.

Социјализам се служио револуцијом, фашизам ратом.

Социјализам је стварао диктаторе једног, а фашизам другог типа.

А ми не бисмо никакве диктаторе. Желимо само нешто новца и права на самоизражавање – зар је то много?

Па, шта чинити?

Могуће је просто правити се како се ништа није догодило, и изабрати борбу против врховног олигарха, који у извесној мери оличава олигархију у целини. Ологархију саму не можемо мењати. Зато што смо сви на плати код олигарха. Ми смо, као „креативна класа“, дело олигархије, њен хомункулус, до олигархије нас није ни било. У неком другачијем друштву не бисмо ни постојали.

Али нешто се свеједно мора чинити. Криза је, забога!

Могли бисмо да стрпамо у затвор главног олигарха и његову екипу. И то би било нешто. Главни олигарх ионако не ваља.

Могли бисмо и да издајемо патетичне прогласе, например.

Ево:

„Уобичајени руски фашизам! У земљи нема закона! У земљи влада корупција!

И уместо да се бори за правни поредак, некима је важнији обрачун са креативном класом, која учествује на демонстрацијама, и са западњацима, који нас воде цивилизацији!“

И заиста, зашто би се обрачунавали са њима? Није ваљда зато што су њихови претходници створили олигархију? Па та олигархија нас сад храни…

Укратко, ми смо против фашизма, али за олигархију.

За правни поредак, али против једнаких права за све.

Против лошег фашизма, али за добар фашизам.

Сумњам да би и десет посто читалаца који разумеју ово што сам управо написао, све уживајући и одобравајући, када би дошло до борбе, уопште схватало за шта се бори.

Мозгови су нам се расточили од силног бубања: толико смо навикли да се боримо за слободу и цивилизацију. И ми се боримо.

Мајн кампф, тако рећи.

Са руског превео: Владимир Коларић

Advertisements