Милана Бабић: Востани Српска Спарто

Екскурзија из српске Херцеговине у српску Црну Гору… О томе да ли је баш тако пише наша Милана Бабић

„Моје племе сном мртвијем спава!“

Латиница свуда. За мање од двадесет година Црна Гора је од ћириличне прешла на земљу у којој суверено влада латиница.

Два духа супротстављена су свуда. Један је видљивији, ипак, у порама, у дубинама, још тиња пламен, извиискра[1]! Причала сам више него што сам планирала како бих дјецу предочила процесе и утицаје који су довели до тога да на Ловћену слушамо како је Његош Црногорац и највећи јужнословеснки пјесник. Наравно њихова наставница не би била то што јесте да Новоцрногорцима није „очитала“ лекцију из историје цитирајући управо највећег српског пјесника, Петра Петровића Његоша. Ипак, причах са љубављу па добих и извињење и љубазан поздрав на крају сусрета.

Востани Српска Спарто, дуго већ спаваш!

(Фејсбук профил Милане Бабић)


[1] Прим. ур.: На корицама рукописа „Горског вијенца“ нађено је шест варијанти за наслов, а неке од њих су: Извијање искре, Изви (и)скра, Извита искра.

Advertisements

2 thoughts on “Милана Бабић: Востани Српска Спарто”

  1. What will there be to remember
    Of us in the days to be?
    Whose faith was a trodden ember
    And even our doubt not free;
    Parliaments built of paper,
    And the soft swords of gold
    That twist like a waxen taper
    In the weak aggressor’s hold;
    A hush around Hunger, slaying
    A city of serfs unfed;
    What shall we leave for a saying
    To praise us when we are dead?
    But men shall remember the Mountain
    That broke its forest chains,
    And men shall remember the Mountain
    When it arches against the plains:
    And christen their children from it
    And season and ship and street,
    When the Mountain came to Mahomet
    And looked small before his feet.

    His head was as high as the crescent
    Of the moon that seemed his crown,
    And on glory of past and present
    The light of his eyes looked down;
    One hand went out to the morning
    Over Brahmin and Buddhist slain,
    And one to the West in scorning
    To point at the scars of Spain;
    One foot on the hills for warden
    By the little Mountain trod;
    And one was in a garden
    And stood on the grave of God.
    But men shall remember the Mountain,
    Though it fall down like a tree,
    They shall see the sign of the Mountain
    Faith cast into the sea;
    Though the crooked swords overcome it
    And the Crooked Moon ride free,
    When the Mountain comes to Mahomet
    It has more life than he.

    But what will there be to remember
    Or what will there be to see—
    Though our towns through a long November
    Abide to the end and be?
    Strength of slave and mechanic
    Whose iron is ruled by gold,
    Peace of immortal panic,
    Love that is hate grown cold—
    Are these a bribe or a warning
    That we turn not to the sun,
    Nor look on the lands of morning
    Where deeds at last are done?
    Where men shall remember the Mountain
    When truth forgets the plain—
    And walk in the way of the Mountain
    That did not fail in vain;
    Death and eclipse and comet,
    Thunder and seals that rend:
    When the Mountain came to Mahomet;
    Because it was the end.

    G. K. Chesterton „March of the Black Mountain 1913“

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s