Излагање проф. др Бранимира Куљанина са Философског факултета Универзитета у Бањалуци на Јубиларном Словенском сабору, који је одржан у Русији од 26. маја до 3. јуна 2017. 

Проф. др Бранимир Куљанин

Између цивилизационе и формационе философије историје

Сажетак: Идеју Данилевског о уједињењу Словена остварио је Стаљин, односно Совјетски Савез победом у Другом светском рату. Слом Совјетског Савеза и „социјалистичке заједнице“ отворили су питање могуће обнове словенског јединства. Циљ чланка је да се покушају утврдити узроци распада, потреба и услови у којима је могућа обнова.

На теоријском плану главни задатак је повезивање цивилизационе и формационе философије историје у ново, више јединство.

Кључне речи: словенство, православље, глобализација,  Четврти светски рат, индоевропска идеја

Увод

Николај Данилевски је писао „Русију и Европу“ под утиском Кримског рата, а био је и савременик Велике Источне кризе и Берлинског конгреса. У то време Словени су били поробљени у Турском и Аустријском царству. Ослобођење ових народа тада је био племенит изазов за Русију. До ослобођења и уједињења Словена дошло је знатно касније као резултат победе у Другом светском рату. На крају Хладног, Трећег светског рата словенска заједница, што је заправо био Варшавски савез, се распала као кућа од карата. Зашто су Словени једни другим окренули леђа и предали своју тешко стечену слободу светском хегемону, Западу и САД-у?

У основи цивилизационе теорије Данилевског је идеја језика као везивног ткива. Може се говорити и о православно-хришћанској цивилизацији, као верској заједници. Између ове две теорије – заједничког порекла и духовне сродности треба поставити и трећу – просторне повезаности словенских народа. Читав словенски свет је једна просторна целина, ако се изузме јужнославенска енклава, коју одвајају Румунија и Мађарска. Језик, вера и простор се појављују као конститутивни чиниоци  словенске цивилизације или заједнице словенских народа и земаља.

Делују и снаге деобе, а то је првенствено католичанство, које исповедају западни и део Јужних Словена. Можда је зато мисао многих руских истраживача била толико посвећена питањима хришћанског јединства. Владимир Соловјов је сматрао да би уједињењем хришћана највише добили Словени. Треба имати у виду улогу коју је у уништењу словенске заједнице имао Карол Војтила, Пољак.

Словени су се показали неверни Русији, спремно су ушли у њој непријатељски војни савез и прихватили на својој земљи туђе оружје усмерено против ње. Русија се не би требала оптерећивати никаквим предрасудама, па ни вером у словенско братство – стварности треба гледати у очи. Понашање чак и српске политичке „елите“   показује колико је то варљива вера.

Много би делотворније било окренути се сарадњи са земљама и народима који желе да сарађују и живе у заједници са Русијом. Она је земља са јединственим могућностима развоја које јој дају њена природна богатства и духовно наслеђе велике православне хришћанске духовности очувано у руском народу.

Обнова словенског јединства остаје трајан задатак за наша друштва и државе, она је итекако потребна – питање је колико су је свесни данашњи нараштаји грађана и политичара.

Поставка проблема

Разматрање питања судбине и значаја словенске идеје у савременом свету претпоставља одређивање и познавање савремене политичке историје као и савремене политичке теорије, научне и философске.

Методологија истраживања нас упућује на утврђивање полова савременог света који својом дијалектиком, својим кретањем производе политички живот. У савременој политичкој историји није спорно да су на глобалној равни ти полови атлантизам и евроазијство. Већ на први поглед можемо уочити да се Европа појављује као простор борбе између атлантског света који данас представљају Сједињене Америчке Државе и Азије или тачније Евроазије, односно Русије која је могуће средиште другог пола.

Поставља се питање када почиње савремена политичка историја. Екмечић[1] сматра да савремена историја почиње 1918. године, то јест по завршетку Првог светског рата. Међутим, ако за почетак савремене историје узмемо 1898., када Америка почиње да ствара своју империју освајањем Кубе и Филипина[2], онда можемо рећи да је та историја дужа двадесет година и да траје већ више од једног века, тачније 114 година. Савремени атлантско-евроазијски сукоб почиње 1904-1905. године када је Америка својом политиком подршке Јапану одлучујуће утицала на исход руско-јапанског рата. Овим је одређен и главни циљ спољне политике Америке, а то је слабљење и уклањање из политичког живота савременог света њеног најмоћнијег супарника. То је Русија која је у то време имала буран привредни развој и раст становништва са изгледима да постане водећа земља света на привредном и војно-политичком плану.

Према извесним тумачењима[3] главну улогу у отпочињању Првог светског рата одиграла је Велика Британија да би ослабила две водеће евроазијске континенталне силе у међусобном сукобу – Немачку и Русију, а претпоставке за почетак Другог светског рата створиле су САД својом подршком успону немачког националсоцијализма, италијанског фашизма и јапанског милитаризма – земљама које су окружавале комунистички Совјетски Савез и онемогућавале ширење комунизма у одбрани капиталистичког поретка у свету[4]. Слом Варшавског савеза и Совјетског Савеза, моћне евроазијске комунистичке империје крајем 20. века уследио је као последица дејства Трилатерале коју чине Англоамерика (САД и Канада), Европска заједница и Јапан[5] и, наравно, и као последица урушавања услед унутрашњих слабости тог поретка. То су најважнији догађаји политичке историје 20. века. Капитализам чији је главни ослонац била Америка је победио.

Помаже ли Данилевски?

Погледајмо оцене значајнијих историчара руске философије о философији историје Данилевског.

Зењковски пише да Данилевски не говори о помирењу, већ о одвајању од Запада. Поднаслов књиге Данилевског „Русија и Европа“ је „Поглед на културне и политичке односе словенског свијета према германско-романском“[6]. Он се бори против западне идеје општечовечанске културе помоћу које Европа настоји да наметне своју цивилизацију другим народима. Данилевски доказује да постоји више различитих културних типова, а не један, дубоко осећајући посебност руског и уопште словенског света. Догма о европској култури као светској и општечовечанској је основа наметљивог културтрегерства. За Данилевског који је свестан посебности „словенског културног типа“[7] Европа је други свет.

Мада је у много чему близак словенофилима, Данилевском је туђа мисао о уједињењу Истока и Запада као задатку Русије. Њега не узбуђује болест Европе, већ руска болест западњаштва, неосетљивост интелигенције за „особеност словенског свијета“[8].

У западноевропском културном месијанизму Данилевски види тежњу Европе да себи потчини друге народе и уништи њихове културе. Зењковски пише да за Данилевског такозвано „источно питање, које често своде на исконску борбу Европе са Азијом, уствари није ништа друго до борба Европе са словенством“[9]. (подвукао Б.К.) Од своје мржње Европа не види патње православних Словена у Турској. На мржњи према Словенима је заснована не само политика, већ и политичке теорије Европе. Политичко уједињење Словена Данилевски је сматрао неопходном претпоставком за друштвени и културни процват. Он је делио са Херценом, Толстојем и народњацима уверење да ће Словени први успешно решити питања привредног и друштвеног уређења.

Европски живот, исувише далек од хришћанског духа, није способан да их реши, по мишљењу Данилевског, мада Европа на основу хришћанског универзализма полаже право на светски значај своје цивилизације. Она у ствари злоупотребљава високе хришћанске идеале за насиље над другим народима и њихову пљачку. Своју себичну пљачкашку политику европске државе маскирају хришћанским идеалима. Зењковски пише да Европи не треба судити „због њених идеала, већ због њене сурове стварности“[10], што значи лицемјерја. Хришћанство је основа идеала о јединству целог света и зато тај идеал, против кога се бори Данилевски, треба подржати. Међутим, треба га ослободити наслеђа „идеологије римске светске монархије“[11].

Зењковски тврди да је учење Данилевског о културно-историјским типовима вредно и да се може посматрати независно од његовог оспоравања идеје о јединственој светској историји, коју је заступао Владимир Соловјов.

У једном непосреднијем сусрету са стварношћу губи се високи идеализам и хришћански универзализам словенофила, они од либерала постају конзервативни националисти, изузев Ивана Аксакова који је остао веран старим идеалима, оцењује Берђајев. О Данилевском он даје једну доста једнострану и неправедну оцену, као што тврди и Зењковски у својој „Историји руске философије“.

Левицки подсећа да је „Русија и Европа“, убрзо након појаве крајем шездесетих постала нека врста „катехизисом позднешего славнофилства“[12].  За раним словенофилима Данилевски је заостајао у својој филозофској клтури, али је боље познавао историју, оцењује Левицки. У „Русији и Европи“ Данилевски је поставио основе упоредне историографије.

Он је први порицао универзалност културе уопште и посебно западне. По њему постоји мноштво културних организама које је називао културно-историјским типовима. Они нису бољи или лошији једни од других, већ различити. Данилевски је сматрао неоснованим мишљење раних словенофила да је православна руска култура виша од католичко-протестантске, мада је и сам покушао да на свој начин заснује предност словенско-руске цивилизације над свим осталим. Док су древне цивилизације имале по једну основу – веру, уметност и науку, или државу и право, а романско-германска све три ове основе, будућа словенско-руска цивилизација ће, по Данилевском, имати и четврту – она је позвана да „разрешит социално – економически вопрос“[13], које је остало нерешено у романско-германској цивилизацији.

На питање зашто Запад мрзи и презире Русију, постављено на почетку „Русије и Европе“, Данилевски одговара да западни људи у њој осећају и виде другу цивилизацију која ће „рано или поздно придет на смену Западу“[14]. Одатле мржња и завист према Русији коју неправедно потцењују, али је се боје као нове, младе и снажне цивилизације. Затвореност цивилизацијâ је одговор Данилевског на болна питања о односима Русије и Запада.

„Русија и Европа“ је била својевремено бескрајно омиљена у десничарским круговима. Њом се одушевљавао Достојевски, али је мање ценио када је увидео да Данилевски „отрицает единство всечеловеческо цивилизации и практически сводит православие к атрибуту славнско култур“[15].  Из истих разлога Соловјов је касније сурово осудио књигу Данилевског, али јој је и неправедно одрицао сваку вредност и оригиналност, пише Левицки. Идеје Данилевског је дубље и књижевно убедљивије развио Освалд Шпенглер у „Пропасти Запада“, а касније и Тојнби, али писац „Русије и Европе“ остаје пионир савремене историософије, сматра Левицки.

По Лоском, Данилевски је епигон словенофилства које је тада било у опадању и „један од најтипичнијих представника панславизма“[16]. Данилевски је следбеник немачког историчара Рикерта у заступању теорије културно-историјских типова, коју је касније развијао Шпенглер, пише Лоски.

У савременој историји најзначајнији су, по Данилевском, романско-германски и словенски тип који тек настаје. Сваки културно-историјски тип „изражава идеју човјека на свој начин“[17], и те идеје као целина чине „свечовјечанско“. Ширење једног типа на цели свет би било постепено пропадање. Сазрело је време за стварање особеног словенског културног типа.  Особеност овог типа је уједињење стваралачких основа претходних – верске у јеврејском типу, уметничке у грчком, правне и политичке у римском, научне, индустријске и политичке у романско-германском. Словенски тип ће бити „први потпуни културно-историјски тип са четири основе: 1) религиозном, 2) научном, умјетничком, технолошком, индустријском, 3) политичком, 4) економском и општинском (задружном)“[18].

Данилевски предвиђа распад Аустро-Угарске. Њу ће заменити „свесловенска федерација, која ће укључивати у себе и … Грчку, Румунију и Мађарску“[19]. Источно питање ће бити решено у „борби романско-германског и словенског свијета“[20]. (подвукао Б.К.) Константинопољ ће бити престоница свесловенског савеза.

У „Русији и Европи“ Данилевски је пажљиво испитивао узроке непријатељства Западне Европе према Русији. Достојевски је са великим интересовањем читао ову књигу, али је био „горко разочаран када је открио да Данилевски негира постојање јединства човјечанства и општечовјечанских идеала“[21], пише Лоски. Касније је Соловјов оштро осудио Данилевског „због одбацивања хришћанског универзализма“[22].

.У Филозофији историје[23] 2001. Александар С. Панарин као одлику савремене историјске свести види прелаз од гарантоване рискантној богатој алтернативама историји. Мада је наука у целини са детерминистичке прешла на стохастичку слику света, треба имати у виду да се алтернативност у историји, у друштвеном свету остварује кроз људску слободу. Човек је субјект који делује у хоризонту негарантоване и непредвидиве будућности. Уместо догматског пророчанства о јединој могућој будућности философија историје обједињава знања о новим могућностима, али и новим опасностима за човека потеклим из самог напретка или из погрешних избора. Стохастичка слика света нам, за разлику од историјског провиденцијализма, уз опасности открива и могућности утицаја на историјски ток. Вероватноћа и пожељност су критерији метода филозофије историје. Искључиво на првом критерију се гради савремени сцијентизовани либерализам. Ова нова доктрина поново унижава човека и његову слободу пред законом историје. Самозванци историје тако заборављају да она нуди разне типове друштвеног понашања.  Либерална идеологија „краја историје“ је историјски монополизам који убија њено богатство алтернатива, пробитачан онима који желе да сачувају постојеће стање и обесхрабре данашње губитнике.

Слом марксизма је обесхрабрио интелектуалце посткомунистичког времена. Али, и у другим земљама метафизичка воља за глобалним филозофским теоријама је пресахла. Филозофија историје је тим више непожељна као посезање на слободу нових поколења. Постмодернистичко прихватање несагласности људског искуства као коначне чињенице у идеји отвореног друштва и историје води не само духовном и моралном плурализму, већ и самом нихилизму. Осуда тоталитарног друштва, које је неправедно запоставило свет свакидашњег живота не би требала бити и осуда виших циљева историје. Чак и лични, а не само друштвени живот подразумева приоритете и хијерархију у поретку вредности. Без вере у будућност све је дозвољено. Губљење вере у историју је други корак европског нихилизма после губљења вере у Бога. Безбожни, пострелигиозни нихилизам је посебно опустошио бивше социјалистичке земље. У социјалистичком покрету се јаче него другде преплела фаустовска воља за власти и потпуним преображајем света на рационалним начелима са пострелигиозним обећањем бедним друштвених и историјских гаранција. Нови талас постмодернистичког нихилизма одриче сваку могућниост разликовања врлине, истине и лепоте од порока, лажи и изопачености.

Искуство такозване транзиције показује да без морално одговорних људи нема истинског напретка, да их никакве техничке и економске законитости не могу надоместити ни исправити. Историју стварају људи. Посебно расте улога личности у преломним временима. Просветитељско напуштање хришћанске вере је вратило европску свест паганском натурализму. Кантовски идеализам није успео извојевати коначну победу над натурализмом просветитељства. И данас отворени задатак филозофије историје је свођење засебних историја на једну, јединствену светску историју и откривање њеног смисла. Питање о јединству планетарног историјског кретања је данас постављено јаче него икад досад. Хришћанство га је решило у духу спасења целог човечанства, укључујући све народе и расе. И просветитељство је прихватило овај став, при чему је Европа узета као образац за стварање јединствене планетарне цивилизације. Европски просветитељски хуманизам је сачувао хуманистичку енергију хришћанског универзализма.

Али, увиђање природних „граница раста“ је изазвало стварање нове идеологије Запада. Управо од Запада у последње време потиче сумњива тежња за одвајањем, што потврђују замисли „златне милијарде човечанства“ и „сукоба цивилизација“. Европска историјска свест је ушла у озбиљну кризу: уместо формационог прелаза, скока целог човечанства на новој, широј еколошкој основи као његова судбина се појављује појачана борба за нову прерасподелу природних добара: хуманистичка филозофија историје завршава у геополитици силе. Борба за простор се јавља као неизбежна услед немогућности продора у ново историјско време. Оптимистичку веру у напредак сменило је свеопште наоружавање, које прети ратом свих против свих.

Човечанству је данас потребна обнова вере у историјске изгледе битно новог формационог напретка. Главна препрека тој новој формационој стратегији је идеологија и политика Запада, који јој је као свој главни задатак претпоставио прерасподелу простора. Можда је његова победа у Хладном рату изродила силу у насиље и уништила сваки осећај за меру и разум. Савремено стање света поново отвара средишње питање односа  силе и моћи, с једне, и духа, морала, мудрости и права, с друге стране.

На делу је догматизација мишљења, противна принципима класичног европеизма способног за самокритику и обнову. Заустављање историје је превелика цена властите стабилизације. Досадашња историја је текла као смена формација у једној истој западној цивилизацији управо зато што је она била способна за историјске подухвате. По свој прилици формациони покрет је већ прешао у друге културе и цивилизације: нову будућност траже губитници, а не они који су задовољни садашњошћу. Они требају вратити значај главног носиоца стваралачких историјских подухвата човеку и духу.

Свет данас није спреман трпети вољу Запада. Чисто политичко тумачење демократских принципа плурализма и консензуса на Западу, данас се у свету примењује на сапостојање светских култура, религија и цивилизација. Историја се схвата не као монолог изабраних, већ као дијалог једнаких. Тежња ка самосталном стваралаштву јако ће усложнити ход политичке историје. Шутљива већина планете више неће да буде вођена., на делу је демократизација планетарног историјског тока. Слом совјетског тоталитаризма је почетак борбе народа против хегемонизма, јер је он био само подврста европског просветитељског модела модернизације. Он је криза и пораз, слом, а не победа света који је изумела Европа. Јединство света је кудикамо сложеније и упитније него што је то изгледало до јуче комунистичким, а данас либералним унификаторима. Оно може бити само то што да дијалог актера који претендују на једнакост. Културни плурализам није промишљен европским просветитељством усмереним не хомогенизацију света, који данас улази у противпросветитељско раздобље. Неизвесно је да ли ће он бити пад у архаику или припрема за нове, шире синтезе.

Питање савремене филозофије историје је за какву будућност смо ми сами способни,  јер за нас не рије никаква кртица историје, никаква будућност нас не очекује. Да би историја као игра с неизвесним исходом била поново прихваћена потребно је аскетско преобразовање масовне свести, треба створити нови образац историјске визије са тежиштем на унутрашњем духовном животу, моралним и естетским вредностима. Практични разум треба да преузме вођство од теоријског, културне вредности и норме од научних закона .То је задатак постпросветитељског човека 21. века, закључује своје разматрање Панарин.

Питаљима словенског јединства у савременом свијету баве се и други истраживачи, научници и политичари.

Глобализација тече по америчком сценарију, она је империјалистичка, пише Генадиј Зјуганов[24], Русија се прикључила потрошачким друштвима Запада, али да ли је то пут у такозвани цивилизовани свет или пут у пропаст? Криза 2008. је показала да је пут Запада упитан, да ни у ком случају није поуздан како су га представљали свету.

Савремена глобализација је борба за коначну поделу и прерасподелу света у режији Запада. Она тече у условима тешких демографских, еколошких и економских проблема и дубоке поделе света на богати Север и неразвијени Југ, а и супротности између Запада и Истока су оштро постављене.

Главни циљ архитеката Новог светског поретка НСП је успостављање планетарног господства транснационалне елите. То значи поништење резултата ослободилачких покрета 20. века[25], односно циљ је западна капиталистичка реколонизација света под доминацијом спекулативног капитала и информационом диктатуром која изобличава свест читавих народа и континената. Под изговором да живимо у глобалном, а не више у међународном поретку западне земље крше међународно право и мешају се у име заштите људских права у унутрашње послове суверених држава.

Идеологија глобализма, западног управљања глобализацијом је заснована на Валерштајновој теорији светског система као односа језгра, периферије и прелазног региона, Поперовом моделу отвореног друштва као механизма сталне модернизације, тј. западњачења, геополитичкој теорији Бжежинског империјалног господства САД као основе нове прерасподеле света,  Аталијевој теорији трговачког поретка у ком је новац највиша вредност и Фукујаминој теорији либералне демократије као краја политичке историје. Ова идеологија је позитивистичка, конзервативна, она брани крајњи индивидуализам и монополистички капитализам. Западна демократија се после слома Варшавског савеза преусмерава на диктатуру, то је диктатура елите у име „златне милијарде“, метрополе НСП. То је мање више отворени расистички фашизам.

Трком у наоружању Запад је исцрпио Совјетски Савез, а након његовог слома наставља да стеже обруч око Русије. Мада је перманентним информативним ратом измењена свест становништва, главни узрок слома Совјетског Савеза је изрођавање и издаја његове политичке елите. Упркос америчкој тежњи за успостављањем такозване хегемонијске стабилности, односно једнополарног света, биполарни свет ће заменити вишеполарни.[26] Са нападом на Ирак 1991. године и Југославију у исцрпљујућем рату током 90-их испољио се терористички карактер необјављеног Трећег[27] светског рата који води Запад, прикривајући спекулацијама о „сукобу цивилизација“ његов империјалистички економски, социјални и политички садржај. Садашње стање у свету је слично оном у време Првог светског рата.

У сукобу империјализма и тероризма је главна опасност: жртва је међународни поредак. Концептуални рат савременим електронским СМИ користи „социјалне технологије“ двојне намене као оружје. Империјалистички глобализам користи међународни тероризам за дискредитацију ослободилачких покрета и земаља које ометају успостављање НСП, али и за међусобне обрачуне империјалиста. Главни терориста су САД и НАТО, тероризам је наличје империјализма. За Запад су терористи на тлу Србије и Русије устаници, подршка тероризму је одиграла велику улогу у разарању Југославије. Борба против тероризма мора бити истовремено и борба против империјализма, који увлачи свет у нови рат.

Насилно, грубо уједињење света је узело маха после слома Совјетског Савеза. Нове глобалне елите не признају чак ни суверенитете држава метрополе, националне државе постају све чешће само оруђе у њиховим рукама. Западна елита се одлучила да западни модел друштва очува на простору „златне милијарде“, а да остали свет због ресурсних ограничења присили на одрицање. Циљ западних глобалиста је заправо заустављање раста у том делу света. Капитал који покреће искључиво добит је неосетљив за људске невоље, бујање нарко- бизниса који обрће осамсто милијарди долара годишње и других криминалних видова богаћења је нужан резултат те логике. Све што се опире кружном кретању капитала проглашава се за остатак прошлости, па и исконски национални и други групни интереси. И култура је сведена на средство репродукције капитала, то најбоље потврђују ниски стандарди савремене културе. Буржоаске вредности атомизованог друштва су садржај масовне културе. Иза индивидуализма се крије  тоталитаризам потрошачког друштва.

Превладавање кризе, друштвене и еколошке могуће је постављањем човека уместо добити у средиште интереса. Потребан је нови тип производње који ће чувати и обнављати природу. Сигурност – техничка, еколошка и социјална треба да буде на првом месту. Урбана криза је једно од жаришта проблема савременог света – потребан је нови начин развоја простора који ће оптимално користити савремена средства саобраћаја и веза. Друштво стабилног развоја треба градити на различитим облицима својине, од приватне до државне. Ипак, западним глобалистима није сметао само руски социјализам. Совјетски Савез је пропао и као заједница народа грађена на много дубљим начелима саборности и алтруизма. Алтернатива капитализму коју је нудио свету је изазов који је Фукујама покушао да замагли својим „крајем историје“.

Да ли су полови савременог света богати Север и сиромашни Југ или је актуелна традиционална дихотомија колективистичког Истока и индивидуалистичког Запада, пита Зјуганов.

Русија треба да тражи свој пут полазећи од своје историје и места у свету. Она је вековима била место окупљања различитих, често  супротних импулса Истока и Запада. Личност на Западу и заједница на Истоку се у Русији сусрећу у идеји саборности и солидарности. Свако једнострано усмерење Русије, западно или источно је противно њеном историјском бићу и задатку. У руској историји није реч о борби Истока и Запада, за Азију или за Европу, већ о различитим облицима повезивања тих недељивих супротности. Налазећи се пред поновним искушењем опстанка народа и државе Русија треба да развојем праведног унутрашњег друштвеног и политичког поретка и обновом савеза на постсовјетском и ширем простору на добровољној основи реши те проблеме. Остваривање ових циљева треба обезбедити мирним демократским путем, никако насилно. Највећа претња опстанку Русије је унутрашња социјална раслојеност која има неоправдано велике размере. Потребно је превладати и русофобију и национализам инородаца, који су одиграли велику улогу у рушењу Совјетског Савеза. Током „либералних реформи” руски народ се смањио за близу петнаест милиона, с горчином пише Зјуганов.

Оба светска рата, и Први и Други, су почели зато што су Немци хтели да покоре Словене. Победа у Другом светском рату је била руско-српска победа над немачким нацизмом и европским фашизмом.

Како читати Данилевског?

У својој теорији Источног питања Данилевски је поставио замисао уједињења свих словенских народа у једну политичку заједницу, федерацију хегемонистичког типа предвођену Русијом. Он је напустио идеализам раних словенофила и тврдио да у државној политици важи начело користи као највиши закон, а не хришћански морал љубави и пожртвовања за другог. Соловјов је с правом оспоравао овај став Данилевског. Високи идеализам словенофилске философије историје и друштвене и политичке философије се у делу Данилевског претворио у политички панславизам као највиши циљ и задатак Русије. Питање духовног уједињења света, уједињења Европе посебно, за Данилевског не постоји. Овом питању се враћа Достојевски у говору о Пушкину и целом свом књижевном делу.

Читањем списа Данилевског стиче се дојам да њега одликује пре свега дубоки смисао за стварност. Он непогрешиво предвиђа и саму будућност европско-руских и словенских односа. Приписивати му натурализам је неосновано, он изричито каже да вера мора сваком Русу бити на првом месту. Али и предвиђа да ће Европа уједињена, када и чим то јединство постигне кренути на Русију и словенски Исток[28]. Данилевски је политички мислилац, он није филозофски идеалиста, тојест није се бавио првевствено идеалима већ самим животом, суровом стварношћу. Берђајев греши када Данилевском приписује недовољно познавање Европе. Не, напротив, Данилевски је, иако није најбоље познавао историју, као што с правом примећује Соловјов, интуитивно врло тачно и дубоко доживео насилнички карактер Запада и његов нехришћански, охоли и презриви однос према Русији и Словенима. Па о томе, о немачкој охолости пише Јурај Крижанић у својој „Политици“[29] опширно, исцрпно и уверљиво још у 17. веку. Нису словенофили измислили целовиту, једну и јединствену Европу, као што тврди Берђајев, она као таква постоји управо у свом нељудском, непријатељском ставу према словенском Истоку. Нема никакве сумње да је мисао Данилевског противречна, да је она пад у односу на хришћански идеализам Хомјакова и раних словенофила, али његова идеја свесловенског јединства не да не може ући у руску идеју као што тврди Берђајев, већ, напротив, има битан, животни значај. Ваљда и смисао за стварност нешто значи, од зла нас неће спасити само наша доброта, потребна је и снага. Бићемо слободни и признати колико будемо јаки и успешни. Управо тој, главној и ваљда и најважнијој идеји Данилевског Берђајев скоро да и не поклања никакву пажњу. Теорија цивилизација Николаја Данилевског јесте спорна, али је неспорна потреба словенског јединства и то је главна заслуга овог надареног политичког мислиоца.

Закључак

Средишњи положај Русије и православне цивилизације у свету утврдио је Николај Фјодоров[30]. Двоглави бели орао у руским и српским знамењима, преузет од Византије, је знак окренутости и према Истоку и према Западу, уједињавања њихових једностраних начела слободе и јединства мирним путем, љубављу у живо јединство према лику живодајног Бога, јединство у слободи. То је формула друштва и државе које треба створити православни црквени народ и понудити је целом свету. Социјално хришћанство[31] је образац који је Сергеј Булгаков извео из историје наше цивилизације након слома Византијског и Руског царства. Живети животом хришћанина, у духу братске љубави је насушна потреба и задатак савременог човека и друштва.  Сили треба супротставити мудрост.

Формациона иницијатива ће се са Запада преселити у друге просторе и цивилизације, православно-хришћанска има јединствене могућности да постане истинско духовно и друштвено средиште света. Словени имају незаменљиву улогу у уједињавању света у једну јединствену заједницу, коју им даје средишњи просторни положај и духовно наслеђе Византије. Стваралачки занос и надахнуће, а не наслада је пут у будућност.

Бранимир С. Куљанин је доктор философских наука, професор Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци (Република Српска, Босна и Херцеговина)

 ЛИТЕРАТУРА

• Аврамов Смиља, Трилатерална комисија, Идиј, Ветерник, 1998
• Бжежински Збигњев, Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 1997
• Данилевски Николај, Русија и Европа, Службени лист СРЈ – Досије, Београд 1994
• Данилевский Николай, Горе победиталям, АЛИР, ГУП Облиздат, Калуга 1998
• Дугин Александар, Основи геополитике 1 и 2, Екопрес, Зрењанин 2004
• Екмечић Милорад, Историјски часопис, књига XLII-XLII (1995-1996), Београд 1997, Размишљања о методологији савремене историје, стр. 331-371
• Зеньковский Василий, История русской философии, Феникс, Москва – Ростов на Дону 1999
• Зењковски Василиј, Руски мислиоци и Европа, ЦИД, Подгорица 1995
• Зјуганов Генадиј, Руска геополитика, Култура, Београд 1999
• Зюганов Генадий , Глобальное порабощение России или глобализация „по-американски“, ЭКСМО, Москва 2011
• Križanić Juraj, Politika, Matica Hrvatska, Zagreb, 1947
• Куљанин Бранимир, Источно питање у руској мисли, том 1 и 2, Филозофски факултет, Бањалука, 2008
• Левицкий Сергей, Очерки по истории рускоий философии, Канон, Москва 1996
• Русија и Балкан у савременом свијету (Зборник радова, уредник Бранимир Куљанин), Удружење „Српско-руски мост“, Бањалука 2012
• Панарин Александр Сергеевич, Россия в циклах мировой истории, Издательство Московского университета, 1999
• Панарин Александр Сергеевич, Искушение глобализмом, Русский Национальный фонд, Москва 2000
• Панарин Александр Сергеевич, Глобальное политическое прогнозирование в условиах стратегической нестабилности, Диториал, Москва 2000
• Панарин Александр Сергеевич, Православная цивилизация в глобальном мире, Алгоритм, Москва 2002
• Панарин Александр Сергеевич, Философия истории, Гардарики, Москва 2001
• Панарин Александр Сергеевич, Реванш истории, Издательство “Русский мир“, ОАО „Московские учебники“, Москва 2003
• Потемкин (уредник), Историја дипломатије, Свеска прва – Државни издавачки завод Југославије, Београд, 1945., Свеска друга – Архив за правне и друштвене науке, Београд, 1949.
• Ролс Џон, Теорија правде, ЦИД, Подгорица, 2000
• Суботић Милан, Пут Русије – евроазијско становиште, Плато, Београд, 2004
• Трубецки Николај, Европа и човечанство, Логос, Београд, 2004.
• Фукујама Френсис, Крај историје и последњи човек, ЦИД, Подгорица 1997
• Хантингтон Семјуел, Сукоб цивилизација, ЦИД, Подгорица 1998
• Чомски Ноам, Контролисана демократија, ЦИД, Подгорица 1999

[1] Милорад Екмечић, Историјски часопис, књига XLII-XLII (1995-1996), Београд, 1997, Размишљања о методологији савремене историје, стр. 331-371

[2] Збигњев Бжежински, Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 1997

[3] Историја дипломатије, Свеска прва – Државни издавачки завод Југославије, Београд, 1945., Свеска друга – Архив за правне и друштвене науке, Београд, 1949

[4] Ноам Чомски, Контролисана демократија, ЦИД, Подгорица, 1999

[5] Аврамов Смиља, Трилатерална комисија, Идиј , Ветерник, 1998

[6] Василиј Зењковски, Руски мислиоци и Европа, стр. 116

[7] Исто, стр. 117

[8] Исто, стр. 118

[9] Исто, стр. 122

[10] Исто, стр. 124

[11] Исто, стр. 124

[12] Сергеи Левицкий,Очерки по историирускй  философии, Москва, Канон, 1996, стр. 122

[13] Исто, стр. 124

[14] Исто, стр. 124

[15] Исто, стр. 124

[16] Николај Лоски, Историја руске филозофије, ЦИД, Подгорица, стр. 10

[17] Исто, стр. 105

[18] Исто, стр. 106

[19] Исто, стр. 106

[20] Исто, стр. 106

[21] Исто, стр. 106

[22] Исто, стр. 106

[23] Панарин Александр Сергеевич, Философия истории, Гардарики, Москва 2001

[24] Генадий Зюганов Глобальное порабощение России или глобализация по-американски, ЭКСМО, Москва, 2011

[25] У овом веку Словени су водили више ослободилачких ратова, међу њима и два светска у којима су извојевали своју слободу и јединство остварене у заједници социјалистичких земаља. У Хладном рату претрпљен је тежак пораз, Словени су разједињени, а од 1991. у току је необјављени Четврти светски рар за коначну поделу и поробљавање Словена. Главна мета ове поробљивачке политике су руски и српски народ и њихове државе, као ослонци словенског света у Евроазији и на Балкану.

[26] Или вероватније нови двополарни, чија ће средишта бити заиста светски Исток и светски Запад. Окосница источног пола је већ формирани савез Русије и Кине – Шангајска организација за сарадњу ШОС. Ту треба имати у виду и Организацију договора о колективној безбједности, која би могла и требала бити језгро новог Словенског Савеза створеног на добровољној основи  (претходни – Варшавски савез је настао као резултат руско-српске победе у Другом светском рату и притиска Запада крајем 40-тих, односно почетком Хладног рата).

[27] Александар С.Панарин у својој књизи „Глобальное политическое прогнозирование в условиах стратегической нестабилности  (Диториал, Москва 2000) пише о Великом светском  рату у ком су три завршена (Први, Други и Хладни), а у току је Четврти, који Запад води за расецање Евроазије по хоризонтали и успостављање своје власти над њом. У овом светлу треба разматрати и словенско питање. За плацдарм напада на Русију изабране су не случајно словенске земље – чланице НАТО-савеза.

[28] Има ли боље потврде за то од данашњег ширења НАТО савеза на Исток и опкољавања Русије?

[29] Јурај Крижанић, Политика, Матица хрватска, Загреб 1947

[30] Бранимир Куљанин, Источно питање у руској мисли, том 2, поглавље Николај Фјодоров, Филозофски факултет, Бањалука 2008, стр. 131-213

[31] Исто, поглавље Сергеј Булгаков, стр. 336-356

Categories: Аз и буки

Tags: Бранимир Куљанин, РС и Русија, Русија, Словенски сабор, Србија и Русија