Ознаке

, ,

Овај град сад не зависи ни од карте, ни од рата, ни од политичких промена. Он живи у мом срцу и у њему живе они с којима сам ишао у школу, разговарао, певао, шалио се и тукао се. У њему живе отац и мајка, комшиница с горњег спрата и добри власници продавница

Брзи возови се данас такмиче с авионима. У таквом возу не можеш да гледаш кроз прозор – заболеће те очи. Куће, бандере и дрвеће не промичу поред, већ јуре огромном брзином сливајући се у једну шарену масу. Треба читати или, што је још боље, дремати удобно се сместивши на седишту.

Био сам полузаваљен на седишту поред прозора затворених очију, али ми сан није долазио. Уместо њега као у калејдоскопу су се смењивале успомене из детињства као снови. Отишао сам из куће као голобради дечачић, отишао сам ко зна где како бих се школовао и радио, како бих, како су ми одрасли говорили, постао човек. И ево, после много година, поставши човек који је успут стекао вишак килограма и лако се задише, и не више голобрад, већ с брковима и глатко избријаним образима, путовао сам у град свог детињства. Путовао сам на неколико кратких сати у току којих сам ескивирао програм изузетно досадне научне конференције на којој сам учествовао. У том граду ме нико није чекао. Родитељи су одавно умрли, и њихови гробови су били далеко одавде. Чак је и наша кућа, како сам чуо, била срушена у току последњег великог рата. Али кад ми је удружење научника послало позив на конференцију и кад се испоставило да је место у којем се конференција одржава на свега стотину километара од мог завичаја, нисам се премишљао ни за тренутак. И ево, сад ме је воз носио у сусрет граду којег више није било, који се сачувао само у мом сећању и негде дубоко у срцу, где још увек живи дете које не жели да одрасте.

У мом детињству је све било исто као у детињству мојих вршњака. Лоше смо се облачили, скоро у дроњке, али то нисмо примећивали пошто се нико око нас није облачио боље. Били смо гладни као деца. Понекад су један парадајз или прегршт вишања били све што бисмо појели у току дана. Увек смо били гладни, али никад нисмо престајали да се шалимо и смејемо. Родитељи свих нас су били сиромашни и прихватали су сваки посао, само да у кући увече гори огњиште и да има топле хране. Све то данас изгледа врло далеко, скоро фантастично. Као да сам то видео на филму и као да нисам лично доживео. Зато не гунђам на омладину која не разуме шта је то празан стомак и тежак рад. Каквог смисла има гунђати на њих ако смо и ми сами, који смо то доживели, постали избирљиви у храни, улењили се и навикли на комфор?

* * *

Имао сам само два сата између доласка и повратака. За наш градић то и није тако мало. Иако ми је већ први поглед на станичну зграду говорио о томе да се у граду мог детињства променило више него што сам мислио. Мој град је постао безличан, изгубио је лице. Прокрстаривши пола света много пута сам запажао ову црту: градови теже томе да личе један на други исто као што смо се раније стидели да не пушимо у кругу другова и због друштва смо стицали лоше навике. Овде, на станичном платоу појавио се кинески ресторан, а поред њега се дичила пицерија. У витрини продавнице галантерије стајао је сапун исте марке као и у сваком другом граду. Цигарете, пића, натписи на мајицама и мелодије из транзистора у такси возилима овде су биле исте као и свуда.

Зар сам мислио да ће бити другачије? Нисам. Разумом сам схватао да не може и не треба да буде другачије. Али сам у срцу осетио непријатан бол. Како да не осетим! Јер нисам дошао само у један од европских градића, већ у град маштања и дечјих снова, у град прве заљубљености и првих суза.

* * *

Живели смо недалеко од станице. У нашем градићу је уопште све било близу. Неколико пута дневно смо га оптрчавали уздуж и попреко, стижући и на пустару, и у удаљене војничке касарне, и још Бог зна где. Можда сам од тада научио не толико да идем, колико да јурцам, да некуд журим. Ова навика ми сад много смета кад је младост остала на фотографијама, а кошуља ми на леђима постаје мокра после пет минута ходања и пробада ме у срцу. Али другачије не умем да ходам и већ за десет (не пет, него десет) минута, задихан и бришући зној са чела марамицом, нашао сам се на месту где је некад била наша кућа.

Пресвета Богородице! Овде је била наша кућа. Сад се уместо наше трошне кућице у којој смо ми живели у приземљу, а на првом спрату официрска удовица, налазила нова петоспратница. Њени зидови су упили у себе топлоту наших тела и наше гласове, али нико од људи који овде живе није о томе размишљао. Пожелео сам да мало поседим да се никуда не журећи препустим успоменама, да васкрснем у сећању слике из детињства. Нисам имао где да седнем. Онда сам замислио да немам шездесет једну годину, него осам или девет, да је сунце одавно изашло и да мајка виче да устанем из кревета. Увек је викала на мене, иако је била спремна да за мене да и последњу кап крви.

– Георгије! Колико можеш да спаваш! Цео живот ћеш преспавати. Устај, лењивче, потребан си ми.

Отац је седео у углу и нешто је радио. Био је обућар, иако је завршио музичку школу. Али у нашем граду је сваки други човек знао да пева или да свира неки инструмент и од музике се није могло зарадити. Јуче је имао среће. Неко је купио ципеле које је направио, а то значи да ћемо данас јести нешто укусније него обично.

– Пресвета Богородице! Овај лењивац је још у кревету! Георгије! Облачи се и трчи по намирнице. Купи поврће и павлаку, и можеш себи да купиш нешто слатко. Наш тата је зарадио нешто пара.

Последње речи мама је изговорила тише, нежно погледавши оца.

Обукао сам се за тили час. Још мало – и сунчева светлост ми је обасјала очи и ја сам жмиркајући застао на прагу.

Пола века је прошло од тада, али се сећам свих детаља тог дана. Пришао сам оном месту где се, чини ми се, налазио наш праг, и кренуо сам старом маршрутом од клупе до клупе васкрсавајући себе десетогодишњег, купујући намирнице за породицу.

* * *

Ево овде је била продавница чика Харалампија. Сваки пут кад би ме угледао, потапшао би ме по образу својим великим и храпавим дланом и рекао: – Георгије, баш си порастао. Нека те спаси Пресвета Богородица. – У нашем граду су сви веома волели Пресвету Богородицу и Њено име није силазило са усана мојих земљака. – Како су ти родитељи? Како је у школи?

Мало сам се стидео, чак сам поцрвенео, и рекао бих да је све у реду. Онда сам пазарио грашак, целер, црни лук и обавезно мало белог лука. Мој отац је толико волео кад се у храну дода бели лук. Наше комшинице су му се чак смејале због тога. Говориле су мами:

– Марија, кад би наши мужеви јели толико белог лука колико твој Стефан, не бисмо имали деце. Једноставно им не бисмо дозволили да нам приђу. – И ха-ха-ха.

Али се мама није љутила и у јело је стављала онолико белог лука колико је отац тражио.

– Мужа треба поштовати, – говорила је. – Кад бисмо имали кћерку, научила бих је свему што је потребно у браку. – Али мама није имала кћерку. Имала је само мене.

До продавнице чика Харалампија била је продавница чике Костаса. Тачније, не продавница, него пекара. Из ње је увек допирао мирис свежег хлеба, и сам чика Костас је мирисао на хлеб. Ми, гладни дечаци, увек смо се врзмали у близини његове продавнице удишући мирисни ваздух, а он нам је, иако је гунђао на нас, с времена на време износио мале земичке, по једну на двојицу. Тог дана ме је Костас замолио да му помогнем да поређа свежи хлеб на тезги. Дао ми је велике беле рукавице и заједно смо брзо обавили посао. Као награду ми је дао на поклон читав хлеб, а то је значило да сам уштедео неколико новчића. Пресвета Богородице! Слава Твом Сину! Сад могу да купим два или чак три комадића ратлука, а не један. Ноге су ми већ саме кренуле према продавници слаткиша, али сам помислио да би било лепо купити нешто мами или оцу.

Овде ме сећање већ издаје. Шта сам тада купио? Можда тати цигарете? А можда мами чешаљ? Не сећам се. Размишљајући о томе о кренуо сам се према продавници чике Костаса и зачуђено угледао себе. На месту читавог квартала где су стајале бакалнице и продавнице сад се налазио супермаркет. Стајао сам покрај његовог зида од стакла и гледао свој одраз. Могао сам да уђем у продавницу и да купим све одједном – хлеб, зелениш, дуван и слаткише. Али ме нико више неће упитати: „Како си, Георгије?“ Више ми нико неће разбарушити косу и нико ми неће рећи: „Нека те спаси Пресвета Богородица!“

* * *

Брзи возови се данас такмиче с авионима. Један од таквих возова ме је носио из града којег више нема. Овај град сад не зависи ни од карте, ни од рата, ни од политичких промена. Он живи у мом срцу и у њему живе они с којима сам ишао у школу, разговарао, певао, шалио се и тукао се. У њему живе отац и мајка, комшиница с горњег спрата и добри власници продавница. Затварам очи и видим њихова лица.

Нека их све спаси Пресвета Богородица!

Из књиге ”Земља чуда” и друге приче

+++

Јеромонах Игњатије (Шестаков): О књизи ”Земља чуда”

Током последњих четврт века у Русији је све присутнија јединствена појава да се свештенослужитељи прихватају пера и постају писци. Најчешће пишу дела која углавном личе на проповеди или житија, мада су границе њиховог стваралаштва често далеко шире, и има много примера да свештеници постају одлични публицисти и књижевници, а њихова дела добијају највише оцене.

У огромној већини случајева, кључну улогу у овом стваралаштву има тежња ка проналажењу нових форми, са циљем да се људима пренесу јеванђелске истине и речи спасења.

И тако, вољно или невољно, служитељи Цркве дају свој допринос ризници руске књижевности, чија су многа дела прожета јеванђелским духом, идејама борбе добра и зла, покајања и вечног трагања за истином и смислом нашег постојања.

Аутор књиге коју држите у рукама добро је познат у Русији као плодан проповедник, црквени публициста, полемичар, апологета и талентовани мисионар. Овом приликом он нам се представља и као аутор прича-есеја. Одмах да нагласимо да о. Андреј није задао себи циљ да се опроба као писац и књижевник. Идеја за настанак ове књиге родила се у уредништву издавачке делатности Сретењског манастира, које га је замолило да од својих радова изабере оно што може да се окарактерише као књижевно стваралаштво. Тако је настао овај изванредни зборник.

Земља чуда је убрзо стекла популарност, добила је низ књижевних награда и издата је у неколико тиража.

Веома се радујемо што је издавачка кућа Бернар сматрала неопходним да ова књига треба да се преведе и објави на српском језику. У том смислу, Бернар наставља своју традицију упознавања српског читаоца с најбољим примерима руске духовне прозе. Са своје стране желимо да изразимо наду да ће ово издање наћи свог благодарног читаоца, и да ће представљати још један пример плодне сарадње наших издавачких кућа.

(Православие.ру, 14. 6. 2017)