Ознаке

, , , ,

Ђурђевданско јутро 1942. године било је погубно за сарајевске Србе који су били заточени у логорима и затворима у том граду.

„Шестог маја, на Ђурђевдан, отварају се врата ћелије у затвору Беледија и усташа још са врата каже: „Ајте Срби, Ђурђевдански уранак“ – још увек се живо сећа тога јутра професор доктор Жарко Видовић преживели сведок који је са још 3.000 Срба и муслимана који су подржавали Србе био заточен у сарајевским казаматима.

Срби су покупљени из затвора и доведени до Вијећнице, градске куће у Сарајеву где су их чекали возови смрти који ће их одвести у Јасеновац.

„На вагонима је писало: 7 коња или 40 војника, а нас су смештали по 200 људи у један вагон, тако да у њима није било места ни за стајање, а камоли за седење. Није било ни довољно ваздуха, а о води и храни и да не говоримо“ – сведочи Жарко Видовић.

На том путу Србе су осим страха и неизвесности пратила и питања: Куда нас воде и где ћемо завршити?

У тим возовима смрти који су ишли за Јасеновац, у једном тренутку родила се песма „Ђурђевдан“ која се најпре заорила из грла једног младића, члана Културно-уметничког друштва „Слога“ из Сарајева, а онда се та песма ланчано почела ширити од уста до уста, од вагона до вагона.

Усташки одговор на ту песму врло брзо је стигао. Сви прозори на вагонима су затворени, тако да у њима готово да није било више ваздуха па су многи Срби угушени и пре него што су стигли до Славонског Брода где су преседали у друге вагоне који су пут ка Јасеновцу наставили пругом широког колосека.

Песма „Ђурђевдан“, коју је пре готово три деценије обрадио Горан Бреговић је песма туге и бола, настала у људској немоћи и очају, али и поносу и пркосу сарајевских Срба који су возовима смрти на Ђурђевдан 1942. године транспортовани за Јасеновац, одакле се вратио тек сваки десети Србин од њих 3.000 колико их је одведено тог 6. маја из Сарајева за Јасеновац.

Бранко Станковић/„Квадратура круга“

(РТС, 30. 4. 2016)

Advertisements