У првим постизборним данима Салена Зито, америчка репортерка, забележила је да је тајна Трамповог успона и коначно изборне победе то што га је „штампа схватила дословно, али не и озбиљно, док су га његове присталице схватиле озбиљно али не и дословно.“

Доналд Трамп: Напад на Сирију

По свој прилици да би се разумели врло милитантни потези америчког председника потребно га је истовремено разумети и дословно и озбиљно. Јер готово све оно што се дешавало претходних недеља било је најављивано, мање или више експлицитно, током читаве предизборне кампање. Претходне недеље распршиле су неколико клишеа који су се снажно укотвили у јавном мњењу.

Прво, четрдесет пети амерички председник ни у ком случају неће водити изолационистичку политику. Чак ни скромније издање ове политике. „Америка на првом месту“ неће окренути леђа свету, ништа од тога. Друго – могли смо се непосредно уверити да либералном естаблишменту мрски Трамп муњевито може да се омили – историчар Стивен Вертхајм и политиколог Семјуел Мојн су у ироничном тону написали „да сада знамо колико је крстарећих ракета потребно да бисте од парије постали уважени члан америчког спољнополитичког естаблишмента“.

Наравно реч је о броју 59 – онолико колико је са америчких разарача лансирано ка сиријској ваздухопловној бази Шајрат раније овог месеца. Трећа ствар коју смо научили јесте да амерички медији, или барем добар део њих, умеју да критички преиспитују америчку политику и да врло скрупулозно подвргавају анализи потезе америчког председника (макар када им се он не свиђа). Јуристичко разматрање о легалности напада на Сирију у Њујорк тајмсу или пажљиво разматрање оправданости напада у светлу чињенице да је нејасно ко је уопште извео напад хемијским оружјем у Сирији у Атлантим мантлију представљају оно што би квалитетно новинарство иначе требало да буде.

Поред напада на Сирију који, како нам је саопштио један саговорник из ове земље, није имао нарочитог војног значаја, Трампова милитантна спољнополитичка визија се отелотворила у још неколико потеза. Ако се осврнемо на почетак његове администрације, јасно је да је војним личностима дата прилична улога у његовом кабинету – Џим Матис и Џон Кели су међу његовим најважнијим и најпостојанијим сарадницима. Занимљиво је да су ова наименовања наишла на релативну широку подршку и међу либерално и међу конзервативно оријентисаним коментаторима америчких политичких збивања. Конзервативци, међу њима и истакнути колумниста Томас Совел, наводили су да су људи попут Матиса снажног карактера и да у потпуности могу да преузму одговорне јавне дужности. Либерали су заузели нешто дефанзивнији тон – на пример Патрик Гренфилд је на интернет порталу Политико писао како је дошло до ироничног обрта у америчкој политици: уместо да цивилне личности контролишу војну моћ сада су некадашњи истакнути официри у прилици да коригују непромишљености јогунастог председника. У неколико случајева Гренфилд је био у праву. Када је Трамп на почетку свог мандата сугерисао како ће контрола илегалних имиграната бити војна операција генерал Кели му је одлучно опонирао: „Не, и понављам неће бити употребе војних снага у операцијама у вези са имиграцијом.“

Изјава Доналда Трампа о “хемијском нападу” у Сирији

Поред персоналних избора и спремност Трампа да додатно увећа џиновски буџет, који стоји на располагању Пентагону, указује колико се важно место придаје војсци. Додуше, његов предлог да се војни трошкови за наредну годину увећају за 54 милијарде долара и није претерано великодушан с обзиром да је и Барак Обама планирао извесно увећање војне потрошње – истине ради, да се наставио његов темпо на војне издатке би отишло неких 19 милијарди долара мање.

Међутим, то што му се у близини налази неколико пензионисаних генерала и што је спреман да одреши кесу за још веће војне трошкове не би много значило да Трамп није спреман да средства која му стоје на располагању и употреби. Или да барем показује спремност да их употреби – што у крајњем исходу може да буде подједнако ризично. У доба када је извршен напад на Сирију, једна група носача авиона кретала се ка Корејском полуострву. Претње које стижу из Пјонгјанга указују да је та група још увек негде у том подручју, мада према изјавама америчких званичника није могуће прецизно разјаснити шта је био смисао овог маневра. Раније је било речи да је током азијске турнеје државни секретар Рекс Тилерсон отворено истакао да је и војна опција у оптицају како би се супротставило даљем развоју севернокорејског нуклеарног програма. Потом је у четвртак, 13. априла, бачена „бомба над бомбама“ на комплекс Исламске државе у Авганистану. Учинак на терену је упитан, али је по свој прилици важнија порука која се хтела послати Сирији и Северној Кореји. Све су чешће и Трампове изјаве у којима је наводио важност НАТО за америчку безбедност. Ту се уклапа и потписивање Протокола о потписивању Црне Горе НАТО 11. априла.

Када се групишу ови изоловани потези помаљају се обриси једне изразито агресивне, милитантне политике. Да ли би овакав развој догађаја требало да нас изненади?

Не, и то из најмање два разлога. Један се односи на америчку политику. Други, на самог Трампа. Трампов претходник Барак Обама одржао је, а донекле је и убрзао, тренд додатне милитаризације америчке спољне политике. У многим деловима света, запажају коментатори, војска је постала једини експонент америчких интереса што је водило „разарајућим ратовима, неуспешним државама, и ширењу терористичких покрета (као и расту трговине оружјем) широм Блиског истока и у значајним деловима Африке“. Додуше, Обама је имао и неколико успеха у релаксирању односа са Кубом, Ираном и у извлачењу знатног дела ангажованих америчких снага из Ирака и Авганистана.

Додуше, у Обамином спољној политици постојао је један иманентан парадокс. Његове присталице биле су снажно расположене против рата у Ираку и посебно против одлука Џорџа Буша Јуниора којим су САД увучене у овај сукоб. Обамина изјава како се противи „глупим ратовима“ постала је иконичан део његових политичких наступа. Међутим, како запажају Мојн и Вертхајм, опозиција рату у Ираку се „ширила али не и продубљивала.“ „Није је пратила антиратна политика. Политичари и интелектуалци пропустили су да упутају шта би могло да задржи Сједињене Државе да не започињу агресивне ратове у будућности.“ То је све довело до тога да је Трамп у прилици да у време када је извесно јаче укључење САД у текуће конфликте у Ираку, Сирији и Јемену (а можда и другде) по узору на обрасце постављене од његових претходника води ратове док истовремено на домаћем терену води антиратну кампању!

“Твит” Доналда Трампа из 2013. године са поруком (тадашњем) председнику Обами да не “напада Сирију”

Поред структуралног предуслова потребан је и председник вољан да спроводи милитантну политику. А Трамп је у предизборној кампањи сам за себе рекао да је „најмилитантнија особа која постоји“. Можда је и претерао. Али се његова политика несумњиво може окарактерисати као милитаристичка. И то не само зато што је спреман да употреби војна средства – на то су били спремни готови сви амерички председници – већ што је спреман да војну силу не види као средство за постизање неког политичког циља (колико год тај циљ био суманут са становишта оног ко је објекат америчке политике) већ као циљ сам по себи.

Милитаризам промовише вредности повезане са војском, војну симболику у јавном животу и даје посебно истакнути друштвени статус војним личностима. Трамп деценијама верује како су САД жртве светског система – од осамдесетих истиче да их пљачкају Јапан, Саудијска Арабија, Мексико и Кина (последње две државе биле су антихероји његове председничке кампање). У свету испуњеном сукобима Америка мора да буде спремна да искористи своју војну моћ не само да се одбрани већ и посегне за туђим ресурсима, наметне своја решења и „сравни исламисте са земљом“. „Много је лоших „момака“ напољу“, сумирао је Трамп ову тмурну слику у једном твиту.

Чак и да само позира, разјашњава Стивен Вертхајм у једном ранијем чланку за Вашингтон пост, Трамп оваквим позирањем одаје почаст бруталној сили – што је књишки пример милитаризма. Трампов милитаризам према овом аутору носи још једну велику опасност: он настоји да суштински преобликује америчку самоперцепцију. Наиме, Американци одвајкада верују да је њихова земља по много чему изузетна и да им то даје за право оно што другима никако не би допустили. То је често водило агресивности – што српском читаоцу не треба посебно наглашавати – али је у појединим случајевима водило и самоконтроли, уздржаности и спремности да се сопствени ресурси ставе на располагање другима. У Трамповој ери и последњи остаци овог деградираног моралног императива ишчезавају, нови очеви оснивачи постају немилосрдни генерали Патон и Макартур а једини императив жеља „да не будемо понижени“ и да нам се „свет не подсмева“.

Колико ће међународни односи бити угрожени оваквим идеолошким склопом Доналда Трампа? Вероватно више него што су оптимисти сматрали на почетку његовог мандата. И надајмо се мање од песимиста који најављују нуклеарни Армагедон. Независно од перспектива за будућност би требало да се вратимо на поуку са почетка овог чланка – Трампа треба пажљиво слушати. Ако ништа друго, тиме смањујемо шансе за неугодна изненађења.

Categories: Светске ствари

Tags: Војска САД, Доналд Трамп, Милош Милојевић, САД, Северна Кореја, Сирија