Ознаке

,

СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ (3. мај/20. април)

Кад се 1956. године Николај упокојио у избеглиштву у Америци, на сахрани у Либертвилу неко је рекао: „кад је овакав човек толико волео свој народ, можда тај народ заиста нешто вреди“.

Нема у нашој новијој историји међу великим личностима никог ко је толико дубоко и толико много размишљао о свом народу, храбрио га, делио му драгоцене духовне поуке, молио се за њега из дубине душе.

Тешко да је наћи веће поштовање светих српских предака од онога какво је Николај изразио у својој молитви:

„У огромном колу светих Твојих, Господе и моји су преци; сви свети српски благочестиви цари, благоверне царице и књегиње, краљи и војводе, праведници, мученици, испосници, пастири и учитељи, богомољци, добротворци – народ велики и сјајан, Небесна Света Србија.

Од сваке муке најтежи ми је страх да се не нађем достојан предака својих, верних слугу Твојих а сада великих племића Твојих у вечном царству истине и весеља, у хору анђела свих светих.

Избави ме и спаси од тога страха, по неисказаној милости Твојој и удостој ме уврстити се у моје прослављене претке на небесима, Господе Боже мој, Христе Спаситељу мој, животе мој, све добро моје. Амин“.

Рекло би се да је Бог услишио молитву свог искреног слуге…

Николајеве мошти су 1991. коначно пренете у његову вољену Србију и то, ту прилику коју смо тада добили да чвршће заједно са њим наставимо даље славимо на данашњи дан.

Поред све љубави и саучествовања у патњама, као и сваки пророк, Николај је умео и те како да укори свој народ. Умео је да даје драматична упозорења, о која смо се углавном оглушавали. Међу свим упозорењима која нам је оставио можда најдраматичније делује ова једноставна прича:

„Леонардо да Винчи годинама је радио знамениту Тајну вечеру. Тражио је лица за моделе. За лик Христов нашао једног младог човека, чије је лице сијало лепотом, достојанством и невиношћу.

Али за Јуду се дуго мучио да нађе подесно лице. Шетајући једног дана, угледа једног човека, одвратна изгледа, сурова погледа и у свему ружна и одбојна.

Он га позове у свој атеље и каже му зашто га је позвао. Човек се загледа у већ насликани лик Христов, и дуго је нетремице гледао, док му сузе не потекоше.

Зачуђени сликар упита га, зашто плаче, а он одговори:

– Како не бих плакао? Пре пет година ја сам ти послужио за лик Христов, а сад хоћеш да ти послужим за лик Јудин!“

Никоме није унапред обезбеђено место уз Господа!

И сваки појединачни живот и живот целог једног народа не може престати да буде пут са Богом ка Богу. Јер последице одустајања су тешке и претешке.

Да бисмо били достојни својих предака на које се олако позивамо, да бисмо били достојни да славимо Светог Николаја који нас је својом љубављу толико уздизао Богу, и још увек нас уздиже, морамо коначно озбиљно да схватимо његова упозорења и да се на време постидимо.

Свети Николаје Српски моли Бога за нас!

ТРАГОВИ СВЕТОГ НИКОЛАЈА

Уочи славе Светог Николаја Српског хтео сам са вама да поделим запис са мог кратког ходочашћа трагом Светог, од пре неки дан.

Николај је од 1906-1909 боравио на докторским студијама на Старокатоличком факултету у Берну. Из Швајцарске је у Србију донео два доктората.

У цркви Светих Петра и Павла у Берну данас стоји плоча која подсећа на његов боравак у овом швајцарском граду.

Лепо је што су пристали да је наша црква ту постави, поготово што сличних табли у цркви и нема.

Али ко да не постави трајни траг боравка једног правог светитеља?… Светост повезује људе.

Николај за време свог боравка у Берну још увек није био у чину, па тешко да су га позвали да проповеда са ове предикаонице, али је присуствовао на службама.

Неколико година касније, предикаоница у катедрали Светог Павла у Лондону дочекала га је као првог неангликанског свештеника који је са ње беседио.

Свети Николај је нама православним Србима оставио најбоља упутства како комуницирати са другим хришћанима без страха од екуменизма – с поверењем у истинитост Православне вере и у силу Духа Светога.

Трагови су остали, а ми да их читамо.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Advertisements