У једној од вароши срца Србије, прођемо Добрица Ерић и ја главном улицом. Узорне радње, дивим се. Али на крају улице, Добрица ће: „Јеси ли приметио да су са западне стране улице сва имена радњи на енглеском?“ „Гле, то му онда дође као неки мали Пикадили!“
Раша Попов (1933–2017) Фото: П. Милошевић/Новости
Размишљао сам о власницима. Ослободио сам их одмах сумње да су рђаве језичке патриоте. Ту се у срцу Поморавља говори онај брзи, интелигентни српски језик. Добрица Ћосић га је давно описао као змију која склупчана спава на камену, па тек изненада одједном скочи као напети лук.
Закључио сам да су разлози овог фирмописачког англизма чисто комерцијални, искључиво меркантилни. Купци више воле „трејд марк“ од „заштитног знака“.
Отуд љагу не бацам на дућанџије, него на публику. А она је наш народ.
Мислим да меркантилизација језика језику не ради о глави. Срби купе страну фирмирану робу, поједу је или искористе а онда туђинске кутије баце на бетон да заштите ноге од хладноће.
Далеко озбиљнији вид кварења језика јесте његово умртвљавање. Гадна појава. Открио ју је још Ђуро Даничић. У другој половини претпрошлог века почело је, ради привреде и државе, превођење многих књига на српски. У страним језицима има много више пасивних глаголских облика, него у једром и животворном српском. Неуки преводиоци су почели дословце преводити. Натрунили су у наш књишки језик силне пасиве.То се чиновништву и школованима чинило отмено и учено. Почели су говорити овако: „Било је то урађено од стране њихове…“ „Обављени су сетвени радови …“ Покупљено је зрневље и извршено млевење…“ „Пацијент је подвргнут терапији…“ „Обука азбуке извршена је на ученицима…“
Овоме сличне рогобатне, полумртве језичке крпе, Ђуро Даничић је оштро уклањао из превода. Он је увек преводио стране пасивне облике, активним глаголом: „Урадили су то!“, „Посејано је!“, „Покупили су зрневље и самлели га!“, „Пацијента лече!“ и „Децу су научили да читају“.
У сваком језику света има две врсте говора: мртав, пасиван, и жив, активан.
Ево примера: када је 23. јануара 1806. умро председник енглеске владе Вилијем Пит, Млађи, састављали су надгробни натпис.
Реше се да напишу како није трпао паре у свој џеп. Једни предложе да се напише „Преминуо је у околностима оскудице“. Мртав Пит, мртав и епитаф. А присталице живог језика победе с овим предлогом:
„Умро је сиромашан!“ Речено живим језиком. То се сматрало највећим комплиментом који се неком политичару може дати. (Поучно и политички, а не само језички!)
Ја разумем зашто је језик науке неразумљив, али неразумљивост уџбеника и правничких докумената о грађаниновим правима сматрам језивим усмрћивањем језика. Оно се ради с циљем: да те одвоје од знања и разумевања својих права.
Сем правника у велику антијезичку заверу ступили су и понеки писци уџбеника за средње школе. Преписују универзитетске књиге и то продају безазленом заводу за уџбенике. Кажу да је у том заводу један уредник обдарен фотографским памћењем – може напамет да изговори хиљаду латинских речи. Поноси се тиме, с правом. Али уџбеници с његовом овером деци су тешки. Дођу им као да уче телефонски именик напамет. (Не верујем да је то истина! Помињем као опомену.)
Тек остаје једно: борба за српски језик, жив, разигран и активан, мора се повести жешће међу правницима и у уџбеницима. И писци уџбеника и правници сносе део одговорности за живи језик.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ
- Преминуо Раша Попов (Политика, 20. 4. 2017)
ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар