Требињска декларација о заштити ћирилице

Учесници научно-политичког скупа „Говори српски – пиши ћирилицом“, српски лингвисти и политичари, сагласили су се да се без јединства српских политичара и филолога не може очувати јединство српског језика, а преко њега ни јединство српског народа без обзира на то да ли он живи у истој или у различитим државама. Оно што обједињује српски народ, што му даје национални идентитет јесте прије и изнад свега српски језик и његово писмо ћирилица. Српски језик и српска ћирилица темељни су идентитетски национални критеријуми српскога народа. Између српског језика и српске ћирилице влада однос какав неме ниједан други језик са својим писмом. Ћирилица је неотуђиви дио српскога језика, и зато је српски језик у свој пуноћи српски тек кад се исписује ћирилицом. Та два термина једино у српском језику, између свих језика на кугли земаљској, могу метонимијски да се замјењују: кад се каже српски језик нужно се мисли и на српску ћирилицу, а кад се каже српска ћирилица, то истовремено значи и српски језик. Српска ћирилица је, што је општепознато и научно општеприхваћено, најсавршеније писмо на свијету, јер у њој свакоме књижевном гласу (фонеми) српскога језика одговара посебно слово (графема). Иако је ћирилица једино српско национално писмо, иако она Србе прати од почетака писмености до данас, у посљедњем стољећу она код Срба бива све више потискивана латиницом, и све чешће њом замјењивана. А латиницу је највећи број Срба добио тек почетком двадесетог вијека. Она је дошла заједно са уласком Хрвата у заједнички државу – најприје Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а онда и Југославију. У читавом 20. вијеку ћирилица је на различите начине потискивана од латинице, да би данас била готово потпуно истиснута и у самом српском језику.

Ћирилица је нит која повезује готово сву српску писменост од њених почетака до данас, било да се односи на црквенословенски (српскословенски, српску редакцију старословенског језика; славеносрпски), или на српски народни језички израз. Тако је на ћирилици писана Повеља Кулина бана 1189. године као први сачувани документ на српском народном језику. Ћирилицом је писано (око 1186) Мирослављево јеванђеље, најзначајнији ћирилички споменик српске и јужнословенске писмености. Најстарија српска штампана књига на црквенословенском језику Октоих првогласник (1494/1945) штампана је ћирилицом. И прва штампана књига на српском народном језику, а то је Дубровачки молитвеник (из 1512. године), коју је Милан Решетар у другом издању издао под називом Српски молитвеник, такође је штампана ћирилицом. Први српски буквар Инока Саве штампан је 1597. године у Венецији на српскословенском језику ћирилицом. И да не набрајамо даље, јер нема ниједног важнијег споменика српске писмености (било да је настао у Зети, старом Хуму, Херцеговини, Рашкој, Старој Србији, па и у приморским крајевима) а да није написан ћирилицом. Ћирилица је тако кроз вијекове била на широким просторима српског језика свједок континуитета и идентитета српског језика и књижевности, српске културе, историје; препознатљив знак и симбол; показатељ колико је српско насљеђе богато и утемељено. А код несрба по правилу је сматрана основним знаком српског идентитета.

Због тога се при прогону Срба (посебно у Првом свјетском рату од Аустроугорске, и у Другом свјетском рату у НДХ) најприје прогонила ћирилица. Деветнаести и почетак 20. вијека је, више од свих вијекова раније, обиљежен многим покушајима забране употребе“српске ћирилице“. Јавне забране најчешће су давале супротне резултате од очекиваних и задатих. Будиле су свијест о значају и вриједности ћирилице и везаности за њу, те доводиле до снажних отпора са тежњом да се ћирилица сачува и одбрани, јер се сматрало да одбрана ћирилице представља одбрану не само српског језика него и националног идентитета самих Срба.

И поред свих забрана, највише је ћирилица потиснута и заборављена почев од периода „стварања, прокламовања и озакоњења „равноправности“ двају писама: ћирилице и латинице. А та „равноправност“ озваничена је Новосадским договором. Иако латиницом Срби, мимо Срба католика, практично нису писали све до 1918. када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, латиница је за мање од сто година готово потпуно истиснула ћирилицу из употребе. Формално је ћирилица била равноправна са латиницом, а суштински се све чинило да се сасвим потисне и заборави. Код Срба је створена свијест да су оба писма – и ћирилица и латиница – подједнако српска писма. А нису. Наиме, није потпуно тачно када се каже да је и латиница, попут ћирилице, српско писмо. Ћирилица јесте српско писмо, а латиница Гајева, с малом Даничићевом дорадом, није српско писмо, него је писмо српскога језика. Она није српско писмо зато што и није створена за српски језик, али је писмо српскога језика зато што се тај језик данас не само код Срба него и код Хрвата, Бошњака и Црногораца пише латиницом. Она је некад била и српско писмо зато што је била писмо Срба католика, а тако је означена и у првом издању Вуковог Рјечника, али је престала то да буде онога тренутка кад су, изузимајући појединце, Срби католици, на таласу правашке идеологије, отишли у Хрвате. Према томе, ћирилица је једино право српско писмо, које поред функционалног значаја има и симболички значај као једно од најпрепознатљивијих обиљежја српске националне културе током скоро једног миленијума. Осим тога, и по међународном стандарду ISO 12199 (Alphabetical ordering of multilingual terminological and lexicographical data represented in the Latin alphabet ) међу језицима који користе латинична слова не наводи се српски језик. Пошто у међународном информационом систему за културни и научни развој, чијих се стандарда придржавају све чланице УНЕСКО, не постоји одредница српски језик – латиница, све што је досад написано таквом латиницом у свјетским библиотечким фондовима књижи се у – хрватску културну баштину.

Тако су Срби у 21. вијеку дошли у ситуацију да напуштањем ћирилице и растакањем српског језика губе властити национални идентитет. Нужно је зато на свим просторима на којим Срби живе ћирилицу сачувати тако што ће бити једино службено писмо цијелога српскога народа. Обавезно је да се српска политичка и филолошка дјеловања нађу на истом путу, на путу заустављања ништења српског националног идентитета због неуважавања значаја српског језика и српске ћирилице као основних националних одредница. На том послу потребно је да се нађу све српске институције и сви српски филолози и утицајни политичари.

***

Учесници скупа једногласно су закључили да је, ради заштите ћирилице и српског језика, неопходно провести сљедеће неодложне активности:

1) Да српски политичари и лингвисти истрају у настојању да се усвоје и законски озваниче управо направљене Измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писама у Републици Србији, којим се, уз приједлог оснивања Савета за језик, прије свега конкретизује примјена члана 10. Устава Републике Србије, који одређује службену употребу српског језика и ћириличког писма.

2) Да се у Црној Гори, кроз законску регулативу, обезбиједити Уставом загарантовани равноправни статус ћирилице и латинице, уз подузимање свих активности како би се већ направљени Предлог Закона о заштити ћириличког писма усвојио. Јер, Уставом загарантовани „српски језик у службеној употреби“ подразумијева спровођење те одредбе и у пракси. Будући да су Уставом раздвојени синонимни термини „службени језик“ и „језик у службеној употреби“ – они се у пракси не смију одвајати, или се Уставом Црне Горе српски језик мора дефинисати и као службени, јер је већински језик у Црној Гори.

3) Најтеже је стање са српским језиком у БиХ, а самим тим и у Републици Српској, прије свега због нескривене тежњи Бошњака да Србима наметну и у српском језику назив босански језик. На дјелу је заправо повампирена Калајева језичка и национална политика у БиХ која преко „босанског“ као „земаљског језика“ жели да створи босанску нацију, коју би чинили сви становници БиХ, тако да би се у њој укинули и Срби и српски језик. Зато се Срби никако не могу нити смију сагласити са босанским називом тог политичког језика, који има симболичку функцију а и несагласан је са етничким називом оних који га употребљавају, а исти назив намећу и Србима и Хрватима. То посебно због тога што назив који за један језик користи један народ не мора бити назив језика код другог народа, посебно још ако је насупротан творбеним правилима језика другога народа.

А први корак у очувању Срба и српског језика у Републици Српској и БиХ јесте заустављање процеса одумирања ћирилице као битне идентитетске црте како српскога језика тако и српскога народа. Ћирилица код Срба – и у Републици Српској као и у Србији – мора имати статус јединог службеног писма, како је то у садашњем Уставу Републике Србије и записано, и како је то пренесено и конкретизовано у Изменама и допунама Закона о службеној употреби језика и писама у Републици Србији. Неопходно је да и Република Српска што прије направи Закон о службеној употреби ћирилице у Републици Српској, и да тај закон послужи као основа за израду закона о језику и писму у Републици Српској.

4) Неопходно је што прије направити заједнички ћирилички буквар, екавског и ијекавског изговора, који ће бити и потврда почетка практичне реализације службеног статуса ћирилице код Срба без обзира на то гдје они живе.

Требиње, 4. март 2017.
Учесници научно-политичког скупа „Говори српски – пиши ћирилицом“

Advertisements

8 thoughts on “Требињска декларација о заштити ћирилице”

  1. “ Осим тога, и по међународном стандарду ISO 12199 (Alphabetical ordering of multilingual terminological and lexicographical data represented in the Latin alphabet) међу језицима који користе латинична слова не наводи се српски језик. Пошто у међународном информационом систему за културни и научни развој, чијих се стандарда придржавају све чланице УНЕСКО, не постоји одредница српски језик – латиница, све што је досад написано таквом латиницом у свјетским библиотечким фондовима књижи се у – хрватску културну баштину.“

    И, ево, те велике битке коју су Хрвати добили, наравно, као и увијек, нису битку добили борећи се сами већ добивши помоћ са многих страна. Ипак, наша борба тек предстоји…

    Свиђа ми се

  2. Изузетно је добро што у овом подухвату учествују бар и неки политичари, али речено је: “…да се прије свега конкретизује примјена члана 10. Устава Републике Србије, који одређује службену употребу српског језика и ћириличког писма…”. Клопка и непремостива препрека је у томе што се овде ради само о “службеној употреби… и ћириличног писма“. Све док се томе у закону не дода “и јавној употреби“ – уз конкретизацију шта се то тачно под јавном употребом подразумева, сви напори за очување српске ћирилице су узалудни. Латиница ће без тога наставити да суверено влада у јавној комуникацији, а ћирилица ће се све више гасити.

    Свиђа ми се

  3. У закон додати казнене одредбе за некоришћење ћирилице. Сада не постоје.

    Због изговора: „закон нас не обавезује“, „нисмо јавна институција“, „не вршимо јавна овлашћења“, „софтвери и апликације нису ћирилички“, „оба писма су равноправна“…..

    Појам „латинично писмо“, избацити из закона а уместо тога да стоји „на писму и језику националне мањине (или конкретне државе)“.

    Свакако, одредити одговорног, за праћење, контролу и провођење поштовања закона.

    И , посебно,
    Да буде србски језик.

    ПС.
    Зна се да није проблем у латиници.
    Проблем настаје кад се почне да тражи, ћирилица. Проверено.

    Свиђа ми се

  4. Да ли госпођа Бабић жали за латиницом, и назива хрватском победом `присвајање` латиничног писма, а да Срби треб да се изборе за латиницу? Ваљда латинично писмо припада народима латинске вере, а православним народима је латинично писмо наметано латинском верском мисијом…

    Међународне ознаке српског и хрватског језика и писма

    ОД 1992. године српски и хрватски језик се сматрају посебним језицима, што је и заведено у одговарајућим међународним институцијама под ознаком ISO/FDIS 12190
    ПРЕМА ДРУГОМ стандарду, ISO/FDIS 12199, српски језик није уврштен у језике који користе латинично писмо, већ је уз хрватски језик регистрована латиница, а уз српски језик само једно писмо – ћирилица. У међународном разврставању и књижењу, благодарећи одредбама UNESCO-a, оно што je штампано на српском језику, а хрватском латиницом, сврстава се у хрватску културну баштину!
    КУЛТУРНА БАШТИНА представља једну од карактеристика самосвојног народа.
    Предавање своје културне баштине у посед другог народа, има само једно име, име које се подразумева чак и онда када га не изговоримо, a то име је – асимилација!

    Свиђа ми се

  5. СВЕ ТО ШТО СЕ ОВДЕ ГОВОРИ У ДЕКЛАРАЦИЈИ „ЋИРИЛИЦА“ ГОВОРИ И ПРЕДЛАЖЕ ЈОШ ОД 2001. ГОДИНЕ. ЈОШ ЈЕДИНО НИСУ СПОМЕНУЛИ ВАЖНОСТ НОРМИРАЊА СРПСКОГ ЈЕЗИКА НА ЈЕДНОМ ПИСМУ И ДА СЕ ТО УНЕСЕ У ПРАВОПИС СРПСКОГА ЈЕЗИКА

    Из овога се види да српски политичари и стручњаци за језик (лингвисти) касне у Србији готово две деценије за Удружењем за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (основано 15. фебруара 2001. године). Ово што они сада кажу ми смо предлагали да се тако говори и ради, дакле, пре готово две деценије. Тек сада су прихватили ово што смо ми предлагали. Овоме што су овде казали како треба и шта треба треба само још једно да се дода и да се уради. Треба да се каже да се српски језик мора нормирати на једном (ћириличком, српском) писму и да то треба спровести у Правопису српскога језика. Дакле, мора да се уважи и спроводи у целини оно што је „Ћирилица“ предлагала још од 2001. године.

    Мало смо касно видели овде овај извештај са скупа, али за добро никад није касно.

    Свиђа ми се

  6. ДОДАТАК: ТРЕБИЊСКА ДЕКЛАРАЦИЈА ЋЕ БИТИ ПРАВА И КОРИСНА У ПРАКСИ АКО СЕ ЈОШ ДОДА НОРМИРАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА НА ЈЕДНОМ (ЋИРИЛИЧКОМ) СРПСКОМ ПИСМУ. БЕЗ ТОГА НЕЋЕ БИТИ ДОВОЉАН САМО ЗАКОН ДА ВРАТИ СРПСКОЈ ЋИРИЛИЦИ ЖИВОТ МЕЂУ СРБИМА

    И моја лична оцена Требињске декларације о заштити ћирилице. Све је добро и стручно речено. И ове четири тачке на крају веома су важне. Недостаје само 5. тачка у којој треба навести (овако или слично):

    5. Веома је важно да се што хитније донесе измена у Правопису српскога језика Матице српске у коме треба навести: а) српски језик се данас пише српским ћириличким писмом у саставу који је докрајчио Вук Караџић у својој реформи српскога језика и ћирилице; б) све оно што су Срби до сада објавили на српском језику а на неком другом писму па и на латиници такође припада српској културној баштини.

    Ово последње да се дода само због тога што се неки српски лингвисти боје да, ако се и српски језик нормира на једном писму да ће нам „Хрвати узети дубровачку књижевност“. Нажалост, многи српски лингвисти и филолози не знају да не може смо писмо да чува дубровачку или неку другу покрајинску књижевност. Ту књижевност чува српски језик, а не писмо јер је из историје свакоме ко нешто зна познато да је Србима вековима наметано латиничко писмо истовремено са забрањивањем ћирилице. Да дубровачка књижевност није написана српским штокавским Вуков(ск)им језиком, никакво писмо је не би могло сачувати.

    Свиђа ми се

  7. Реаговање гдина Михаила је сасвим исправно. Бабићева припада онима који не знају да неко књижевно и друго стваралаштво чува српски језик, а не само писмо. А свакоме ко нешто зна о српском писму, познато му је да је вековима туђе писмо (латиничко) наметано Србима и да је нормално да постоји српско стваралаштво и на латиници. Михаило, међутим, одлично схвата да српску књижевност чува српски језик, а не само писмо. Бабићева то не разуме. Она то схвата као и ови у свету што данашње српско стваралаштво на латиници књиже аутоматски у хрватску лултурну баштину. И да то што се српска латиничка дела данас књиже у хрватску културну баштину никако не значи да Срби треба да наставе данашњу погубну праксу, да своја дела објављују 90 одсто на туђој латиници, а свега десетак одсто на српском писму. Нису глупи у Европи и свету. Упућени у то тамо одлично знају да је Србима латиничко писмо стигло у Србију први пут 1916. године као окупационо и да је оно у комунистичком периоду смишљено наметнуто Србима као већинско с нескриваним циљем: замена српске ћирилице хрватском латиницом. Срби су, преко својих пиолитичара и лингвиста сербокроатиста насилно, уз ширење заблуда о „богатству двоазбучја“, приморани да већински замене своје писмо. А данас, с овако нормираним само језиком Срба на два писма продужава се наметнута навуика на туђе писмо, уз лаж да је „и то српско писмо“. Оно је Србинма, практично, стизало увек као окупацијско писмо. И то у Европи и свету знају. Знају они и како се и данас чекића српска ћирилица. То што то њима не смета из политикантских разлога, никако не значи да то они не знају.
    Србима се, наравно, нико други неће изборити за очување свога културног и општег ћириличког идентитета. То, на нашу жалиост, можемо и морамо сами да учинимо. Други нам у томе, углавном, неће превише помагати, јер очување српског идентитета није циљ странаца.
    Српски политичари и лингвисти касне у том схватању готово две деценије. А то је зато што код српских лингвиста, после разбијања Југославије и српскохрватског језика, није извршена никаква научан лустрација српских лингвиста од сербокроатистике, па они и данас мисле да је српски језик некаква варијанта „српскохрватског језика“. То је школа која је уништила српски језик и, поготово, српско писмо. Зато, после разбијања Југославије и „српоскохрватског језика“ српски лингвисти нису извршили никакву реституцију српске лингвистике и нису суштински схватили да је „српскохрватски језик“ само преименован српски језик.

    Свиђа ми се

  8. И још ово, посебно Бабићевој. Тачно је да српске језичке институције треба да објасне на одговарајућем месту да се српско дело не може само према писму разврставати у власништву. Треба да предоче да је Србима туђе писмо наметано насилно вековима и да се не може сврставати неко српско дело на латиници у туђшу баштину зато што је оно писано писмом које је Србима наметано.
    А Бабићева треба да схвати да Срби треба да врате у употребу само своје писмо. И да то треба и важно је да учине чак и ако би им неко насилно одузео оно што су до сада створили на туђем писму. Мањи је то ризик него да нам и у будућности све отуђе што је натуђем писму, па да тако ризикујемо да изгубимо и свој језик, а не само писмо.
    Дакле, у сваком случају, Срби треба да се врате у потпуности свом писму из хиљаду разлога. А ниједан разлога за наставак затирања ћирилице међу Србима не постоји. Наравно, то не значи да Срби не треба да познају и хрватску абецеду и да не уче сваки други језик и писмо. А хрватска латиница, ако ни за шта друго, довољан је разлог да је познајемо то што можемо у оригиналу читати хрватске књиге пошто је „хрватски језик“ нама функционално посебно нормирана варијанта српског језика.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s