Ознаке

, , ,

Владимир Коларић

Већ сам концепт интелектуалца, као производ европског грађанског друштва, бирократизован у социјализму, милитаризован у нацизму и медијатизован у епохи глобализације, подразумева друштвено-културни активизам и грађанску свест, која је неодвојива свесног и вољног учешћа у јавној комуникацији.

Иако демократију у модерно доба не треба дилетантски поистовећивати са демократијом у Старој Грчкој, често се помиње како је тада већ сам концепт слободног човека-грађанина подразумевао учешће у политици као деловању у јавном простору.

Један од облика партиципирања у политичком процесу је и потписивање петиција, прогласа и слично, и као што не може бити спорно право интелектуалца да се политички, па чак и партијски изјашњава, тако не може бити спорно ни његово право да јавно подржи одређену политичку опцију и политичког кандидата.

Када је у питању подршка групе интелектуалаца садашњем премијеру Вучићу, у трци са председника републике, у фокусу наравно није правна и законска него морална страна те подршке, а морал је, не само у политици, лако релативизовати, као, уосталом, и апсолутизовати.

Конкретно, овај списак је нека врста „утука“ на политичку стратегију кандидата Саше Јанковића који своју кампању добрим делом темељи на подршци такозваних „јавних личности“, међу којима, подразумева се, доминирају, макар и у најширем смислу речи схваћено, интелектуалци. Тиме владајућа странка себе легитимизује и на пољу подршке такозване „интелектуалне елите“, уједно упућујући јасну поруку њеним припадницима да и ту држи конце, и да ће и то представљати поље њене будуће, постизборне, експанзије.

Састав потписника никако не би смео да чуди, јер његов битан сегмент представљају припадници и симпатизери национално социјалистичког корпуса из осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Овде има не тако мало такозваних „Мириних људи“, односно припадника универзитетске интелигенције окупљених око Мире Марковић, који су своју моћ градили управо утицајем на формирање интелектуалне елите, и значајно допринели доласку Слободана Милошевића на власт. Такође, у списку су видљиви и одјеци стратегија формирања политичке и интелектуалне елите, активних у доба разарања Југославије, према којима су догматски социјалисти превођени у националисте, а реформски у либерале, заокружујући, све до данас, уз многобројне мимикријске постратегије, „дозвољени“ идеолошки спектар на политичкој сцени Србије.

Надајмо се да овај списак припадника интелектуалне елите, као и онај други, „подвучен жутим“, представља опроштај једне неуке, несамосвесне и несамосталне генерације на јавној сцени Србије, која, формирана у условимa снажне идеолошке контроле (како „изнутра“ тако ништа мање ни „споља“), није имала смисла да процени како глобалне политичко-идеолошке и културно-цивилизацијске процесе, тако ни националне интересе.