Ознаке

, , ,

Михаило Меденица

Довека драги чика Бранко, ово није слово разочараног већ тужног татататирца, јер данас сам морао да одрастем, без икакве најаве, напречац, без речи пардона и најаве за последњи чин.

Зашто сам тужан?! Зато што се и твоје име денуло међу оних 650 јавних посленика који су подржали Александра Вучића!

И није то због Вучића, ни тога што се ни у чему не слажем с трагичном политиком тог човека, већ зато што си себи дозволио њега, било ког од њих…

Схваташ ли ме, чика Бранко? Одавно ти ниси Бранислав Милићевић – већ стотине хиљада срећних детињстава!

Одавно ти ниси Бранислав Милићевић, већ онај облак за који смо се ми, твоји татататирци, држали верујући да иза њега можемо да се сакријемо од сваког зла, муке, тескобе, одурности старијих када се острве на нас „децу“!

Одавно си ти постао институција да би сада себи дозволио да подржиш некога ко Србију својски жели да претвори у институцију за ментално здравље, довека драги чика Бранко!

Због свих нас, а рекох – генерације су ТИ, није ти место у том блату, није ти столица за столом у друштву никога од њих, нарочито не оних који су од свега чему си нас учио схватили само да: „У свету постоји једно царство“, а потом одлутали у мрачне мисли думајући како тим царством да завладају довека и пошаљу екипе с фантомкама и багерима на кућице од чоколаде..?

Пардон, укључили су се и негде пред крај песме, на онај истих: „у њему свако ради оно шта хоће“… па тако и чине – шта хоће, кад хоће, коме хоће и колико хоће, поштујући да у царству царује и другарство, али засновано на братствовању по партијској књижици, дилу, талу и паралишућем страху од цара!

Кажеш, довека драги чика Бранко, подржао си га јер је у младости гледао твоје емисији, те да чврсто верујеш како ће у „Београду на води“ бити оноликооооо садржаја за децу!

Бранислав Милићевић – Бранко Коцкица

Па, ко од нас није растао на „Коцкици“?! Верујем и половина потоњих криминалаца, сецикеса и свакојаких башибозлука, па треба ли то да им се рачуна као олакшавајућа околност?!

Баш зато што смо сви (или дооообар део нас расли уз тебе) ниси смео да издаш толика детињства предајући их у руке човеку због којих су детињства ових и још ко зна колико генерација тек коцкице које никада неће моћи да саставе у смисаону целину!

Када се то, наш чика Бранко, планина савијала да би се неко успео на њу и сеирио с врха како је освојио, а ти јеси био планина на коју смо се пели корак по корак знајући да нам се ништа лоше не може десити успут и да нас ништа рђаво неће сустићи на њој, но…

Једноставно, у овом блату није било места за тебе, јер ако је и пад лет – данас су многи од нас „полетели“ свој последњи детињи лет…

Испоставило се да је онај облак, иза којег смо могли да се сакријемо, тек мехур из ауспуха стотина аутобуса што „спонтано“ прате вођу куд намери…

А, што се „Београда на води“ тиче, чика Бранко, искрено ти завидим уколико верујеш у њега, јер значи да је барем неко од нас остао дете…

И, да, не само да ће у њему бити онолико садржаја за децу, већ их увелико има: воде, гомиле песка и свакојаких машина што их вредне чике возају напред – назад као у луна – парку аутомобилчиће на сударање, тако да за децу већ радости онолике – ни скупљег нити забавнијег циркуса и игралишта, али…

На послетку, ваљда је једном и требало одрасти мада нисам желео!

Тек ми је 41 година, још с ћеркама волим да се шћућурим и гледам „Коцкицу“ (купио сам им све дискове) и гласније од њих певам химну генерација: „У свету постоји једно царство…“, с тим што у њему царује другарство а не „цар“ са својим партијским другарима и троглавим змајевима којима прете да ће похарати све уколико ко други крочи у царевину!

Нисам разочаран већ тужан, рекох, јер нико није најавио да је последњем трзају дивоте вечитог детињства крај!

Није ти, чика Бранко, место у том муљу – није, све да си подржао било кога од њих!

Татататира је била лозинка за оно скривено место у сваком од нас, а свело се на политички усклик и поклич!

Планина није подножје брега…

(Два у један, 27. 3. 2017)