Ознаке

, , ,

Свака револуција је револуција која тече. Она чије је исходиште Иранска исламска република није изузетак. А део перманентног револуционарног процеса је стална потрага за легитимитетом. И овде се ирански случај уклапа у образац. Поједини стручњаци су указивали да је вођењем Иранско-ирачког рата револуционарни поредак коначно потврђен. Осим тога један од идеолошких темеља Иранске револуције – још од Хомеинијевих видео касета – је снажан антиамериканизам. Узвици „смрт Америци“ постали су део иранског исламско-револуционарног фолклора.

Поред тога споменути сукоб одредио је перспективе иранске безбедносне политике – усамљена шиитска сила настојала је последњих деценија да преко истурених постаја и „недржавних актера“ држи непријатеље даље од својих граница. Америчка блискоисточна политика у претходне две деценије – обележена инвазијама и окупацијом Авганистана и Ирака – додатно је утврдила овакав курс иранске политике.

Амерички председник Доналд Трамп по свој прилици даје снажан подстрек антиамеричком расположењу и у извесном смислу уверава иранске владајуће кругове и јавно мњење да су њихова антиамеричка осећања сасвим на месту.

Критика договора који су, између осталих, потписали Техеран и Вашингтон 2015. године о контроли и демилитаризацији (иако је Иран увек истицао како његов нуклеарни програм има мирољубиву намену) иранског нуклеарног програма био је важан део Трампових предизборних наступа.

У предизборном говору пред једном од водећих израелских лобистичких група у марту прошле године Трамп је изјавио да ће „приоритет број један“ његове спољнополитичке агенде бити „укидање катастрофалног договора са Ираном“.

Међутим, Трамп је касније у великој мери ублажио овај став. По ступању на председничку дужност у Вашингтону неколико потеза његове администрације указују ипак да је заоштравање односа са Ираном и даље део Трампове спољнополитичке агенде.

Тврда и тврђа струја – Како наводи лист Економист огорчење према америчком председнику један је од ретких уједињујућих фактора између све снажније, умерене, средње класе иранског друштва и верских лидера који стоје на челу револуционарне државе. Некадашњи председник Мохамед Катами, умерени верски лидер склон компромису са Западом, позвао је реформисте да се придруже тврдолинијашима.

Садашњи ирански председник Хасан Рохани није тврди конзервативац и коментатори иранских политичких прилика указују да је његов избор подржан како би се олакшао преговарачки процес између Ирана и међународне заједнице. Међутим, Роханија већ у мају чекају нови избори. Утицај Трамповим иступа у вези са Ираном, увођење санкција усмерених против неколицине личности и компанија и ограничавање права путовања иду на руку тврђим, конзервативним круговима. Они су у јавности редовно иступали против споразума са САД и другим кључним чиниоцима међународне заједнице (споразум са Ираном су потписали и Русија, Немачка, Француска, Велика Британија и Кина). Верски лидер Али Хамнеи се у ироничном тону обратио – „Хвала господине Трамп што сте показали право лице Америке“.

Поруке иранског верског вође увек треба узимати са приличном дозом опреза. И Трамп и тврда струја у иранској политици до сада су говорили против постигнутог „Заједничког општег плана деловања“, како гласи пуно име споразума, али за сада ни једна страна није предузела одлучне кораке да се овај споразум поништи. Хамнеи је не само велики ауторитет у Ирану већ и велемајстор дипломатске вештине, политичког одмеравања снага и реторике. Уосталом, ни ирански председник Хасан Рохани не пропушта да одговори својим критичарима да је Хамнеи био личност иза преговарачког процеса и да је његова сагласност са кључним одредбама споразума омогућила да се он постигне.

Одмереност иранских владајућих кругова и атмосфера осматрања ситуације у вези са новом америчком администрацијом обележила је 10. фебруар када се обележава годишњица Исламске револуције. Како наводи Њујорк тајмс очекивало се да после Трампових антииранских изјава уследи жестоки излив антиамеричког, или барем антитрамповског расположења. Ипак, према наводима овог листа на визуелном материјалу који су штампале и учесницима демонстрација делиле владине агенције Трамп је врло слабо заступљен. Овога пута изостало је и истицање упадљивих антиамеричких слогана на енглеском језику, како би били интересантнији западним репортерима, већ су и они штампани на фарсију.

Додуше, иако антиамерички сентименти нису индуковани са највишег нивоа они нису изостали ни ове године. Две велике америчке пластичне заставе постављене су на једној паради тако да учесници прелазе преко њих. Један учесник параде носио је постер на коме је лице Доналда Трампа које удара песница обмотана иранском заставом. Расположење на друштвеним мрежама је подељено. Док су неки објављивали фотографије на којима се виде спаљене иранска и израелска застава други су позивали своје суграђане да не спаљују америчка обележја већ да се захвале Американцима који су у великом броју протестовали против ограничења путовања за становнике из седам претежно муслиманских земаља, међу којима је и Иран.

Оно што је привукло посебну пажњу је да на паради нису биле изложене балистичке ракете.  Иако добар део посетилаца томе вероватно није придао велику важност – на пример Њујорк тајмс преноси речи пензионера Манучера Аштијарија са техеранских улица који каже „Ове године нису приказане ракете. Нема везе. Оно што је важно је да подржавамо нашу револуцију.“ – реч је о симболички значајном потезу. Који у најмању руку указује да Ирану није стало да заоштрава односе који последњих месеци показују знаке озбиљног погоршања. Аналитичар Фаршад Горбанпур који је близак круговима око председника Роханија подвукао је да „ова парада показује да влада [Ирана] не жели никакву конфронтацију са САД.“ Што не треба да чуди с обзиром да, према његовим речима, Иран нема никаквог интереса да подиже тензије.

Трампова замка – Тешко је докучити који је амерички интерес за заоштравање односа са Исламског републиком. Није лако анализирати ни сложене факторе који утичу на формулисање спољнополитичке агенде Трампове администрације. Свако предвиђање шта ће бити Трампова спољна политика уопште – и можда понајпре у нестабилном блискоисточном региону –  узалудан је подухват без чврсте тачке ослонца.

Стручњак за америчко-иранске односе Али Ваез указао је да први потези Трампове администрације могу лако да поткопају једно од кључних спољнополитичких постигнућа његовог претходника – договор којим се ирански нуклеарни програм ставља под строгу контролу међународне заједнице и у доброј мери онемогућава његову евентуалну милитаризацију.  Трамп је „твитовао“ да држи Иран „на оку“ свега дванаест дана након што је преузео дужност као нови амерички председник.

Генерал Мајкл Флин, који је накратко пре своје смене био Трампов саветник за националну безбедност, оптужио је у изјави од 1. фебруара да Иран врши провокативна тестирања балистичких ракета и потпомаже шитске побуњенике у Јемену који су извршили напад на саудијски брод. Два дана након тога Вашингтон је одредио санкције за двадесетпет појединаца и организација повезаних са тестирањем балистичких ракета. У јавности се спомињала могућност да се Републиканска гарда, елитна војна (и војнополитичка) формација, прогласи за терористичку групу. Критичари оваквог потеза указују да би заоштравањем санкција против Републиканске гарде био повећан њен утицај у економији земље пошто би она постала додатно изолована као и да би у иранској јавности била сагледана као једина сила која пружа активан отпор америчким насртајима.

Америчке санкције у Ирану трају још од осамдесетих година и нису повезане са оним мерама међународне заједнице усмереним против иранског нуклеарног програма. Наиме, САД су настојале да изврше економски притисак на Иран због наводних кршења људских права, развој оружја за масовно уништење и балистичких ракета које могу да послуже као носачи ових средстава и за подршку терористичким активностима у региону. Иако је тешко замислити да би Трамп могао да изненада поништи постигнути споразум пошто, између осталог, није реч о билатералном акту, њему на располагању стоје механизму којима може да отежа иранске позиције. САД могу да у складу са својим законима глобе стране компаније које сарађују са Ираном а чине то у супротности са економским санкцијама САД.

Иако је Ирану укинут део економских санкција уз значајне економске бенефите његов повратак у светски финансијски систем није до краја изведен. Ситуација је таква да иранској амбасади у Лондону није на располагању ниједан банковни рачун преко кога би могла да обавља редовне трансакције.

Чврсто инсистирање на иранском поштовању нуклеарног договора и одлучно наметање „ненуклеарних санкција“ умерени критичари досадашње америчке политике према Ирану истичу као погодан начин да се евентуално дође до нових преговора и повољнијег договора са Ираном.

Овај сценарио делује мало вероватан. САД немају широку подршку међународне заједнице за преиспитивање нуклеарног договора. Велика Британија сматра да би оштрији курс према Ирану довео до јачања тврде струје у његовом вођству и да би тиме сарадњу са овом земљом учинио прилично тешком. Ирански званичници сматрају да ни о каквом враћању за преговарачки сто не може бити ни речи и да се Иран придржава одредби споразума. Међународни фактори су генерално сагласни са оценом о поштовању споразума – осим прекорачења квоте за производњу тешке воде у два наврата (и то за око један проценат) није долазило до озбиљнијег кршења спора.

Међутим, у чланку писаном за Форин аферс Али Ваез наводи своје инсајдерске информације из иранског врха према којима је врховни лидер Хамнеи у новембру 2016. критиковао иранске изасланике да су направили низ превида током преговора. Ово можда може бити назнака да је Иран расположен да се преговара о одредбама неког новог споразума. Оно што је сигурно је да Иран није спреман да одустане од својих регионалних амбиција, укључујући и савезништва са Сиријом и Хезболахом, као и да са негодовањем гледа што америчке санкције нису укинуте у целости. У том смислу инструктивно делују речи сунитског вође у Ираку Камила ал-Канџара: „Слажемо се са господином Трампом да је нуклеарни договор дао зелено светло Ирану да ради шта год му је воља у региону“.

Трампова администрација, независно од развоја односа међу њеним унутрашњим чиниоцима и независно од других међународних проблема сигурно неће зарад очувања споразума са Ираном бити спремна да у потпуности толерише иранске регионалне амбиције. Испуњавање вакуума моћи насталог након повлачења већег дела америчких снага из Ирака и неспремности за интервенцију у Сирији Ираном и његовим савезницима није ни у ком случају сценарио који би прихватио Трамп – чак иако би његова администрација (а што је све мање вероватно) заузела умерено изолационистички курс.

Израелски министар одбране Авигдор Либерман описао је 19. фебруара на безбедносној конференцији у Минхену шта представља највећу безбедносну претњу на Блиском истоку речима „Иран, Иран, Иран!“. Један од спољнополитичких приоритета Трампове администрације, колико се то може назрети, је „ресетовање“ односа са америчким блискоисточним савезницима. У којој мери ће развој израелско-америчких односа утицати на развој америчке блискоисточне политике у целине остаје још једно отворено питање.

Карим Садиадпур, новинар који извештава о Ирану за престижни Атлантик мантли, пише песимистично да током председничком мандата Доналда Трампа може, случајно или намерно, доћи до нове ратне ескалације на Блиском истоку. Спирала сачињена од неповерења, агресивних акција, инцидената и одговора може ситуацију да усмери у правцу у коме ниједан делатник не жели намерно да је доведе. На пример, Трамп је недавно у жељи да не испадне сувише попустљив према Русима објавио на друштвеним мрежама да је Иран #1 у тероризму (иако из Ирана не потиче ниједан терориста који је деловао на територији САД барем од 1975!). Поверење је озбиљно нарушено а комуникациони канали установљени током преговарачког процеса између државног секретара Џона Керија и умереног иранског министра спољних послова Џавада Зарифа нису одржани.

Председнички мандат Доналда Трампа почео је уз озбиљне потешкоће. Проблеми са попуњавањем водећих места државне администрације и даље се настављају. Трампове иницијативе наилазе на снажан отпор а многе од његових кључних замисли далеко су од реализације. Ипак, ако би неки неодмерени потез довео до нове ескалације сукоба на Блиском истоку то ће представљати много далеко већи проблем од трапавог сналажења у Белој кући.

(Печат, 17. 3. 2017)

Advertisements