Александар Вучић
Док је у свим такозваним демократском државама, захваљујући јасно одређеној подели власти на законодавну, судску и извршну, живот прилично компликован, у Србији је он знатно једноставнији и „транспарентнији”, јер нема раздвајања надлежности, већ су све оне, срећом, у рукама једнога човека. А срећа je још и већа, због тога што он мисли како све најбоље зна, разуме и, што је најважније, хоће и може.
Ипак, постоји једно али које би могло да га поколеба, одврати од неких подухвата . или бар подстакне на размишљање о томе да ли је он заиста непогрешив као што чврсто верује, а удворице му то непрестано и повлађују. На његов лик и дело има и замерки, које се с времена на време, ипак, пробију – ако не кроз строго контролисане медије онда бар добију места на друштвеним мрежама. Примедбе указују на то да нису сви грађани Србије засењени Вучићевом величином и заслугама за државу, већ у многим његовим замислима и раду уочавају озбиљне грешке и указују на њих са жељом да се избегну или отклоне пре него што нанесу велику штету општем добру.
Труд им је, углавном, узалудан. Премијер се најчешће и не осврће на такве критике; он наставља свој победоносни марш с непоколебаним уверењем да је све осмислио на најбољи начин и да ради искључиво у интересу грађана Србије. А ако понекад и покаже да је до њега допрла нека критика, он се не бави њеним садржајем и не одговара на њу. Важно му је само да исмеје и понизи њеног аутора, из чега би јавност сама требало да закључи како је неоснована и злонамерна свака идеја која се или не подудара са његовом или нуди другачије решење.
Ствари, међутим, нису тако једноставне као што их он види и представља својим присталицама. Није сваки критички став потекао из главе некога ко га мрзи, спрема се да га обори с власти и уцвели, и тоне само А. Вучића већ и његове професионалне аминаше.
Знатан је број високих стручњака из разних области забринутих за будућност Србије. Њихова реаговања подстакнута су искреном жељом да помогну како би се неке замисли и подухвати поправили, можда и потпуно одбацили а заменили бољим. Они указују на разне недостатке па и промашаје „великих идеја” чијим се остварењима посветио премијер, и за које често добија велике похвале својих угледних иностраних гостију, чему се, опет, и не треба много чудити, јер они гледају искључиво сопствену или корист њихових земаља, а шта ће бити са Србијом – то је већ далеко од њиховог видокруга.
Нажалост, сва таква реаговања до сада нису дала никакве резултате, нити има наде да ће их икада бити.
Сви смо сведоци узалудних протеста архитеката, урбаниста, хидролога, па и културолога који су указали и непрестано указују на велики промашај пројекта „Београд на води”. Ништа не помажу ни окупљања грађана у акцији „Не да(ви)мо Београд”. Изградња се убрзано наставља уз разне незаконите радње, од добијања грађевинских дозвола до ноћног рушења зграда у Савамали, за које се ни после скоро годину дана „интензивног” рада истражних органа не зна име тајанственог налогодавца.
Има и других Вучићевих „великих пројеката” који не наилазе на одобравање стручњака, пре свега економиста.
Они га упозоравају да је по будућност земље веома опасна продаја странцима пољопривредног земљишта, извора минералне воде, Телекома… или давања концесије страној компанији за аеродром „Никола Тесла”на рок од 25 година.
Њихова порука је јасна: не продаје се кокошка која носи златна јаја, већ само јаја. Иначе се остаје и без кокошке и без јаја за продају, али их премијер уопште не чује. Задовољава се новцем који ће добити за кокошку.
У нашој земљи нису сви људи сагласни и са премијеровом оценом да је приступање Европској унији најбољи и једини пут ка бољој будућности Србије. Они, уједно, изражавају и сумњу да је наша земља заиста добродошла у ту организацију, већ се она само служи најобичнијим уценама како би остварила своје циљеве, док, у ствари, и не намерава да Србију прими у чланство.
Александар Вучић се на такве ставове уопште не осврће, вероватно се чудећи онима који нису у стању да увиде корист од придруживања Европској унији. Од огорченог противника ЕУ, какав је био до 2012. године („Ако нам Европска унија отима Косово, питање да ли желимо у Унију је питање да ли је неко нормалан или није”), претворио се у најватренијег поборника пута у Брисел.
Ако и није, као што сам верује, најбољи и најуспешнији председник Владе кога је Србија имала у последњим деценијама, свакако се не може се рећи да су му поједини ставови крути и неприлагодљиви.
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар