Поводом текста Чедомира Антића „Македонско искуство“, „Политика“, 13. фебруар 2017. – реаговање које уредништво листа није желело да објави
Милутин Станчић
Попут већ неколико пута и различитим поводима изнете рецептуре ретуширања чињеница о реалном стању и положају Срба у Македонији, историчар Чедомир Антић, из њему знаних разлога, и у делу најновијег текста „Македонско искуство“, поново манипулише „доказима“ статуса дела нашег народа у овој земљи.
Под утисцима са Светосавске академије у Скопљу, где је поново био један од беседника, износи властита запажања. То је, наравно, у реду и легитимно за личну визуру. Но, да ли свесно или (не)наменски – тек багателише сурову истину да, као ретко где у свету, Срби у Македонији, практично, готово без литургијског и црквеног спомињања Светитеља, пуну деценију „славе“ национални празник Св. Саве. У њега се ето, свеједно куну и они с правом и они без части и два прста образа да то чине. Шта верујући Срби имају од националног празника када немају могућности ни права на Литургијско прослављање светитеља, а ни на сам одлазак на ту свечаност ако нису „под контролом“ лидера српске странке у власти. Када ни један Србин нема где да се на тај дан причести у канонској цркви, не рачунајући илегалне катакомбе у 21. веку, где су Срби такође ретки.
Да ли је за дику обележавање дана Св. Саве, са најважнијим званицама из врха државне власти због којих Срби и не могу литургијски у канонској цркви да славе дан свог просветитеља, првог архиепископа Српске православне цркве? Зашто Антићу, на пример, није било чудно што се ту крај њега у првом реду није нашло место и за неког црквеног великодостојника. Зашто на пример, није било „архиепископа Јована шестог“, како је ословљавао у својим текстовима поглавара канонске, али од државне администрације у Скопљу нерегистроване Православне охридске архиепископије СПЦ?
Не улазећи у позадину побуда за изношење дозираних примера за тезе о „македонском искуству“, на примеру Срба, истине ради, ваља се дотакнути конкретних питања. „Захваљујући преданом раду Демократске партије Срба у Македонији (ДПСМ – прим. СС) и других народних установа, и као последица јединства и свести о томе шта изабрани народни представници треба да раде, Срби су успели, без обзира на стране притиске и деценијско непријатељство према њима и Србији, да остваре споразум са званичном Македонијом“, наводи Антић. Тај „предани рад“ странке, за деценију и по, искључиво у владајућој коалицији – најпре са СДСМ, па потом са ВМРО ДПМНЕ – апсолутно нема никакве додирне тачке ни са „јединством и свешћу“ ни са резултатима рада са „другим народним установама“. Једноставно тога нема, напротив. А, српска национална права у Македонији су призната у мери као и свим осталим мањинским заједницама, на уставним основама Оквирног споразума из 2001. – као резултат документа о миру после албанске оружане побуне.
Истина је да је лидер поменуте странке посланик у Собрању 14 година. „Ако је Македонија, под притисцима САД, Британије и Немачке, и деловала против Србије, постојао је макар Иван Стоилковић да у Собрању гласа против признања независности ‘Репубљик Косова’ и против срамотне декларације о злочину у Сребреници…“, констатује аутор. Но, позната је истина и да је за то време, по званичним извештајима скупштинског билтена „Мој посланик“, забележио „учинак“ активношћу раван – нули. И на пленарним седницама и на скупштинским телима.
Тачно је да је „српски језик постао један од службених у појединим општинама“, међу којима је и Куманово, Старо Нагоричане. Али, како? У општинском већу те комуне одборници странке пропагандистички хваљеног лидера су најпре морали да гласају против тог предлога, јер је поднет од опозиционих саветника Срба, баш као и у Куманову. Е, предлог је прошао потом тек када то поднесе „релевантна странка“… „ДПСМ је део владе, њихови представници су директори у појединим важним јавним предузећима.“ И, то је тачно, али ту нема знака једнакости са укупним правима Срба, јер се ради о користи интересне групе око лидера. Сви други су једноставно елиминисани јер „нису под контролом“.
Поред обесправљеноности за слободу вероисповести, коју гарантује Европска конвенција о људским правима, ратификована и од Македоније, овдашњим Србима, као једином народу у Европи, узурпиране су древне светиње. Упркос тој слици за пример хармоније о којој пише, Антић пренебрегава чињенице о тужном стању у образовању Срба, сведеног на пуку симболику (око 150 основаца у три преостале школе са одељењима на српском учи на матерњем, а у средњим школама ни један), култури, информисању… Зашто је, на пример, емисија на српском језику „Видик“, на Јавном информативном сервису МРТВ, годинама сведена на пуки билтен ДПСМ и у јавности служи за подсмех?
Свакако за похвалу је што се на пруженом простору у „Политици“ Антић често бави анализама стања Срба у расејању, па и у Македонији. Али, приступ и употреба показатеља ваљда треба да буду објективни и засновани на реалности, без рекламерског бојења у било чију корист. Ваљда би пред истином требало да будемо сви равноправни, макар о Светом Сави.
Културно-информативни центар Срба у Македонији „Спона“
Categories: Преносимо
Od kako je постао масон, Ч.Антић је НЕпрепознатљив….
по мом мишљењу, све речено.