Оливер Вуловић

После приморавања на апсолутно повлачење српског врха у Бриселу па и његовог игнорисања од стране Брисела и приштинске хунте у последњим моментима теренске реализације европско-шиптарске операције „зид”, пала ми је на памет скорашња изјава, боље рећи фрустрирани вапај Ханса Свободе „да се Русија што пре мора приволети на повратак у оквире европског дијалога”.

Та изјава је важна јер она приказује и описује политичку и економску немоћ која наступа код европских колонизатора када се ентитет – који они желе да покоре – измакне из процеса који они покушавају да креирају као модел и матрицу жртвиног политичко-економског реконфигурисања и историјско-моралног преумљења.

Русија се није само измакла из процеса, она је касније приморана да му се и оштро супротстави када је „оквир европског дијалога” прешао у свој други природни израз – оружану форму кроз, од ЕУ и САД подржану, агресију украјинских фашиста на руско становништво у Донбасу.

Српски државни врх је требало да искористи последњи акт очигледног политичког и војног непријатељства и понижавања државе од стране ЕУ апарата путем наређивања шиптарским оружаним формацијама да изврше војни десант усред остатака животног простора српског живља на Косову и Метохији.

Државни врх Србије је неизоставно морао тада да иступи из тзв. Бриселског дијалога, те га коначно прикаже онаквим какав јесте, као огољени тоталитаризам ЕУ олигархије у циљу, ако треба и оружаног наметања решења која су у супротности са нашим националним интересима.

Српски врх је требало да увиди прилику, а не да инсистира и медијски експонира препреку као алиби за своје кукавичко понашање.

Нису Николић, Вучић и Ђурић у Бриселу било шта спречили што је против Срба –нити ишта могу у оквиру тог „дијалога” да спрече. Нису они сачували никакав мир, јер мира у српским срединама на Косову и Метохији нема – Косово и Метохија су очигледан доказ да је апарат ЕУ у Бриселу опасан по регионални мир, да га угрожава и да проблем јужне српске покрајине мора бити враћен и опет изнесен у Уједињене нације. И то  са нагласком да је ЕУ са шиптарским терористима равноправни инспиратор провоцирања и изазивања ратног пожара на Балкану.

ЕУ чини све акте којим свесно доводи у опасност животе Срба на Косову и Метохији и РОСУ под политичким покровитељством упада у српска насеља. Другим речима, ЕУ се  вратила на пут да учини злочин против државе и мира као што га је на овим просторима већ учинила 1991. године.

“Европски дијалог” у Бриселу

О каквом онда миру горе поменута тројица господе говоре, када је становништво – чији су они мир својим последњим политичким акцијама као сачували – непрестано у жаришту све чешћих и чешћих европско-шиптарских интервенција као дела заједничке антисрпске агенде, и поред српског смерног и упорног самоубивствовања у „оквирима европског дијалога”?

Српски државни врх је наставком учествовања у тзв. Бриселском дијалогу саучесник у овој европској филозофији константне претње оружаном кризом као алата којим српско становништво држи у ропској покорности.

Још не заборављамо упад наше жандармерије на север Космета и престрављивање тамошњег становништва и присиљавање да учествује у шиптарским изборима.

У чему је разлика између Вучића и Недића – када ће и Вучић као и ономад Недић моћи само да прима лешеве и избеглице и пише писма окупаторима, то јест госпођи Могерини, тој политичкој наследници Феликса Бенцлера и Едмунда Фехезенмајера.

Да ли је то та врста мира који нам се чува?

Сачувај Боже Србе на Косову и Метохији таквог мира. Такав мир који се Србима очито спрема на Косову и Метохији су на исти начин чували Коштуница, Човић и Расим Љајић 2004. године, заједно са Хавијером Соланом, Харијем Холкером, као што га данас са Могеринијевом, Еулексом и РОСУ чувају Вучић, Николић и Ђурић.

Шта Николић више има да ради у Бриселу након пропасти Платформе, након појављивања РОСУ у српским селима? Шта он уопште више ради у српској политици, када се измакао и повукао баш у оном њеном делу где смо од њега највише очекивали и на крају крајева 2012. га изабрали, ако смо му већ опростили неспособност да се као државник искаже у другим сегментима високе политике?

Николић је 2012. од народа делегиран да заштити српски народ на Косову и Метохији, а не да буде Вучићева икебана и његов помоћни и повремени оштри језик.

То је можда њему могло да буде довољно за пуко формално обављање мандата и стварање мимикрије да у Србији постоји нека председничка администрација, али то није политика коју је на предизборним скуповима заговарао и обећавао да ће је водити када освоји власт.

Одакле Николићу идеја да му можемо више поклањати даље поверење и да је искрен, па макар на Сретење и направио ЗСО, када после свега основано можемо сумњати да ће Николић тај потез пре правити у корист свог предизборног маркетинга него на националну ползу?

Вест са сајта РТС-а

ЗСО створена на предизборним манипулацијама руководства српских напредњака, а не на снажним и видљивим гаранцијама државе Србије, остаће само мисаони супстрат ван сваког политичког ефективног дејства и без икакве реалне даље политичке судбине и далекосежности – ако после стварања не буде Вучићева влада расписала изборе за органи власти ЗСО.

Срби на Косову и Метохији не желе ЗСО као посебан политички субјективитет подједнако удаљен и од Београда и од Приштине, како је то Николић натукнуо у једној од својих последњих изјава већ, ако и морају да истрпе ЗСО као наметнути политичко-територијални облик и форму свог опстанка на огњиштима, као уставно-правну категорију смештену у Србију а не тзв Уставну повељу или било који други квазизаконски акт власти приштинских Шиптара и њихових ЕУ ментора.

Мука нам је више од државне репресије против свакога ко не верује у напредњачко-социјалистичку визију мира и ратнохушкачког жига који нам утискују на кожу у очекивању нашег самоужасавања и самопрезира јер забога, ако смо против њиховог мира у којем Срба на Космету бива све мање, ми не мислимо добро Србији, заговорници смо држања целе Србије у изолацији због неколико десетина хиљада Срба у Ибарском Колашину и неодговорни смо јер не мислимо на Србе јужно од Ибра.

Као да Ракић и остали Срби, који су од Вучића захтевали одлучну реакцију државе приликом последњих бриселских ноћи, не мисле на свој народ и склони су неодговорним и исхитреним реакцијама.

У садашњој Србији, особа која се не слаже са политиком садашњег државног врха у за њега два најбитнија сегмента деловања – неолибералној економији и одржања статуса кво на штету српског живља на Косову и Метохији – бива стигматизована, изложена вербалној агресији и притајеним подлостима власти.

Ми бивамо проглашени и оглашени агресивним и незајажљивим етно-националистима, савременим фашистима који не разумеју осетљивост савременог политичког тренутка, лицима опседнутим историјским митовима који своје политичке циљеве желе да остваре путем распиривања примитивних и острашћених осећања на уштрб и на рачун већине која се просветлила и освестила под напредњачком влашћу.

Билборд на путу између Шапца и Лознице (Извор: Фејсбук)

Власт тада приступа суровом и сировом медијском цивилизовању нашег византијско-словенског подмуклог карактера, толико неспојивог са њиховом врхунском лутеранском политиком светског нивоа.

То нам говоре, тако нас карактеришу и против нас харангирају људи који на конференцији за штампу – пред изаслаником њиховог шефа из Подгорице – Србе у Црној Гори проглашавају националном мањином.

Ова влада не дозвољава и забрањује аргументовани критички став о њеној политици и са позиција моћи криминализује опоненте, а сама је препуна личности добрано повезаних са највећим криминалним групама на овим просторима – па ма колико гама ножева купила за српско здравство (као да им то није обавеза и дужност).

Због таквог карактера режима, политичког дискурса који Србе у региону сваког дана чини све даљим од матице, морамо да доведемо у питање жељу режима да и даље врши власт, морамо да га у целости оспоримо и затражимо његово одступање.

Србија је постала депонија политичких промашаја и економског иживљавања у којем се његовим величанством – буџетским суфицитом и представљањем просечног личног дохотка као резултата сабирања и каснијег дељења са бројем запослених Бајатовићеве и њему сличних милионских плата и надничарских 15.000 динара на југу централне Србије, медијски креира слика прогреса. Реална ситуација у држави јесте очајна и прихватљива једино моћнима из глобалне економске политике (као што су ММФ, Светска банка, Европска централна банка) и моћнима из англосаксонског геополитичког дискурса (као што су ЕУ и НАТО), док се просечни Србин оставља у исцрпљујућој заглављености живљења у стању које је око 1800. године карактерисало односе и ситуацију у ономе што се тада називало Европска Турска.

Вест на сајту “Блица”

У Србији је страдао базични етички однос заједнице према појединцу, у којем су појам али и статус заједнице узурпирали они који су, рецимо, пустили приватну фирму Апекс да људе (који у престоници у просеку примају 30.000 динара месечно) прогања као дивље звери по градском превозу, уз асистенцију државне Комуналне полиције.

Нашу стварност конституише свакодневни низ неправди и свакојаког насиља којима, осим поменутог Апекса, својом делатношћу припомажу приватни извршитељи, распојасане приватне агенције великих банака, приватна обезбеђења, навијачке групе и други небројени и непоменути тамни кардинали српске свакодневнице.

Промашена и пропала политика државног врха на Косову и Метохији је један од степеника ка подруму, тамном вилајету у који нас упорно угуравају, без обзира на сву узвишену протестантску реторику којом то угуравање улепшавају.

Вилајет остаје вилајет ако изгледа као вилајет, ако функционише као вилајет и ако је велики као вилајет и ту помоћи нема макар и када онај који тим вилајетом влада неутемељено себе замишља да је нови Милош Велики.

У име Бога и народа – одлазите.

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Апекс, Бриселски споразум, КиМ, Оливер Вуловић, Томислав Николић