На провокативно питање новинара из опозиционе штампе, која је по природи ствари против премијера, па следствено томе, и против државе Србије, да ли премијер, бар у неким приликама, себе види као Кнеза Лазара, премијер се брецнуо и после краће станке, набусито и уз смешак одговорио:

– „Ни на крај памети ми није, иако ми је памет бескрајна, да свој лик и дело који конац краси, истим тим концем везујем за Лазара. Он се определио за царство небеско, док ја живим у царству снова за лепшу будућност наше деце, уравнотежен буџет и стране инвестиције. Више би ми одговарало да сте ми поставили питање о Мурату“ – додаде премијер безвољно.

Премијер Александар Вучић на конференцији за новинаре, током говора о султану Мурату (Извор: НСПМ)

– „Па добро, какви су ваши односи са Муратом“? – прихвати сугестију новинарски провокатор.

– „За мене је Мурат, иако му је народ својевремено срочио песмицу „Ој, Мурате, Мурате, баш си среће мурате“! – прави вођа, одличан војсковођа и команданте… извините, то је онај са Кубе, али све једно, нико од вас, за разлику од мене, не би могао ни скуте да му пољуби. Мој пријатељ Мурат је људина, и био је спреман, само да га у томе нису спречиле политичке незналице, да инвестира у разумљиви развој Србије. Уместо њега то су чинили његови наследници градећи широм земље Србије велелепне куле и градове. Као, на пример, Ћеле кулу. Она, додуше није на води, али није ни на масти што једно друго доводи у природну равнотежу“.

-“Делије су и пре моје Звезде играле ситно коло до кола да се чуло и до Стамбола“.

– „Вама који мало знате и који се уопште не образујете, морам рећи да је народ прихватао Мурата. Говорило се: Мурат је наш, ми смо Муратови! Нажалост, а у непросвећеним земљама са медијима какви су наши, увек се нађе неко ко ће убацити амандман таквој народној мисли и поручити да је Мурат наш, али од учкура до грла бијела. То је извесни Милош (није скраћеница од Милошевић) искористио и распорио Мурата као што је срушен и Берлински зид, а да у Србији то нико није разумео. Том истом Милошу је неко дотурио нож у леву руку, а он левак па му беше му згодно да обави гнусно дело и прочује се и ван граница земље тако да га данас многи својатају иако је он само обичан атентатор, бунтовник и терориста. Никакав јунак. И не зове се Милош, него Мило, а оно „ш“ су му придодали као додатак категорију јунаштва. Он је, у ствари, Шиптар и презива се Кобилић. Наша деца, о којој нико није водио рачуна као што се то данас ради, неконтролисано васпитана на Змајевим песмама међу којима је и хит ондашње естраде „Ђи – ха, ђи – ха, све чет’ри круте, све четири круте, ми идемо у Европу на далеке путе“. Е, та деца су због ове песмице, презиме Кобилић преиначили у Ђикановић па се име нашег јунака правилно изговара Мило Ђикановић. Ето, шта све песма може да направи од човека“.

– „Да је Мурат којим случајем остао у Србији, данашња војска не би штрајковала захтевајући повишицу плата, него би ишла у освајања и зарађивала више него што би могла и да потроши. Било би и за њих и за нас и за буџет“. „Нека нико не мисли да сам се уплашио од војске која протестује. Па од наше војске се више нико живи не плаши“ – закључио је премијер, захвалио се на питањима и повукао у себе иако су многи очекивали да се повуче са функције.

Једини који још верује у војску и полаже нескривене наде за војну подршку ако загусти, јесте Томислав Николић, Председник. Припремио је ордење за све учеснике протеста, али су му из кабинета премијера поручили да се много не залеће јер, по проценама неутралних посматрача, на протесту је најмање било војника. Значи, закључио је неверни Тома, више не важи рекламна порука „радо Србин иде у војнике“. Изузев када се добро плати.

Новинари, потпуно збуњени оваквим одговорима, нису више имали смелости за додатна питања. Нису знали да ли да се, због премијера, крсте или да, због Мурата, клањају. Премијер није дао никакав знак шта би му се више свидело. Држећи се, међутим, строгих правила новинарске етике, новинари су самовољно и без цензуре и притисака одабрали да се клањају.

Идеја за нови светски поредак долази из Тиране, а није тиранија. Она заправо гласи: Албанске општине свих земаља – уједините се!

Categories: Сатиристика

Tags: Александар Вучић, Драгослав Пакић, кнез Лазар, султан Мурат