Једном давно Олга К. ми је на само њој својствен начин исприповедала следећу причу:
Био један анђео који је непрестано тражио од Бога да олакша патње тужнима, болеснима и, у сваком погледу, несрећним људима. Тај анђео је био невероватно добродушан и састрадалан; и никако му није било јасно зашто људи толико пате када је Бог увек спреман да им притекне у помоћ. Али, није анђео могао да разуме изазове људског живота и замршеност људских реакција. Тако је једном посматрајући сиромашног, напуштеног и тугом притиснутог човека како корача улицом, затражио од Бога да му некако помогне. Ето, шта би фалило да баци пред њега нешто злата.
„Не могу то да учиним“, одговори Бог анђелу након дуге паузе.
„Али, како не можеш? Ти си Бог и владаш свиме!?“, зачуђено одговори анђео.
„Он није спреман то да прими“, објасни Бог анђелу.
„Ако му бациш врећу злата на пут, он је неће узети?“, анђео се чудио. „Молим те да то учиниш“, био је упоран. И баци Бог врећу злата на пут којим је тај човек пролазио.
„Кад бих бар нешто имао за вечеру. Уби ме ова глад“, размишљао је овај несрећан човек док је корачао својим устаљеним путем. Одједном спази нешто на путу.
„Пази ову каменчугу! Добро да сам је приметио на време. Могао сам остати без ових јадних сандала“, пажљиво је прескочио врећу злата и наставио својим путем.
Да се запитамо, драги моји, да ли се и на нашем животном путу нашла нека врећица пуна злата, коју нисмо били у стању да видимо.
(Духовна терапија, 25. 8. 2016)
Categories: Преносимо
Оставите коментар