Ђакон Ненад Илић: Тајно оружје или Разговор са недавно причешћеним „соларис-перунистом“

Ишао ја данас неким пословима по граду. Без мантије. Много времена оде на то да људима објасниш да си као прибројани ђакон и без сталних прихода и без могућности да им очиташ молитву. Такорећи – поп од кога нема вајде.

ni-perunista

На тролејбуској станици приђе ми човек који ме је и тако без мантије препознао као свештено лице са екрана. Гледао ме је негде. Притом у последње време и нисам на екрану честа појава. Мислим – добро је. Мала хришћанска заједница у ишчекивању тролејбуса.

Међутим – засу ме човек подацима о томе како је цивилизација настала. Са Сиријуса, наравно. И о томе да сем Срба заправо нико други и не живи на земљи. О томе како је Свети Илија заправо Перун, и још много других занимљивости.

Покушам да успоставим у нашој заједници макар одређену сумњу у тај заиста сумњиви нови завет. Говорим о Литургији. О Светом Причешћу. Причестио се човек пре две недеље – каже.

Почели смо озбиљно да се расправљамо. Народ на станици нас гледа помало забринуто, а троле као за баксуз нема, па нема.

Сетим се онога што ми ових дана стално пролази кроз главу. Зар није необично да постоји народ драматично спреман да се жртвује за своју веру, за Православље, иако о тој вери мало или ништа не зна? Па чак је и не практикује у пуној мери. Или је практикује сасвим симболично.

Преко пута пролази бивши монах, веома активан у одбрани Ваљевске Грачанице. Ништа не измишљам, све је тако било. Размишљам онда и о тој нашој привидно дубокој црквеној подели унутар оних који за разлику од перуниста ипак нешто знају о својој вери. Подели на чуваре и мисионаре. На оне који се посвећују чувању тајне, макар она уопште не утицала на околни свакодневни живот, која се чува за последња времена, и на оне који би да тајанствени реактор Литургије активирају тако да озрачи што већи број људи и утиче на живот макар Срба а онда и колико Бог да – читавог човечанства.

А времена су незгодна. Глупа и без ентузијазма.

Можда ми године и године искуства живота у Цркви дају за право да помислим – не можемо Христа релативизовати али даље ипак идемо сви заједно, и они који знају и они који не знају, док га јасно не угледамо. И можда смо сви једни другима неопходни за самоспознају и кориговање. Можда је Црква на земљи увек то – обједињавање свих тих енергија и пут ка Царству. И оних свесних и оних несвесних и оних у блиској заједници и оних који лутају. Подносимо једни друге, покушавамо да исправимо очигледне грешке и уштедимо непотребна лутања – али стрпљиво и смирено гурамо даље. ка Царству Небеском. Носимо терет свих за све.

Чувари знају да је оно што чувају драгоцено пре свега за последња времена. Пошто не знамо кад су последња времена – немојмо да их нападамо. А луде поштоваоце Перуна који су спремни да живот дају за Христа не одбацујмо него имајмо стрпљења. Они мисле да се сусрећемо у Крсној Слави. Шта ћемо. Проповедајмо. Сви носе неке одломке тајне, а ми треба сам о да имамо поверење у црквено искуство и – бескрајно смирење.

Како време иде све сам сигурнији у оно што можемо да прихватимо и ми као народ, са нашом драматичном мученичком историјом, и моћнији западњаци на Христовом трагу – Православље је тајно оружје хришћанства. Тајанствено чак и за нас, православне. Притом – то заиста озбиљно мислим.

И како сам дошао до свих тих закључака поздравио сам се са мојим недавно причешћеним соларис-перунистом. Ускочио сам у аутобус да побегнем макар станицу-две па да тамо сачекам мој тролејбус.

Допуна наслова: Стање ствари

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s