Полемика Ч. Антића и М. Писарија о „постнацификацији Србије“

Чедомир Антић: Постнацификација Србије

У годинама када је у јавности систематски релативизовано готово све у вези с концентрационим логором Јасеновац, присутна су настојања да српском народу буде приписан удео у холокаусту на територији окупиране Србије

Чедомир Антић

Чедомир Антић

Аутори недавно отворене изложбе у Историјском архиву Београда поставили су питање како је то Београд водио „обичан”, „мирнодопски живот”, док је у логору Сајмиште спровођен холокауст. Блог на званичној презентацији музеја овог логора садржи текст са насловом „Свети Сава и холокауст”. Свети Сава у тексту није доведен у везу са холокаустом, али је постављено питање зашто постоји ресторан у оквиру некадашњег комплекса логора на Сајмишту и да ли је прикладно да Срби славе Св. Саву на дан који је накнадно посвећен жртвама холокауста.Према тексту чланка „Сајмиште, Јасеновац и социјални оквири сећања и заборављања”, потеклог из пера баварског научника, објављеног у једном српском научном часопису, излази да су југословенски комунисти под утицајем српског национализма обележили само спомен-подручје логора Јасеновац, а настојали да потисну сећање на друге логоре, посебно оне где нису у тој мери страдали Срби.

Према британском историчару Мајку Барлеју колаборација са нацистима представља низ различитих нијанси. Сваки научник и интелектуалац тако мора бити опрезан код њиховог тумачења. Србија није постојала као политички ентитет током трајања Другог светског рата. За разлику од Мађарске, Румуније, Бугарске, Албаније и Хрватске, она није имала стару или новоуспостављену државност нити снажнији нацистички или антисемитски покрет. Србија је, одлуком сила Осовине представљала немачку војну управу. Окупациона „влада” била је помоћна установа немачке војне власти. У Европи је само једна бивша држава била лишена чак и такве управе – Пољска. И тамо је било колабораната – постојала је тзв. Плава полиција, која је деловала у Генералном гуверману.

Холокауст у Србији извршили су немачки окупатори. У Београду није било масовних антисемистских испада становништва, као рецимо у Сарајеву 1941. године. За разлику од суседа, Срби су великом већином изабрали борбу против нацизма – учинили су то марта 1941, у миру и у часу највеће моћи сила Осовине.

Логор Сајмиште и друга стратишта на којима је извршен холокауст нису били организовани од малобројних јединица Српске страже, од домаће полиције или југословенских фашиста – љотићеваца. Заточење и убијање Јевреја вршили су немачки окупатори. Логор Сајмиште налазио се при том на територији Независне државе Хрватске. Њиме су током рата командовали Немци и један Хрват.

Одакле онда потреба појединих активиста и историчара да логор Сајмиште и његово страшно наслеђе припишу историји колаборационизма и фашизма српског народа? У годинама када је у јавности систематски релативизовано готово све у вези с концентрационим логором Јасеновац, присутна су настојања да српском народу буде приписан удео у холокаусту на територији окупиране Србије. Према тим новим тумачењима, Срби су као културно дефектан народ макар и пасивно прихватили идеје нацизма и фашизма и поновили их касније (рецимо у Сребреници). За разлику од Хрвата или Немаца – „културних” народа којима се за време светског рата наводно случајно догодила власт патолошких злочинаца, Срби су историјски криви и само је потребно пронаћи аргументе за континуитет те кривице. У Србији су 1941. убијане десетине хиљада њених грађана, већином Срба. Заведена је страховлада узимања талаца, масовних стрељања – невиђена у другим европским земљама са изузетком Пољске и окупираних делова СССР-а. Ипак, народна већина је, према овим тумачењима, несумњиво одговорна само зато што су људи живели у близини стратишта и ваљда нису организовали демонстрације?! Можда као херојски Данци – чија се отаџбина предала у првом дану рата и чијем је краљу Хитлер током рата слао честитку за рођендан. Како су то Срби могли бити свесни холокауста – за разлику од рецимо британске владе, која до половине рата није била спремна да прихвати вести о постојању логора смрти?

Свако дебатовање са оваквим ставовима отвара питање да ли је у Србији макар неко подржавао нацизам. Пошто је таквих било, онај ко одбија постнацификацију Србије постаје жртва дисквалификације. Таква логика је у својој суштини заснована на традицијама инквизиције и комунистичког тоталитаризма. Њен циљ је застрашивање свих који не мисле исто као група овдашњих аутошовиниста – јер свако ко би им се супротставио сместа мора да одговара на оптужбе да наводно подржава нацисте и холокауст.

Реч је о намерној манипулацији. Последње деценије показују да је расизам заснован на боји коже или физиономији у великој мери морално дисквалификован. Настала је, међутим, нова димензија расизма, заснованог на тезама о народима неспособним да се модернизују, историјски кривим за злочине, недостојним да буду жртве…

Напредни клуб

(Политика, 24. 6. 2016)

Милован Писари: Холокауст се и у Београду дешавао пред очима других

Поводом текста Чедомира Антића „Постнацификација Србије“

Милован Писари

Милован Писари

У октобру 1941. мушки Јевреји су радили на рашчишћавању улица Београда, на истовару робе на пристаништу, на поправљању канализације и слично. Гледали су како суграђани иду на посао, док су они из свог били избачени; како шетају и седе по кафанама, док је њима било забрањено; како се возе трамвајима, док они нису смели да се попну на њих. Гледали су како се враћају својим кућама, док су они морали да се врате сваке вечери у немачки логор на Аутокоманди, под пратњом немачких или колаборационистичких стражара.

У логору су слушали како навијачи навијају за свој фудбалски клуб на оближњем стадиону, гледали су како се живот одвија у околним зградама, како станари улазе и излазе слободно, како кувају и ручају… Сигурно су чули са улице испред логора псовке на рачун лоших возача или пешака. Истовремено, скоро сваки дан су у већим групама одвођени негде на рад из којег се никад нису враћали. Немци су их водили на стратишта, и после сваког обављеног задатка јављали су српској полицији податке о броју стрељаних, како би знала на колико принудних радника може да рачуна сутрадан.

Месец и по дана касније јеврејске жене и деца су по немачком наређењу морали да се јаве српској полицији и да предају кључеве својих станова. Онда су их немачки камиони одвели на Сајмиште, логор под управом Гестапоа из Београда намењен Јеврејима који су се налазили на територији Србије под немачком окупацијом. Општина града Београда је морала да снабдева логор намирницама, огревом и другим стварима. Често нису слали договорене количине, или су слали покварену храну. Неретко је немачка команда логора морала енергично да се жали и да нареди да се „грешке“ исправе.

И логораши на Сајмишту су могли да посматрају шта се дешава у њиховом граду. Гледали су како људи пролазе поред логора пешке ка Земуну и назад. Гледали су бродове на Сави, немачке стражаре како након завршетка смене иду можда да се забаве у Београду или команданта како се мучи да одржи ред у том ужасном, прљавом логору, леглу болести и глади од којих су свакодневно умирали многи логораши.

Неки су успели да избегну интернирање и да се негде сакрију, често код српских сељака који су им пружали уточиште. Али је српска полиција интензивно трагала за њима, хапсила их и предавала Немцима као трофејни улов.

И многи Роми у Београду су доживели сличну судбину, уз ту разлику да су их по немачком наређењу директно хапсили српски жандарми и полицајци и пребацивали их својим камионима у логоре.

Да је професор Чедомир Антић посетио изложбу „Октобар 1941“ коју је критиковао у недавно објављеном тексту „Постнацификација Србије“ („Политика“, 23. јуна), приметио би да је повезивање Холокауста са свакодневним животом нешто нужно првенствено из едукативних разлога, како поручују из самог Јад Вашема, најважније институције на свету за очување сећања на Холокауст. Да је изложбу посетио, схватио би да се не ради о покушају да се српском народу припише учешће у Холокаусту или кривица јер нису спасавали Јевреје, или чак тобожња склоност ка фашизму. Порука изложбе је да се Холокауст у Београду, као и у многим другим европским градовима, десио пред очима свих других који су некако наставили да „нормално“ живе, и да је то нешто што треба да сваримо и да пренесемо новим генерацијама како не би били, ми или наши потомци, ти пред којима се дешавају страшне ствари док сви релативно несметано настављамо свој живот.

Кроз ту призму треба читати и улогу колаборациониста. У Србији није постојао снажнији нацистички и антисемитски покрет, али је зато Недићева власт интензивно радила да се до тога дође, и довољно је да се слушају његови говори, да се читају тадашње новине, да се прати ангажовање око антимасонске изложбе и сличних иницијатива. Немци су добро знали да су колаборационисти свугде неопходни за успостављање новог нацистичког поретка: истребљење Јевреја не би било тако темељно спроведено у Србији да домаће снаге нису професионално регистровале Јевреје, вршиле надзор над њима, водиле их на принудни рад, хапсиле оне који су се скривали, снабдевале Сајмиште, шириле антисемитизам међу становништвом, учествовале у пљачки јеврејске имовине. Увек треба имати на уму да је убијање Јевреја последњи чин једног процеса који су свакако Немци испланирали, али у чијем су спровођењу колаборационисти имали важну улогу. Уколико успемо да променимо перспективу и да на тај начин приступимо Холокаусту, биће много лакше говорити и о геноциду над Србима у НДХ (који није само Јасеновац), о генези фашизма, о антифашизму.

Др Милован Писари, Центар за истраживање и едукацију о Холокаусту

(Политика, 7. 7. 2016)

Немачки војници стрељају омладинце у логору Сајмиште (Фото: Википедија)

Немачки војници стрељају омладинце у логору Сајмиште (Фото: Википедија)

Чедомир Антић: Релативизација постнацификације

Поводом текста „Холокауст се и у Београду дешавао пред очима других”, „Политика”, 6. јула

Обрадовао ме је одговор г. Писарија. Помислио сам да ће недавни текст остати без одговора, а јасно је да је јавна полемика важан сегмент посла који су његов колега и он започели. Забринула ме је, међутим, релативизација реченог у интервјуу који је раније дао и тако допринео да напишем текст „Постнацификација Србије”. У том тексту јасно је назначено да се не бавим изложбом, већ да разматрам јавно изречене ставове аутора. Учинио сам то управо због једне релативизације. Колико сам разабрао из изјаве коју су г. Писари и његов колега дали, постоји више нивоа учешћа у Холокаусту и за разумевање свега важно је спознати и живот обичних људи за време Другог светског рата који су живели свакодневне животе док је у њиховој близини спровођен највећи систематски злочин у историји.

Похвално. Међутим, ако је то тако, онда треба бити прецизнији. У целој Европи је било колаборациониста и незаинтересованих људи који су гледали своја посла. Ако се већ не бавите целом окупираном Европом, онда су и нијансе важне. Мало је освојених земаља имало тако неповољан статус у нацистичком поретку као Србија, није у свима њима више од 300.000 војноспособних мушкараца било у ропству и нити је у ама једној од њих у време највећег војног тријумфа сила Осовине тридесет хиљада људи било у шуми а трећина окупиране земље месецима слободна. Документа говоре да су оба покрета отпора – НОВ и ЈВО – јасно и недвосмислено осуђивала прогон Јевреја.

Да ли су аутори нагласили ове чињенице у јавним иступима?

Нису.

Један првак невладиног сектора изјавио је пре неколико година, говорећи о истим темама, да је „у Србији сваки камен крив”. Хрватска интелектуалка тврдила је недавно да је сав проблем у српској пропаганди јер су Срби држали „два концентрациона логора, а у НДХ је постојао (пропустила је да стави једно „само”!?) један”. На београдској телевизији је више пута учествовао хрватски историчар Јосип Јурчевић који доказује да Јасеновац није био ништа више него „радни логор”, који тврди да је покољ деце у Дракулићима измишљотина а да су Анте Павелић и Милан Недић једно те исто. За тог човека је, као за самосталног кандидата, на једним председничким изборима гласало 2,5 одсто грађана Хрватске (у Србији је, у служби мање радикалних идеја, толико добио један Велимир Бата Живојиновић).

Говорите о разумевању геноцида над Србима у Хрватској. Драго ми је да сте то споменули. У Београду су наши угледни интелектуалци недавно доделили награду која носи име нашег познатог историчара немачком научнику који у свом делу доказује да над Србима у Хрватској није извршен геноцид.

Пошто је тренд такав – а мислим да добро разумем поруке које аутори изложбе постављене у Историјском архиву Београда износе у јавност и да нисам приметио настојања да се посебност прилика у окупираној Србији и српским земљама ипак некако уочи и представи – не бих могао да кажем да и они, можда без личне жеље, не учествују у процесу нових интерпретација Холокауста и накнадном тумачењу понашања српског друштва за време Другог светског рата. Не бих волео да у Србији постоји институционални заборав и релативизација злочина извршених током Другог светског рата, као што је, рецимо, случај у Хрватској, делу Босне и Херцеговине или у Албанији. Ипак, настојање да Други светски рат у Србији буде дословно и вештачки потпуно стављен у контекст других источноевропских држава видим као покушај релативизације чињеница и постнацификације српског друштва.

У Србији данас избацују из странке и јавно дифамирају историчара који тврди да је потребно поново просудити о улози Милана Недића. За то време агенда дела интелектуалаца и историчара као да је заснована на тези о вертикали српског зла и књизи анонимног стоматолога из Сједињених Држава Филипа Џ. Коена, који је пре више од две деценије писао о монструозном, историјском „тајном рату Србије”. Једно њено поглавље посвећено је Другом светском рату и пионирски је покушај постнацификације Србије. „Протоколе Сионских мудраца” и друге „књиге зла” из 20. века данас у Србији објављују и славе друштвени и други маргиналци. Коенова књига није баш таква, али је књига новог времена с врло познатим и, неко би рекао, застарелим циљем. Тој срамотној књизи безначајност је одузео рецензент – професор са Харварда Дејвид Рејсман, али и угледна читатељка која ју је јавно хвалила – Маргарет Тачер.

Напредни клуб

(Политика, 10. 7. 2016)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-81U

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. Milovan Pisari tvrdi da su Beogradjani mirno ziveli dok se pred njihovim ocima odvijao holokaust. Bezobrazan, tendeciozan tekst. Milovan zaboravlja da Srbija kao zemlja ne postoji, da je njena vlada u Londonu, da su njeni muskarci u nemackim logorima, da su njeni gradjani masovno streljani (Kraljevo, Kragujevac), jer su neki zanesenjaci (da ne upotrebim neku tezu rec) iskoristili okupaciju da pokrenu revoluciju i gradjanski rat . . .

    Da li Milovan misli da su starci, zene i deca trebali da napadnu nemacki garnizon u Beogradu ?

    Свиђа ми се

  2. Боље би било да се Писари побрине за денацификацију у сопственим редовима. Да поменемо само неке:
    Макс Варбург, Јеврејин, био је главни финансијер нациста, лепо и срећно живео у Немачкој до краја 1944; његов рођени брат Пол Варбург био главни финансијер савезника. Адолф Ајхман – оба родитеља Јевреји. А Ева Браун? А Џорџ Сорош, додуше 15-тогодишњак, али потказивао Јевреје у Мађарској и крао њихову имовину итд, итд…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s