Опозиција у Републици Српској је практично презрела апел Патријарха српског упућен власти и опозицији да одустану од потенцијално опасног митинга и контрамитинга заказаних за 14. мај у Бања Луци. И горе од тога.
Изузетно благи, помирљиви, политички неутралан и непристрасан апел патријарха Иринеја[1] да актери са обе стране „одустану од зборовања и масовних окупљања“ 14. маја, и да решења за несугласице траже у „братским разговорима“ у оквиру институција – није ни мало поколебао опозициони Савез за промјене. Није помогло ни то што је апел упућен на дан великог српског светитеља, Светог Василија Острошког. Нико из опозиције у томе није видео никакав знак, никакво упозорење, никакав повод за преиспитивање.
Напротив. Гостујући исте вечери на бијељинској БН телевизији, председник СДС-а Младен Босић је недвосмислено потврдио – „протеста ће бити!“[2] И још додао: „Ако та порука (са митинга) буде довољно гласна, није искључено да ће доћи до промјене власти“.
У томе је, суштински, садржан одговор опозиције на патријархову мировну иницијативу: не само да ћемо митинговати, него смо спремни и да рушимо власт на улици! Па куд пукло да пукло.
С обзиром да је председник Републике Српске Милорад Додик сасвим другачије одговорио на патријархово писмо, спремношћу да откаже контрамитинг ако опозиција откаже свој, и да организује састанак свих странака „како бисмо сва размимоилажења ријешили кроз дијалог и на тај начин заједно допринијели јачању, а не слабљењу Српске“[3], јасно је да је, у име опозиције, Босић фактички преузео сву одговорност за сваки могући екцес, инцидент, сукоб или немили догађај који се, не дај Боже, може десити у Бања Луци у суботу.
Додатно, Босић је својом ранијом изјавом да „постоје организоване екстремне групе из Србије које се организују да дођу на контрамитинг који организује Милорад Додик“ отворио могућност сваљивања кривице на Србију и легалну власт Републике Српске уколико ствари крену по злу 14. маја – што је управо оно што наши заједнички противници и непријатељи и желе: повод за даље притиске, па чак и нове интервенције против српске државности и српских интереса.
Уопште, наивно би било све ово третирати као уобичајени протест опозиције у некој сређеној земљи са парламентарним системом. Јасно је да су притисци да се Република Српска ослаби и, по могућству, утопи у централизовану БиХ огромни и константни, и да су плод заједничког деловања странаца и радикалних поклоника и настављача централистичко-исламистичке политике Алије Изетбеговића. Јасно је такође да та иста опозиција која прети да на улици руши легално изабрану власт Републике Српске тесно политички сарађује са отвореним или прикривеним непријатељима српског ентитета на федералном нивоу БиХ. Јасно је и то да је та опозиција поражена на последњим парламентарним изборима, одржаним у октобру 2014. године. Најзад, јасно је да је опозиција недавно одбила да учествује на заједничком састанку парламентарних странака који је председник Републике Српске сазвао 9. маја, управо на тему најављених протеста 14. маја, и да је одбијањем патријарховог позива само потврдила да је „решавање ствари“ на улици много више занима од институционалног приступа. А поготово у овом тренутку, решавање политичких ствари на улици било би погубно.
Стога је сасвим оправдано третирати најављене протесте као нешто „више од протеста“, нешто што може да има дестабилизујуће последице по Републику Српску. А и шире – по БиХ, и по саму Србију. Посебно у светлу онога шта се дешава у Македонији, где западни актери отворено потпаљују политичке сукобе до ивице усијања и отворено раде на дестабилизацији те земље. А и онога што се дешава на Косову и Метохији, укључујући и непрекидне физичке и терористичке нападе на Србе и најаве формирања „војске Косова“ – све под будним оком западних „мировњака“.
И не стоји аргумент опозиције да је највећи проблем у свему овоме контрамитинг власти. Јер, у условима какви тренутно владају у Републици Српској и БиХ, да ли би и једна власт могла да остане равнодушна, да једноставно препусти улицу опозицији која јавно испољава намере да, ако се укаже прилика, насилно уклони легално изабрану власт? Ако су главне поруке које опозиција шаље да је најављени митинг „последња шанса“, ако је званични назив протеста „Ослободимо Српску“, ако челник најјаче опозиционе странке отворено наговештава могућност промене власти на улици – не говори ли то већ сасвим довољно о намерама опозиције, и да је управо њихов митинг највећи проблем?
Патријархов апел је дошао у последњи час, и пружио је могућност часног излаза из ове потенцијално запаљиве ситуације за све политичке актере у земљи. Попут власти, и опозиција је требало да га схвати озбиљно и прихвати. Макар из поштовања према институцији патријарха СПЦ. Не, како тврде острашћени опозициони гласови, да би се помогло властима, већ да би се спречило нешто много горе: избијање сукоба који би могао да буде коришћен као повод за (још једну) спољну интервенцију на овим просторима, од актера који су довољно пута доказали своје непријатељство према српским интересима и самом српском постојању. Само наивни или злонамерни могу да одбаце овакав сценарио. А изгледа да је опозиција у Републици Српској, одбијањем патријарховог апела, себе сврстала управо међу такве. И тиме преузела одговорност за све лоше што евентуално може да се деси на улицама Бања Луке у суботу 14. маја 2016.
(Фонд стратешке културе, 13. 5. 2016)
__________________________________
[1] http://www.rtrs.rs/vijesti/vijest.php?id=201306
[2] http://www.rtvbn.com/3817701/Bosic-Protesta-ce-biti
[3] http://www.rtrs.rs/vijesti/vijest.php?id=201309
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7BF
Categories: Преносимо
Излагање “академика” Ибрахима Бушатлије на конгресу бошњачких интелектуалаца (децембар 2015):
Na posljednjem forumu bošnjačkih intelektualaca koji je održan sredinom prošlog mjeseca bilo je oštrih tonova. Govorilo se o genocidnom karakteru Republike Srpske. O modalitetima kako Srpsku pravno ugasiti. Kurtćehajić je naglasio kako se mora inzistirati na pravnom gašenju Republike Srpske. Spomenuo je izjavu Francisa Boylea koji je kazao da postoje svi mehanizmi za pravno gašenje Republike Srpske. Kurtćehajić kao i ostali govornici konstantno su napadali Dayton kao sporazum koji je protivan svim međunarodnim konvencijama. Kurtćehajić je kazao da je genocid prema širem tumačenju i privikavanje žrtve na posljedično stanje. Kurtćehajić je kazao da na žalost mora prihvatiti Hercegovinu kao pojam, al da je Hercegovina oduvijek bila tek podregija Bosne. Kurtćehajić je inače vrstan poznavatelj povijesti pa čudi da ne zna kako se Hum povijesni naziv Hercegovine spominje stoljeća prije od Bosne.
Međutim neki drugi govornici nisu mišljenja da se Srpska može ugasiti pravno. Primjerice Ibrahim Bušatlija. On smatra da su svi pravni mehanizmi iscrpljeni i da je jedina opcija rat. I da Srpskoj treba najaviti rat ako se budu igrali s državom BIH:
“Mi smo bili na kapiji Banjaluke. Međunarodna zajednica nas je zaustavila. Da smo tada zauzeli Banjaluku morali bi se oni seliti na Sokolac. Kao srpsku prijestolnicu. Međunarodna zajednica kumovala je stvaranju Srpske, kazao je Bušatlija.
Mi pravnim postupcima ne možemo više ništa napraviti. Mi se moramo upitati imamo li mi sile ili nemamo? Ako smo spremni priznati da nemamo sile nastavimo se igrati pravno. Ali ja smatram da mi sile imamo. Ja smatram da naš vojni i obavjšetajni establišment treba poručiti Banjaluci – Budete li pravili državu dobit će rat.
Oni nemaju šanse da nas pobjede uvjeren je Bušatlija: “Govorim o vojnom pobjedi. Ne pravnoj. O pravnoj govorimo već godinama i pričat ćemo do kijameta.
Zašto oni nemaju šansu da nas pobjede upitao je intelektualac Kurtćehajic intelektualca Bušatliju?
Intelektualac Bušatlija je tada poentirao na to pitanje: “Pobjedit ćemo kvantitativno. Nemaju oni dovoljno boraca. Mogu zvati koga žele u pomoć kao i prije opet nemaju dovoljno. Mi imamo primjere da nam netko dođe kad nam zatreba. I kad ih pozovemo. Nek se ne šale. Alžirci su ovdje bili kad su nam zatrebali. Al Quaida je bila. Nek se ne šale.”