Ушао сам у продавницу на углу да купим флашу вина, јер знам да је код њих то вино из непознатих разлога много јефтиније него на другим местима. Прошло је још пет дана поста па смо се добацили до мало бољег посног недељног ручка. Па да буде све како може. Мало ипак… 🙂
Стојим код касе са флашом у руци, а испред мене крупан висок човек са препуном корпом, кесама са хлебом, платненом торбом пуном флаша. А ја журим…
Касирка покушава да ради брзо, али мора да вади флашу по флашу из торбе, папирне кесе са изломљеним багетом да очита код…
Трудим се да не буљим у робу која куља из корпе, и да не будем нервозан што је баш човек испред мене морао да покупи пола робе са рафова.И таман кад је све откуцано он узима додатни тајм-аут да види какав је кромпир у џаковима поред улаза! Продавачица прекида куцање да се распита код колегинице колико има килограма у џаку. Десет или…
Уздишем и премештам се с ноге на ногу размишљајући о хиперпотрошачким манијацима, о својим скромним финансијама и о томе како се ето у посту улази у далеко мању потрошњу, а онда продавачица саопштава цифру тотала: 1670 динара!
Човек је купио пола радње за 1670 динара!
Велики човек достојанствено даје картицу касирки и прилази да укуца ПИН. Скрећем поглед и прелазим пажљивије преко онога што је потрпано у кесе и торбе. Схватим да од целе те импозантне гомиле коју не знам како ће овај однети, иако је поголем, нема ничег скупог.
Јесте, и он је купио флашу вина, али не оног средњег па с попустом као ја, него најјефтинијег. Јесте – има још гомила флаша у торби, али то је све кисела вода којом ће да разблажи вино како би дуже трајало. Узео је и багет, а уз багет ће јести и обичан хлеб, а уз хлеб и – кромпир. Истина, запамтио сам да сам видео како касирка извадила из корпе и једну малу кутију ванилица. Једини траг луксуза. У пролази према каси видео сам да су ванилице са попустом.
Бацим поглед на човекове ципеле – похабане, веома старе. Он достојанствено прихвата од касирке своју картицу, Достојанствено је ставља у џеп. Мирно и скоро свечано сабира своје кесе и торбе, узима џак.
Човек је изашао у куповину. Старински као некад. И накуповао је за недељни ручак и за следеће дане колико је могао. Колико му буџет дозвољава.
Ја више не журим. Гледам га с поштовањем. И стидим се за сваку помисао коју сам имао.
Нећу му се обратити и причати с њим, али кад бисмо причали, знам шта га не бих питао – рецимо, да ли пости. Мада још увек имам прикривену сумњу да га негде у дну фрижидера чека комадешка сланине од родбине са села, али сад већ знам да је и та сланина ако је има – посна. Како плаћа рачуне – не бих ни смео да га питам. Мада би ме занимало за кога ће да гласа. Иако ни то сигурно није од пресудне важности.
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7sN
Categories: Преносимо
Посна сланина! србски контрадикцио ин адјекто 🙂 мада има их још, али нажалостт недуховитих, нпр слобода под НАТО чизмом, напредак за време “напредњака”, култура уз Беликог Брата, политичари “патриоте”, а испраћају ратног команданта на стуб срама у Хагу, итд итд.