Борис Беговић: НДХ била држава и то даје посебну тежину њеном злочиначком карактеру

Борис Беговић

Борис Беговић

Приближава се 75 година откако је 10. априла 1941. проглашена Независна држава Хрватска. Тај чин и оно што је следило у 49 месеци њеног постојања спадају, вероватно, у најмрачнија поглавља историје јужнословенских простора и најтрагичнија српске историје. О природи те творевине, њеном пореклу и резултатима, бар што се бројки тиче, ипак не постоји консензус. Једино што се, изгледа, сви слажу око тога да је њено политичко наслеђе још увек живо – најновији модни трендови из Загреба упућују на виталност идеја на којима је била заснована – мада жестока неслагања постоје у вредносном односу према том наслеђу.

Колико знамо о НДХ? Шта је то она заправо била? Историчар Иво Голдштајн са Филозофског факултета Загребачког свеучилишта указује на то шта она није била: „Независна Држава Хрватска није била нити независна, нити је била држава, нити је била хрватска држава“. Врло ефектна теза, која је одмах почела да се употребљава у политичким порукама, како унутархрватским, тако и онима који се шаљу Србима. Управо то је, на пример, поручио Стипе Месић над Шарановом јамом на Јадовну пре три године. И онда се, избором тог места, од историографске тврдње добија веома јасна политичка порука. Прво, будући да НДХ није била независна, извесно је да не сноси одговорност за оно што је на њеном подручју чињено, већ то пада на њене немачко-италијанске менторе. Друго, будући да није била држава, погром Срба и Јевреја дело је групице неодговорних екстремиста, потпомогнутих са она два-три камиона усташа новопридошлих из Италије. Треће, будући да то није била хрватска држава, следи да злочине нису чинили Хрвати, већ неко други, претпостављам Ескими. Дубоко верујем да оваква политичка порука није била идеја професора Голдштајна, али када пустите духа из боце, он у боцу више неће да се врати и поприма различите облике на које никако не можете да утичете.

Сматрам да је најозбиљнија тврдња унутар поменуте тезе она да НДХ није била држава. Професор Голдштајн то образлаже на следећи начин: „јер држава у модерном смислу ријечи подразумјева уређен однос са властитим грађанима, а у НДХ је… на тисуће грађана страдало у масовним злочинима само због тога што су, били друге вјере нација или се једноставно чинило да су из било ког разлога непоћудни или опасни за државу“. Не бих да залазим у префињену теоријску расправу шта све представља потребан услов да би се нешто означило као држава, нити да ли се исламска (држава) пише малим или великим словом, него бих да се задржим на испуњености услова који је пред НДХ поставио сам професор Голдштајн – „уређен однос са властитим грађанима“. И те како је био уређен! И то законским уредбама („одредбама“), које су замењивале законе, будући да парламента није било. Идемо редом: „Законска одредба за одбрану народа и државе“, којом се предвиђа обавезна смртна казна за оног ко на било који начин повреди „част и животне интересе хрватског народа“; „Законска одредба о расној припадности“ (не бих да објашњавам, прилично је јасно о чему се ради); „Законска одредба о заштити аријске крви и части хрватског народа“ (коментар излишан); „Законска одредбу о држављанству“, којом се успостављају две врсте грађана НДХ, једни су „аријског поријетла“; „Законска одредбу о преласку с једне вјере на другу“ (коментар излишан); „Законска одредба о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре“, додуше, не каже се и логоре смрти – и нацисти су крили Треблинку, Собобир и сличне логоре – а у логоре НДХ људи се упућују на основу одлуке Усташке надзорне службе.

Дакле, однос НДХ према сопственим грађанима био је и те како уређен, правно нормиран и све то је постигнуто у првом месецу њеног постојања  – журна законодавна активност. Како би се свим заинтересованим одмах ставило до знања који је карактер те државе. И да би се ставило до знања да је то држава. Према томе, злочин који се догодио у НДХ, оно што професор Голдштајн с правом назива холокауст, резултат је државне политике, засноване на политичким идејама оних коју су били на власти, а примењене на основу скупа прописа. А за њихову реализацију била је задужена државна управа. Дакле, добро организован злочиначки подухват масовних размера.

Налаз да је НДХ била држава, сматрам, даје посебну тежину њеном злочиначком карактеру. А свака годишњица њеног оснивања прилика је да даље и дубље истражујемо тај стравичан поредак, да даље сазнајемо и боље објашњавамо чињенице, али и да се присетимо свих његових жртава. И да их не заборавимо.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Наслов: Стање ствари

(Политика, 24. 3. 2016)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7kY

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s