Пјер Бурдије: Суштина неолиберализма (1998)

Шта је неолиберализам? Програм уништења свих друштвених структура способних да представљају препреку логици чистог тржишта.

Пјер Бурдије

Пјер Бурдије

Да ли је заиста свет економије толико јасан и савршен поредак, како нам говори доминантни дискурс? Да ли је то поредак који неуморно развија логику својих предвидивих последица и који је спреман да сузбије сваки прекршај санкцијама које спроводи, било аутоматски, било – у изузетним случајевима – преко свог посредничког тајног оружја – Међународног монетарног фонда или Организације за економску сарадњу и развој и политика које оне намећу: снижавањем цене рада, смањивањем јавних трошкова и флексибилизацијом рада? Није ли, у ствари, овакав економски поредак само имплементација једне утопије, неолиберализма, претворене у политички програм? И то утопије која остварује статус научног описа стварности, помоћу економске теорије којом руководи?

 

Ова туторска теорија (theorie tutelaire) је чиста математичка фикција, од почетка заснована на изразитој апстракцији. У име уске и ригидне концепције рационалности – схваћене као индивидуалне рационалности, та апстракција ставља у заграду економске и друштвене услове рационалних диспозиција али и економске и друштвене структуре које су услов њихове примене. Довољно је помислити на образовни систем да бисмо разумели колика је то грешка. Образовни систем се никада не узима у обзир, у датом времену у коме игра одлучујућу улогу у производњи добара и услуга, али и у производњи произвођача. Из овакве почетне грешке, садржане у Валрасијевом миту[1] о „чистој теорији“, проистичу сви недостаци и неуспеси економске дисциплине, као и њена фаталистичка упорност с којом се држи произвољне опозиције коју креира самим својим постојањем између чисто економске логике, засноване на конкуренцији и ефикасности, и друштвене логике, утемељене на принципима једнакости.

Међутим, ова „теорија“ која је из корена измештена из друштва и историје, данас више него икада налази начина да се учини стварном, емпиријски проверљивом. Неолиберални дискурс није као остали дискурси. То је један „снажан дискурс“, попут психијатријског дискурса у психијатријској болници по теорији Ервинга Гофмана[2]. Тај дискурс је снажан и тешко победив јер, кроз усмеравање економских избора оних који доминирају економским односима, поседује апсолутну снагу у односима моћи које сам производи. То је дискурс који тим односима моћи додаје сопствену чисто симболичку снагу. У име научног програма претвореног у политичку акцију, у ствари се спроводи озбиљнни политички програм – иако му се тај статус негира пошто делује негативно, и на први поглед. Тај програм настоји да створи услове у којима ова „теорија“ може функционисати и бити примењена; пре свега као програм систематичне деструкције колективног.

Финансијска дерегулација омогућава кретање ка неолибералној утопији чистог и савршеног тржишта. То кретање се спроводи трансформативним и деструктивним политичким мерама (од којих је најскорија Мултилатерални споразум о инвестицијама – MIA, намењен заштити страних компанија и њихових инвестиција од интервенција националних држава) са циљем да ставе под знак питања све колективне структуре способнеда представљају препреку логици чистог тржишта: нацију, чији маневарски простор се континуирано смањује; радне колективе, индивидуализацијом плата и каријера у функцији индивидуалних компетенција и атомизацијом радника која одатле проистиче; колективе који штите права радника, синдикате, удружења, кооперативе; чак и породицу, која губи један део контроле над потрошњом због креирања тржишта намењених различитим генерацијама.

Неолиберални програм заснива своју друштвену снагу на политичко-економској моћи оних чији интерес изражава – акционара; финансијског сектора; индустријалаца; конзервативних или социјалдемократских политичара преобраћених laisserfaire политикама; високих финансијских службеника, ревносних у наметању политика које доносе њихову сопствену пропаст али без ризика сношења последица за разлику од менаџера предузећа. Неолиберализам тежи да подстиче раскол између економије и друштвене реалности и тако ствара економски систем који одговара сопственом чисто теоријском опису – опису једне логичке машине која се представља као ланац ограничења која условљавају економске агенте.

Ка апсолутној прекаризацији

Глобализација финансијских тржишта уз прогрес информационих технологија осигурава мобилност капитала без преседана. Та мобилност пружа инвеститорима, забринутим за краткорочну рентабилност њихових инвестиција, могућност да континуирано упоређују рентабилност највећих предузећа и да последично санкционишу одговарајуће неуспехе својих предузећа. Стављена под такву перманентну претњу, сама предузећа морају да се прилагоде захтевима тржишта на што бржи начин; и то, како кажу, без „губљења поверења тржишта“ и уз истовремену подршку акционара. Забринути у намери да остваре краткорочне профите, акционари су све више и више у могућности да наметну своју вољу менаџерима и да им, путем финансијских директива, одређују норме пословања, али и политике запошљавања и плата.

Тако се установљава апсолутна власт флексибилности – запошљавањем на одређено време или запошљавањем привремених радника и понављањем „програма реструктурирања“. Унутар предузећа власт флексибилности се установљава стварањем конкуренције између аутономних сектора, као и између различитих тимова подређених захтеву прилагођавања различитим функцијама. На крају, између појединаца она се врши путем индивидуализације утврђивања плате: одређивањем појединачних циљева; индивидуалном и континуираном евалуацијом; индивидуализираним повишицама и одобравањем бонуса у складу са компетенцијама и личним заслугама; индивидуализирањем каријера; стратегијама „јачања одговорности“ које обезбеђују аутоексплоатацију одређених кадрова који се, обично на радним местима под јаком хијерархијском зависношћу, подједнако држе одговорним за њихову продају, производе, огранке, продавнице, итд., под принципом „независности“. Захтеви за „самоконтролом“ проширују „учешће“ запослених у техникама „партиципативног менаџмента“, далеко од самих менаџера. То су све технике рационалног потчињавања које намећу претерану инвестираност у рад и рад под притиском, и то не само међу менаџментом. На тај начин, оне настоје да ослабе или укину колективне стандарде и солидарност[3].

Овако се институционализује дарвиновски свет борбе свих против свију – на свим нивоима хијерархије, проналазећи мотивацију оданости радника предузећу у њиховој несигурности, патњи и стресу. Такав свет не би опстао ако не би нашао саучесника у прекарним аранжманима који производе несигурност и у постојању једне резервне војске радне снаге потчињене прекарним друштвеним условима који их контролишу и сталном претњом незапослености. Оваква резервна војска постоји на свим нивоима, чак и највишим. Ултимативни темељ овог економског поретка представљеног симболом слободе је, у ствари, структурно насиље незапослености, прекаријата и имплицитне претње отказом. Услов „хармоничног“ функционисања индивидуалистичког микроекономског модела је феномен масе – постојање резервне армије незапослених.

Ово структурно насиље врши притисак и на оно што називамо уговором о раду (научнички рационализованом и измештеном из стварности путем „теорије уговора“). Организациони дискурс никада раније није толико говорио о поверењу, сарадњи, лојалности и култури предузећа колико у овој епохи у којој доказујемо приврженост предузећу на сваком кораку због нестајања свих временских гаранција (тр етвртине уговора је на одређено време; удео прекарних запошљавања не престаје да расте; произвољно запошљавање и давање отказа је све мање подвргнуто икаквим ограничењима).

Деструкција јавне својине и свих колективних инстанци

Неолиберална утопија, као што видимо, тежи да се отелови у стварности као врста инферналне машине, чија се неопходност намеће и самим моћницима. Попут ранијег марксизма, са којим по овом питању, има много заједничких тачака, ова утопија буди јаку веру – free trade faith (веру у слободну размену), не само код оних који нод ње профитирају, попут финансијера, газди великих предузећа итд, него и код оних који из ње извлаче свој разлог постојања, попут високих функционера и политичара. Управо они сакрализују моћ тржишта у име економске ефикасности која захтева укидање административних или политичких препрека које сметају власницима капитала у личном остваривању максимизације индивидуалног профита – институционализованог у моделу рационалности. Они желе независне централне банке и проповедају потчињеност националних држава захтевима економских слобода за економске моћнике и укидање свих регулатива на свим тржиштима, почевши од тржишта рада, забрану дефицита и инфлације, општу приватизацију јавних сервиса, смањење јавних и социјалних трошкова.

Економисти нужно не деле економске и друштвене интересе правих верника и имају различите емоције према економским и друштвеним ефектима утопије коју одевају у математички разум. Ипак, они имају довољно специфичних интереса у пољу економске науке да би дали одлучујући допринос продукцији и репродукцији веровања у неолибералну утопију. Склони су да мешају питања логике са логиком ствари, одвојени од стварности економског и друштвеног света самим својим постојањем и пре свега, својим образовањем које је најчешће апстрактно, књишко и теоријско.

Ови економисти су сигурни у моделе које практично никада нису подвргнули експерименталној верификацији и склони су да гледају са висине достигнућа других историјских наука, у којима не препознају чистоту и кристалну транспарентност њихових математичких игара, чије стварне неопходности и дубоке комплексности су најчешће неспособни да разумеју. Они учествују и сарађују у тој изузетној друштвеној и економској промени. Чак иако су свесни страшних последица те промене (па зато се некад и учлане у социјалистичку партију и саветују представнике социјалиста у власти), та промена им се ипак допада јер чини стварном ту ултралогичну утопију којој су посветили свој живот, логичну попут неких врста лудила. Чак и ризикујући понеки пропуст који приписују ономе што називају „спекулативним балонима“.

Ипак, свет је ту, са одмах видљивим ефектима спровођења велике неолибералне утопије; ефектима беде све већег и већег дела становништва, чак и економски најнапреднијих друштава; изузетног повећања разлика у приходима; прогресивног нестајања аутномних универзума културне продукције, филма, издаваштва, итд. Ти ефекти настају кроз насилно наметање комерцијалних вредности и пре свега, путем два тренда. Један чини деструкцију свих колективних инстанци способних да осујете ефекте инферналне машине, у првом рангу инстанци државе, као чувара свих вредности везаних за идеју јавног. Други се састоји у наметању, у свим високим сферама економије и државе или у оквиру предузећа, врсте моралног дарвинизма који, уз култ победника, школованог у високој математици и „банџи џампингу“, успоставља рат свих против свију и цинизам као норму свог понашања.

Пузајући либерализам

Можемо ли очекивати да ће изузетна количина патње коју производи такав политичко-економски режим једног дана бити узрочиште покрета способног да заустави суноврат? У ствари, налазимо се пред изузетним парадоксом. Сматра се да препреке, које се налазе на путу стварања новог поретка усамљене али слободне индивидуе, настају због ригидности и остатака прошлих режима. Свака директна и свесна интервенција, посебно уколико долази од државе на било који начин, унапред је дискредитована и осуђена на нестајање у корист чистог и анонимног механизма тржишта. Тржишта за које се заборавља да је место спровођења интереса. А у стварности, оно што спасава друштвени поредак од хаотичног распада, упркос растућем обиму осиромашене популације, јесте управо континуитет тј. опстајање институција и представника тог старог поретка који се налази на путу уништења, као и рад свих социјалних радника, али и последица друштвене солидарности, било породичне или неке друге.

Прелазак на „либерализам“ спроводи се неприметно, попут феномена привлачења континената, скривајући тако од погледа своје ефекте. Управо његове најстрашније последице су дугорочне. Парадоксално, ови ефекти су скривени понајвише изазивањем отпора оних који бране стари поредак, заснивајући се на ресурсима некадашњих солидарних механизама,на резервама друштвеног капитала који штити читав један део садашњег друштвеног поретка од пада у аномију. Иако не краткорочно, тај друштвени капитал је осуђен на пропаст ако се не обнавља и репродукује.

С друге стране, ове „реакционарне“ снаге, које се олако третирају као конзервативне, такође су снаге отпора према успостављању новог поретка, и као такве могу да постану субверзивне. Ако и даље имамо разлога за наду, то је управо јер такве снаге постоје у државним институцијама и у оријентацијама друштвених актера (посебно онима везаним за те институције, актерима са дугом традицијом јавне и државне управе). Те снаге, које делују као да бране, што им се и замера, један нестали поредак и одговарајуће „привилегије“, приморане су да би опстале да раде у правцу смишљања и стварања новог друштвеног поретка. Поретка који не би имао као једини закон потрагу за егоистичним интересом и личну страст за профитом и који би направио места за колективе усмерене према рационалном потрагом за колективно утврђеним и оправданим циљевима.

Како да не посветимо посебно место држави, међу свим тим колективима, удружењима, синдикатима, партијама: националној држави или, још боље, супранационалној, односно европској држави, као етапи према светској држави? Држави способној да ефикасно контролише и опорезује профите остварене на финансијским тржиштима и да, пре свега, осујети деструктиван утицај који та тржишта врше на тржиште рада. Она би уз помоћ синдиката могла да организује разраду и одбрану јавног интереса. Хтели ми то или не, тај интерес никада неће произаћи, чак и као неки погрешан математички прорачун, из визије рачуновођа (у неко раније време рекли бисмо „бакалина“) који нови вредносни систем представљају као супериорну форму људског остварења.

*** Чланак је први пут објављен у француском издању Le monde diplomatique, марта 1998. године.

***ПЈЕР БУРДИЈЕ (Pierre Bourdieu, 1930-2002), један од најпознатијих социолога друге половине 20. вијека

________________________________

[1] Аугуст Валрас (1800-1866), француски економиста, аутор О природи и пореклу вредности (1848); један од првих који су покушали да примене математичке методе на студије економије.

[2] Ервинг Гофман, Азили – есеји о друштвеном положају пацијената за ментално оболеле и других уточеника, Mediterran, 2011 (оригинално издање: Editions de Minuit, Paris, 1968).

[3] Погледати два броја Actes de la recherché en scinces sociales посвећена „Новим формама доминације у свету рада“ (1 и 2), бр 114, септембар 1996, и бр. 115, децембар 1996, и посебно увод Габријеле Балаш и Мишела Пјаула „Криза рада и криза политике“, бр 114, стр 3-4.

 

(Блог Александра Живковића, 20.11.2015)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6zy

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s