„Чини се да је целокупна наша политика на Блиском Истоку заснована на испаљивању дронова”, рекао је генерал-мајор Мајкл Флин (Lt. Gen. Michael Flynn), бивши шеф Одбрамбене обавештајне агенције (Defense Intelligence Agency), новинарима сајта Интерсепта (енгл. Пресретач – The Intercept). „Заљубљени смо у њихове могућности за извођење акција ЦИА и одељења за Специјалне операције на проналажењу особа усред пустиње, или у неком усраном сеоцету, да га онда погоде бомбом у главу и да га тако убију.”
Циљано убијање помоћу дрона остаје и даље изабрано оружје САД, оно за које је бивши директор ЦИА Леон Панета рекао да је „једина игра у граду“ (the only game in town). А и без освртања на деценијски дуге прозивке, моралне приговоре и огорчење светске јавности, као и на небројене цивилне жртве које они узрокују, кршење међународног права, необазирање на националне суверенитете, одбацивање било каквог претходног судског поступка и непрекинуту тајност која их окружује. Обамина администрација је недавно објавила да ће током наредне две године програм убијања дроновима у ствари бити за читавих 50% увећан.
Данас се из владиног документа који је процурио до Интерсепта дà закључити да је програм дронова – због недовољних и непрецизних обавештајних података или због немарног одређивања мета – убио на хиљаде невиних, док су га истовремено службено описивали као „непогрешиво планиран и изузетно прецизно извођен“ програм. Недавно процурели папири „Документи о дроновима“ (Drone Papers) откривају нам домашаје сасвим намерног немара и трапавог манира са којим су извођене ове америчке операције дроновима у Авганистану, Пакистану, Јемену, Сомалији, а које су се све заснивале на често погрешним обавештајним подацима и на збуњујућој непрецизности око одређивања циљева. Сва та открића само додатно потврђују оно што већина нас одавно добро зна о срамотним неуспесима, упорним лажима и криминалном карактеру убистава изведених у оквиру америчког Програма дронова (US drone program).
Но ствари су још горе од тога. Небрижљиво извођење и искривљено представљање тога јавности су једна ствар. Да се САД у ствари ослањају на проверено војно технолошко решење и стратегију у покушају да поразе терористе и „очувају Америку безбедном“ (keep America safe), упркос незгодама и изгубљеним животима невиних, сигурно би постојали многи који би закључили да је таква цена сасвим оправдана.
Но, оно што је од свега најкварније јесте чињеница да су бројне студије – које су одавно на располагању војним планерима – беспоговорно указивале да је коришћење аутоматизованих наоружаних дронова као део напора у борбама против побуњеника и против тероризма колико неефикасан толико и контрапродуктиван метод. Штавише, историјски подаци као и недавна истраживања сасвим јасно показују да је стратегија „обезглављивања“ (decapitation), а управо је она главни разлог за коришћење таквих дронова – тј. за убијање високо вредних циљева – сама за себе била колико неуспешна толико и контрапродуктивна у покушајима да се побуњеници или терористичке организације поразе.
А то значи да су наши дрон-ратници одувек знали да од тога користи неће бити – да ће дронови за убијање и спискови лица која треба на тај начин убити покосити на хиљаде цивила, али да ипак никада неће поразити и саме терористе. Њима је то било сасвим јасно и добро познато из деценија војних искустава са њима и из томова и томова одговарајућих истраживања и студија. Без обзира на све то, ипак су одлучили да их користе, да их све шире и шире примењују, сваки пут све безобзирније и безобзирније него пре тога. Зашто је то тако? Просто зато што им се тако може (а и зато што немају никакав резервни план, план Б).
***
Наоружани дронови су по први пут предложени од стране америчке војске током 2000, и пре 11. септембра, као средство и за циљање и за убијање једном те истом летилицом циља означеног под Бр. 1 на списку високо вредних мета – Осаме бин Ладена. За ту намену су дронови за надзирање терена опремљени пројектилима Хелфајер (Hellfire – ватра из пакла) који су претекли још из периода Заливског рата. Њихов назив је скраћеница за израз „heliborne-launched fire-and-forget missile” (енгл – са хеликоптера испалиш па заборавиш пројектил), изворно пројектован као противтенковски навођени пројектил (anti-tank guided missile – АГМ), који је тада некако пренамењен за прецизна убијања појединаца са даљине, или како је то једном приликом написано у новинама америчке авијације „Ер Форс“ (Air Force) – „бојевом главом по челу криминалца“ (warhead to forehead).”
Такви наоружани дронови су од тада у употреби као оружје по избору (weapon of choice) у свим америчким операцијама широм Блиског Истока и у Северној Африци. Уз све моралне и законске контроверзе које од почетка окружују њихову примену, данас су неки почели да се питају да ли су наоружани дронови уопште били ефикасни у покушајима да се терористи поразе. Или како се то недавно запитао колумниста „Лос Анђелес тајмса“ Дојл МакМанус „Да ли побеђујемо у рату који водимо дроновима?”
Тешко је то рећи, како је то недавно објаснила радна група Стимсон центра (Stimson Center Task Force) задужена да састави извештај о политици САД-а у вези са дроновима (US Drone Policy Report): „После преко 10 година коришћења, амерички програм дронова је и даље заогрнут велом тајности толиким да ми нисмо успели да сакупимо довољно информација на основу којих бисмо донели валидну процену његове ефикасности … А без јасног разумевања стратегије, циљева, нумерике коришћене за оцењивање, … стручњаци ….нису у стању да сачине информисану оцену ефикасности програма за коришћење дронова.”
Стимсон извештај констатује да је „23. маја 2013. председник Обама одржао кључни говор пред кадетима Националне војне академије (National Defense University) у којем … се заветовао да ће да настави са „тешким задатком очувања … стратешке вредности искоришћења убитачних УАВ-а (Umanned Aerial Vehicle – беспилотних летелица)“. Аутори овог извештаја препоручују да влада САД-а треба да спроведе темељито процењивање утицаја које напади УАВ-имају на терористичке организације, са посебним освртом на способности тих организација, на ниво претње коју свака тренутно представља, морал и регрутацију нових бораца, као и на утицај који ти напади имају на јавно мнење, на судске поступке и праксу и на укупну одбрамбену политику“. Но, немојте се надати да ће било шта од тога ускоро бити и обелодањено.
Председник Обама нам додуше јесте приуштио бар један норматив за нумеричко оцењивање ефикасности дронова у свом чувеном говору из 2014: „Наше акције треба да прођу овај једноставан тест – не смемо створити већи број нових непријатеља од броја оних које (овако) будемо уклонили са бојишта.” Премда ово баш и није нека, макар и само најгрубља дефиниција победе, чак ни на тај начин измерено, а с обзиром на новорегрутоване припаднике Ал Каиде, ИСИС-а и других сличних група, сва је прилика да је ту америчка стратегија дефинитивно била неефикасна. Међутим, како нам Обамина администрација не даје нити објављује број убијених непријатеља, једнако као ни број новорегрутованих терориста, ни овај нумерички норматив за оцену ефикасности дронова не може да нам бог зна како помогне.
Међутим, историјски преседани и устаљена војна доктрина ипак јесу оно што може да нам приушти неки увид у могућу ефикасност Обаминог рата дроновима. Оно што овде следи је кратко низање узорака закључака које су извели школовани истражитељи (research scholars), како они унутар војске, тако и о ни ван ње, а који су истраживали и историјске записе и саме армијске раније прикупљене податке. Ови научници су редом сагласни око тога да су напади дроновима бескорисни у настојањима да се победе побуњеници и терористи, али се сви до једног слажу у томе да ће америчка војска наставити да их и убудуће без обзира на то користи, јер су они и даље „једина игра у граду”.
Џејмс Расел (James A. Russell), истраживач у Одељењу за питања националне безбедности (Department of National Security Affairs) при Морнаричкој академији за постдипломске студије (Naval Postgraduate School), у свом чланку „Лажна обећања код вршења полицијских задатака из ваздуха“ (Тhe False Promise of Aerial Policing), закључује да је „и сама идеја да се полицијски задаци обављају из ваздуха опасна и дубоко погрешна (dangerous and deeply flawed), али је на мистериозан начин она свеједно постала универзално средство, лек за све болести, којим државе у савременом тренутку покушавају да примене силу …. Вршење полицијских дужности из ваздуха је на неки начин и интелектуално и стратешки као кућа од карата подигнута са лошим темељима на уздрманом терену … [то] представља победу тактике над стратегијом, или извртање темељних истина о природи ратовања наглавачке.”
До вршења полицијских дужности из ваздуха се дошло на темељу нове теорије о снази ваздухопловства која тврди су авиони донели такву револуцију у начину ратовања да је постало сасвим непотребно да се војске сударају на земљи и да ту једна другу уништавају. Уместо тога, тврди се у њој, армију супарника, његова средства и способност за вођење рата, па чак и његову вољу да рат уопште води, могуће је уништити из ваздуха путем стратегијског бомбардовања. Вођење таквог рата ваздушним ударима, тврде они, свело је операције и само ратовање на чисто инжењерски ниво идентификовања циљева и по том извођења удара по њима.
Други светски рат је у том смислу био велика лабораторија у којој су САД и Велика Британија покушавале да Немачку тако утуку да је до капитулације доведу само стратегијским бомбардовањем. Но, лекцију о стратегијском бомбардовању коју им је тај рат пружио они нису научили како је требало. Савезнички бомбардери су промашили највећи део онога што су циљали, нису успели сами да скрше немачку способност за вођење рата, нити су сами успели да убеде немачки народ да се преда и да престане да се бори.
Пропагатори мита о снази ваздухопловства су са тим бајкама наставили да истрајавају и кроз читав Вијетнамски рат и издржали су до данас, упркос још једном неуспеху снаге ваздухопловства да постигне стратегијски ратни учинак. У нешто новије време су се америчке специјалне снаге бациле на стварање још савременије методологије за гађање побуњеника која је своје корене имала у истом оном инжењеријском приступу какав су заступали адвокати снаге из ваздуха. Методологију одабира циљева су здушно прихватили бројни ентузијасти коришћења ваздухопловства као средства за убијање осумњичених терориста широм земаљске кугле помоћу најновијих генерација америчких небеских робота.
Стратегијско повлачење Америке из Ирака и Авганистана после 15 година окупације, споменик је неуспеху … паметних тактика какве су заговарали бројни заступници борбе против побуњеника (counterinsurgency advocates) и њихових метода за прецизан одабир циљева. Без обзира на то, одговор Америке на овакав неуспех такве стратегије био је да се исти напор само удвостручи, при чему је све више новца и све више одговорности кофама сипано у крило Специјалних снага (Special Forces) и других њима подобних организација које током протеклих 15 година нису биле у стању да постигну ни један једини позитиван стратегијски ефекат.
Џејмс Иго Волш из Института за стратешке студије Војне академије САД (James Igoe Walsh, U.S. Army War College Strategic Studies Institute) написао је свеобухватан текст под насловом „Ефикасност дроновима изведених напада у склопу борби против побуњеника и терориста“ (The Effectiveness of Drone Strikes in Counterinsurgency and Counterterrorism Campaigns).
У њему он закључује „…дронови су у најбољем случају тек слаба замена за традиционалне операције на сузбијању побуна. И док дронови имају ту способност да казне и одврате побуњеничке организације, они сами нису у стању да допринесу успостављању ефикасне државне власти на неки од директних и недвосмислених начина, а што пак … захтева већи број војника на земљи као и цивила који би пружали услуге локалном становништву и од њих истовремено прибављали обавештајне податке.”
Групе које су циљеви дронова на терену дејствују у областима у којим САД и [локалне] националне владе не могу или не желе да се ангажују „на земљи“ у иоле већем броју. Дронови су управо у таквим подручјима најуспешнији зато што омогућавају САД да своју снагу пројектује тамо и тада где оне саме или националне власти за то имају мало или никаквих других могућности.
Но, изостанак „чизама на земљи“ отежава и прикупљање обавештења од локалних људи о активностима милитантних група, а што би се после дало искористити за успешније циљање будућих напада дроновима. Зоне без власти наоружаним групама омогућавају да ту ојачају и да међу собом склапају краткорочне или дуговечне савезе који људима са стране тешко да могу да буду сасвим разумљиви, а што све увећава изазове и отежава настојања да циљеви буду само милитанти супротстављени Сједињеним Државама. Дронови су тако најкориснији као средство против тероризма у управо таквим окружењима у којима су искушења у борби против тероризма највећа, а могућности за прикупљања информација најслабије. А то онда значи да су циљеви за успешно коришћења дронова постављени прилично високо … Докази прикупљени у низу продужених кампања којима се у Пакистану покушавало да се сузбију и казне побуњеничке организације, а који су се заснивали на ударима дроновима, указују недвосмислено на њихову ограничену могућност да те циљеве доиста и постигну. Упркос оваквим ограничењима, чини се да се примена технологије дронова и даље шири како у Војсци САД, тако и у војскама других организација па чак и код самих побуњеничких организација.
Филозоф и историчар Грегори Шамај (Gregoire Chamayou) у својој књизи „Теорија дронова“ (A Theory of the Drone) цитира уводник који је 2009. написао Дејвид Килкален (David Kilcullen), утицајни амерички војни саветник за питања борбе против побуњеника, у којем и сам позива на успостављање мораторијума за нападе дроновима у Пакистану. Килкален њих сматра изузетно контрапродуктивним, те да управо они становништво гурају право у наручје екстремистима. Килкален извлачи директне паралеле између актуелних напада дроновима и познатих неуспелих покушаја Француза и Енглеза да бомбардовањем из ваздуха поправе својевремено ситуације у Алжиру и у Пакистану. Супротставио се такође и актуелној технолошкој фетишизацији коришћења дронова за коју каже да „симболизује све особине примера када тактика – или још прецизније технолошка иновација – представља замену за непостојање неке здраве стратегије.”
Грегори примећује и то „да су стратези ваздухопловства увелико упознати са приговорима какве теоретичари (борбе против побуњеника) никад не пропуштају прилику да нагласе „… да је оно што се данас представља као сасвим нова стратегија већ и пре било увелико испробано, али са значајно поражавајућим резултатима.” Он цитира и војну доктрину по којој суштину COIN-а [counterinsurgency – борбе против побуњеника] представљају „чизме на земљи“, те да ту ваздухопловство може да има само супротан ефекат.
Грегори запажа и следеће. „Дронизовани лов на људе представља победу … антитероризма над борбом против побуњеника. По таквој логици укупан број убијених (body count) и попис уловљених трофеја преузима место стратегијског оцењивања и процене политичких ефеката оружаног насиља. Успех постаје обичан статистички податак.” Занемарује се чињеница да се због напада дроновима стално умножавају све нови и нови непријатељи. Стратешки план за дроновима вођену борбу против побуњеника чини се да представља то да уз помоћ армије смртоносних дронова будете у стању да елиминишете све ново регрутоване побуњенике оном брзином којом они стасавају, или „да им главу одсечемо чим је они дигну”, тј. до сад је прерасла у шему једног непрекинутог искорењивања. Ова оцена коинцидира са закључком Стимсон извештаја да „и сама чињеница да смртоносни УАВ-и уопште постоје и да су доступни одговарајућим службама, представља храну за „тресни-кртицу“[1] приступ борби против тероризма.”
„Звиждач“ (the whistleblower) који је извор Документа о дроновима закључује: „Војска би била савршено способна да ово промени, али им не одговара да престану да раде оно што им се чини да им живот олакшава, или макар то да ради њима у корист. А ово извесно јесте, како то они сами виде, врло чист и брз начин да се посао обави. То је веома кицошки и ефикасан начин ратовања, без потребе да се опет направи грешка слична оним масовним инвазијама на Ирак и Авганистан. … Али су до овог тренутка сви већ постали тако привржени овим машинама, овом лаком начину обављања посла, да се чини да ће убудуће бити само све теже и теже од тога их одвојити, што год их дуже будемо остављали да и даље у миру и на исти начин као до сада изводе своје операције.”
***
Као додатака на низ истраживања на тему убијања дроновима, неки научници су истраживали и стратегије којима се подупиру амерички удари дроновима, што је поименце стратегија „обезглављивања“ (decapitation, наш властити начин скидања главе непријатељима). Та стратегија претпоставља да ћемо убијањем вођа и других кључних актера – такозваних „врло вредних циљева” (high value targets – HVT) – међу непријатељским устаницима или групама терориста евентуално успети да поразимо и читаву ту групу.
Научници су, међутим, дошли до сасвим супротног закључка.
Истраживач у РАНД корпорацији, Патрик Џонсон (Patrick B. Johnston) у свом чланку „Да ли обезглављивање врши посао? Процена ефикасности гађања устаничких вођа у склопу борбе са побуњеничким скупинама“ (Does Decapitation Work? Assessing the Effectiveness of Leadership Targeting in Counterinsurgency Campaigns) запажа следеће:
„Без обзира на то да ли је реч о противнику који је држава, терористичка организација или герилски покрет, мишљење научника је одавно то да је гађања високо вредних мета у најбољем случају неефикасно, а у најгорем чак и контрапродуктивно. … Подаци такође недвосмислено говоре да убити или заробити вођу побуне не представља никакав сребрни метак – идеално чаробно решење за тај проблем, зато што је шанса владе да победи неку побуну свега 25 % већа непосредно после успешног уклањања главних вођа те побуне.
У свом прегледу релевантне литературе по називом „Абецеда HVT-а: Кључне поуке које треба извући из циљања високо вредних мета међу теристима и побуњеницима“ (The ABCs of HVT: Key Lessons from High Value Targeting Campaigns Against Insurgents and Terrorists), Мет Френкел (Matt Frankel) из Брукингс института закључује:
„На крају би требало да се за САД само по себи подразумева да било која акција усмерена против неке HVT личности која се у датом тренутку спроводи треба да буде интегрални део шире стратегије, никако не сама себи сврха. Напади из далека и акције гађања појединаца би требало да буду комбиноване са још неким шире предузетим операцијама, како војним тако и оним невојног карактера, ако се жели да се њима обезбеди максимална могућа ефикасност.“
Сједињене Државе ће се увек наћи у ситуацији да битку воде у положају узбрдо у својим покушајима да успешно спроводе акције смакнућа HVT-а, зато што ће то увек радити као војска неке треће стране. Уколико су циљеви владе земље домаћина и војске треће стране једни другима супротстављени, онда тек постоји врло мала шанса за успех.
Јасно нам је да докле год Ал Каида опстаје као глобална снага, наставиће се са – од САД спонзорисаним – HVT операцијама. Но, уколико САД наставе да HVT операције и даље спроводе у вакууму … и те акције ће бити осуђене на неуспех.”
Професор за Међународне односе Џена Џордан (Jenna Jordan) ово закључује у свом чланку „Зашто терористичке групе успевају да преживе ударе обезглављивања“ (Why Terrorist Groups Survive Decapitation Strikes):
„Одабир за одстрел терористичких вођа повезаних са Ал Каидом био је камен темељац америчке политике за борбу против тероризма још од 2001. … Погађање Ал Каиде највероватније неће резултирати пропадањем или бар дугорочним осипањем те организације [зато што ће јој] њена бирократска организација и подршка коју ужива у локалним заједницама омогућити да преживи учестале нападе на њене вође.”
Она, међутим, и упозорава: „Без обзира на ефикасност и потенцијал за сасвим супротне последице овакве „главосечне“ стратегије, САД ће највероватније наставити са гађањем циљаних вођа Ал Каиде, просто зато што они који одлучују о политици САД убијања циљева високог ранга то доживљавају као некакав сопствени успех.”
Закључак
Овогодишње објављивање Документа о дроновима открило нам је да су нас Обамина администрација, војска САД и ЦИА сви редом све време лагали о програму убијања помоћу дронова, о за њега изабраним циљевима и о цивилним жртвама које га прате. Из тих докумената такође провејава безобразно висок ниво непоштовања људског живота којим је читава операција прожета, док ратници руковаоци дронова (drone warriors) на тај начин испуњавају сопствене технолошке сањарије. „Током читаве историје човечанства”, подсећа нас Стимсон извештај, „способност да се моћ пројектује на знатну даљину је била пожељна и интензивно истраживана војничка способност … а још од прапочетака механизације бројне војске су покушавале да људе замене машинама.” У том контексту дронови представљају својеврстан „несвети грал“ (the unholy grail). Документа о дроновима нам откривају да су у потрази за њим бројни „доктори Стренџлав[2]“ целим путем били савршено свесни ужасне цене у људским животима коју ће донети њихови подухвати, а за коју је њих било баш брига.
Оно што сам овде покушао да прикажем је и нешто више од само тога, а то је да су те војничке силеџијске креатуре све време савршено добро знале да је њихова технологија дронова уједно и у војничком смислу банкротирана и безвредна. Нема теорије да они на основу војне историје и војне доктрине нису могли ни сами да схвате како такав приступ апсолутно нема никаквих шанси да порази терористичке групе и да Америку учини иоле безбеднијом. Мора бити да су они знали да је у ствари истина сасвим супротна од тога, тј. да ће њихови злочиначки подухвати све нас учинити само још више небезбедним него што смо пре тога били. А они ће и поред тога да још безочније наставе са својим кољачким лудилом (Reaper madness), око тога су сви научници сагласни, све док ми не нађемо начина да их у томе зауставимо.
Референце (у оригиналу на енглеском):
Recommendations and Report of the Stimson Center Task Force on US Drone Policy, Second Edition. Research Director: Rachel Stohl, April 2015 http://www.stimson.org/images/uploads/research-pdfs/task_force_report_FINAL_WEB_062414.pd
Rachel Stohl, “Just how effective is the US drone program anyway?”
https://www.lawfareblog.com/foreign-policy-essay-just-how-effective-us-drone-program-anyway
Doyle McManus, “Are we winning the drone war?” Los Angeles Times, April 24, 2015
Patrick B. Johnston, „Does Decapitation Work? Assessing the Effectiveness of Leadership Targeting in Counterinsurgency Campaigns,” International Security, 36(4):47-79, 2012
Frankel, Matt(2011) ‘The ABCs of HVT: Key Lessons from High Value Targeting Campaigns Against Insurgents and Terrorists’, Studies in Conflict & Terrorism, 34: 1, 17 ― 3
Jenna Jordan , „Why Terrorist Groups Survive Decapitation Strikes,” International Security, Vol. 38, No. 4 (Spring 2014), pp. 7–38,
Gregoire Chamayou, A Theory of the Drone, The New Press, 2015
Richard Whittle, Predator: The Secret Origins of the Drone Revolution. Henry Holt & Co., 2014
Andrew Cockburn, Kill Chain: The Rise of the High-Tech Assassins, Henry Holt & Co., 2015
Jeremy Scahill et al., The Drone Papers. https://theintercept.com/drone-papers
Даг Нобл (Doug Noble) је активиста при организацијама „Occupy Rochester NY“ и „Rochester Against War“. Такође је активан и у коалицији „Upstate (NY) Drone Action Coalition“.
Са енглеског превео и белешку о аутору написао: Стеван Бабић
____________________________________________________
[1] Тресни кртицу (Whack-a-Mole – види слику), популарна игра из 1970-их за играонице и вашаре.
[2] Према филму Стенлија Кјубрика из 1964, својеврсној дијагнози идеолошког лудила о „крају света” који предвиђа амерички генерал пошто је „сишао са ума”. По његовој шеми започиње процес нуклеарног рата после којег више нема повратка на старо.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6oa
Categories: Посрбљено
Па добро, ако је циљ да се Амери “боре” против терористичких организација, али да им не науде – онда им сасвим добро иде.