Александар Лазић: Да Ангела прави ’леба, он би и тај ’леба јео

1. Мали Немац на Балкану

al-ssБоравак Александра Вучића у Москви свакако је у најужем избору за догађај претходне седмице: шта је тамо тачно радио и договорио – осим што је Путину плакао јер Приштина не испуњава договор који је Београд потписао у Бриселу – за сада није могуће рећи ако се (као потписник ове осматрачнице) бавите анализом само објављених информација.

Део руских аналитичара схватио је то као да је Србија изабрала Русију, а део српских новинара да је то тактичко-показна вежба „удварај се Русији да би те ЕУ брже запросила“. Тешко је ту бити до краја паметан, али ја бих се пре сагласио са овим потоњим и рекао да је ово нека врста Вучићеве двоструке игре: да идете у ЕУ а купујете руско оружје – не бива, посебно што се зна да за „Европу Це“ (којој ми припадамо, ако нисмо и „Европа Де“) важи правило да се у ЕУ стиже преко НАТО.

Горњи редови написани су на „свесном нивоу“. Ако погледамо несвесни ниво (углавном писца ових редова) и говор тела (углавном премијера Србије) – видећемо да је Вучић био усправан као вита јела на фотографијама са Медведовом и Путином; ни трага оној сервилности и спуштању да не изгледа превише висок у односу на Ангелу Меркел. Другим речима, све док Александар В. куне судбу што није висок 160 центиметара да буде природно нижи од Ангеле М. – ни о каквом окретању ка Русији не може бити говора.

vucic-vitajela

2. Ударање ЕУ чежње

Стање ствари на релацији ЕУ–Србија, гледано из правца Брисела, отприлике би се могло формулисати вапајем „шта још да урадимо Србима да престану да снатре о уласку у ЕУ“? Као у лошем (порно) филму, садо-мазо оријентације, где Брисел оком ту Београд понизним скоком: најновија епизода било је потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању са Косовом. И таман кад су се евро-бирократе понадале да ће, ваљда и најзад, неко у Србији рећи „Доста је!“ – врли премијер у Русији обзнањује да је потписивање споразума са делом територије којом председникује заправо „одлична вест са економског становишта“.

Тако се Брисел налази у не баш лагодној позицији: шта захтевати од Србије да би она на крају одустала од пута у ЕУ? Јер, који год они захтев испоруче, све мислећи „ваљда ово неће прихватити“, ми радосно дочекамо као да није ново понижење у низу. Одмах да кажем онима у Бриселу – неће вам вредети ни „кец у рукаву“ у виду захтева да уведемо санкције Русији: кад је реч о понизној ЕУ безалтернативности, ни небо није наш лимит.

3. Најкраћи економски програм

Проводите што више времена лежећи, да бисте што мање јели.

Образложење: Нисам веровао да ћу икад цитирати мишљење М. Динкића, али оно што је изустио пре две године („Можете ви и да смањите плате, људи ће да поцркају“) делује ми као доста добар опис онога што спроводи удружени економски подухват у лику ММФ-а, Светске банке и Владе нам Србије. Јер, то што нам сервира влада којој (пот)председникује А. Вучић јесте необазирање на то колико ће нас „поцркати“ само да би Владу похвалио ММФ. Обашка што се сваког пута кад дође „Мисија“ ММФ-а опсетим филма „Мисија“ и/или Латинске Америке коју је поменути Фонд само тако усрећио.

dinkic-izjave

Заправо идеја коју ММФ и послушни ученик Вучић спроводе гласи: све је трошак што директно не пуни (наше) стомаке или амбиције. Спуштено на породични ниво, то би отприлике гласило као кад отац пијанац процени да му је важнија „бомба“ пива сваког дана него студирање детета. У том смислу, следећи до краја Вучићеву идеју, требало би скресати све трошкове – а образовање је бацање пара, најмање потребан. Та „генијална“ идеја како обитавати без живљења подсетила ме је на породицу у коју се удала једна моја сестра: кад год смо питали шта раде зетови родитељи – одговор је био „леже“. (Нећу сад да наводим да су људи из Пирота, да не испадне да оговарам поједине делове земље Србије.) И кад су нам десети пут рекли да не раде ништа него само „леже“, морали смо да упитамо „зашто, јесу ли болесни“: одговор је био да су „здрави, али леже да би мање јели“. И то је отприлике оно што је Вучићева економска политика: једите као да целог дана лежите, живите као да сте већ мртви.

4. Програм најкраће реформе образовања

Прво: Учинити да предавач буде заинтересован и мотивисан да ради свој посао како треба.

Образложење: Ако је учитељ незаинтересован, понижен и немотивисан за посао – нема тог инструмента који ће га натерати да ради људски; он увек може да емулира да нешто предаје таман колико да не изгуби запослење.

Друго: Учинити да деца виде сврху заинтересованости и мотивисаности за учење.

Образложење: Ако они којима треба пренети знање нису заинтересовани за то – нема те силе, педагошког приступа, иновација или осавремењивања образовног процеса које ће допринети да се ученику нешто утуви у главу. Све док деца не буду видела конкретну сврху школовања, све ће реформе бити осуђене на пропаст.

Прогноза остваривости: Минимална.

Образложење: Иако је програм „најкраћи“, до ове реформе би морале да се ураде неколике ствари које задиру у сам концепт ове (а и неке од ранијих) власти; наиме, власт би требало да престане да штеди на образовању (читај: да „шпара“ на будућности) и да избаци из својих редова неписмене преписиваче и оне са купљеним дипломама (читај: да својим примером сведочи да образовање има смисла). А већ ово је немогуће, да не набрајам главни услов: измена укупне климе и вредносних мерила у друштву, у којој би било могуће да се појави албум у којима би се скупљале сличице научника а не само фудбалера или старлета.

5. Кад порастем бићу Zorannah

У трену кад сам помислио да од вести да је сланина најштетнија нема горе – дошао је глас да је у 10 најпродаванијих књига и „роман“ Life And Style Зоране Јовановић, познатије као Zorannah. Наравно, ни ја нисам знао шта је то модна блогерка Zorannah, а не бих се тиме ни бавио да није било реакција женске дечице која рекоше да је обожавају „јер је пресавршена“. Свакако да ово није никаква реклама (Зорана у најбољем случају може доћи до статуса оне певаљке која је рекла да има „осећај за филинг“), већ тужна потврда чињенице из светоотачког предања да „саблазни морају доћи, али тешко ономе кроз кога саблазан дође“. И то посебно онима који саблазне децу.

zorananah

Ако вам је претходна оцена прејака – за Бога милога, зар та Зорана која само „пући“ усне и прича нашим девојчицама како да буду лепе може бити толико шкодљива – сигурно је да од ових Zorannah савета наш подмладак неће испасти образованији и моралнији. (О „крађи времена“ и трошењу тог ресурса на небитне ствари и да не говорим.) Прилажем и податак да сам – жртвујући се за писање овог текста – погледао два-три видео прилога Зоране Јовановић (шта ради ујутро кад устане, шта ради пред спавање – углавном „аплоудује“ снимке на Интернет) и стварно сам после тога и отупео и затупео. Не губите из вида да и гледаоци ријалити програма ипак (мним) осећају да ту нешто није нормално; а ово, молим лепо!, купује се на Сајму књига!

Могло би се рећи да је то очекивани нови пад свеопштих стандарда и (не)нормална последица чињенице да је Школски програм замењен „Паровима“ и „Фармом“: тако ће Достојевског заменити Zorannah а филм „Прохујало са вихором“ јутјуб снимак „Кристијана и Балерине“. Било је илузорно веровати да ће „производња књига“ (тастатура ми не дозвољава да напишем „књижевност“) остати поштеђена опште банализације. Иако је тај производ назван романом, сама Zorannah каже да то није „књига у класичном смислу“, и да јој је „најбитније било да корице лепо изгледају“. Иако вам прво пада на памет „сликовница“, то није сасвим добро поређење – сликовница из мог детињства била је озбиљна ствар: можда није имала слова али је имала причу, смисао и наравоученије. Код овог што се продаје на Сајму књига а није књига (ни пљескавица) – уместо приче добили смо „селфије“ и бесмисао, а наравоученије (ако га има) јесте да рад на себи подразумева „рад“ (операције, у „пресавршеном“ Zorannah новоговору) на уснама.

На крају, гледајући оне девојчице које су се тискале да потроше 1200 динара и дођу до примерка „књиге с лепим корицама“, паде ми на памет да је данас право питање је ли боље да неко чита било шта или је сигурније да буде „толико неначитан да и цитате из класика мора сам да измишља“ (С. Ј. Лец).

6. Члан који је премало знао

Тому прогласило за почасног члана Удружења неурохирурга Србије! Нисам склон да поверујем да ће то допринети да од „Гробара“ постане „Неурохирург“, али је код мене пробудило жељу да сазнам шта Тому некад препоручи да (не) постане почасни члан неког удружења.

Узмимо, на пример, сензационалан наступ Томе на отварању симпозијума Удружења гинеколога и опстетичара – тад је Гробар прочитао реченицу која је озбиљан кандидат за изјаву миленијума („Гинекологија је знање о жени, ако ико сме да се усуди да каже да га поседује“), па га ни то није препоручило за Почасног Гинеколога и Опстетичара.

tomislav-nikolic-neuro

А неурохирурзима рече да имају задатак да „саборну мисију наставе и ван граница земље“ и без мане/страха постаде Почасни Члан. Дакле, Тома није почаствован због оног што (ни)је беседио – скоро подједнако су бесмислена излагања на оба скупа. Па шта га је у овом другом случају произвело у Члана? Једино што ми пада на памет јесте да су проценили да се у мозак више разуме.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6fE

Advertisements


Категорије:Осматрачница Александра Лазића

Ознаке:, , , , , , ,

6 replies

  1. Ne vredi nam plakati.Glasao narod i opet ce.To treba objasniti,.Kakav je to fenomen?Umires,a opet glasas za njega.U Moskvi je radio ono dokle je smeo,a to znaci nista.Ako znamo da se nije znalo dva dana pre njegovog puta da li ce ga primiti Putin,onda je svakom jasno o kakvoj se poseti radi.

    Свиђа ми се

  2. Сјајан текст, као и увек! Ово је мој скромни прилог на тему Зоранах https://www.youtube.com/watch?v=OYJrvi1rd-g

    Свиђа ми се

  3. Сваки угао гледања на нашу стварност, прилично невеселу, је добро дошао, па тако и стање ствари из угла господина Лазића.
    Лични угао не трпи коментаре, зато што је лепота у оку посматрача. Ако се ишта може приговорити тексту господина Лазића, то је изостанак једне једине позитивне сличице наше свакодневнице. А њих свакако има, па макар само у оку посматрача.

    Свиђа ми се

  4. @ Зоран Драгановић

    Поштовани господине,

    У праву сте… И више него што мислите: планирао сам управо то, да у сваком суботњем издању обавезно буде једна ствар позитивна. Или позитивна или макар она која не води у очај. И некако ми се „оте“ ове недеље да остаде без ње 😦 – али убудуће неће.

    Хвала на коментару,
    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  5. Посебно ми политички иронично било да кад нам баш лоше иде (а то је овде случај) да се стави нека весела, позитивна а свакодневна ствар на крај чланка са јасном поруком: није све изгубљено. Додуше, нема баш много избора, па ме не би зачудило да мотивациони део чланка заузме слика неког лепог пејзажа 🙂

    Свиђа ми се

  6. @ Milos

    Поштовани господине,

    Ја сам мислио да буде прва, али није лоша идеја да и последња буде „оптимистичка“ прича. Нема оправдања што нисам ставио ове недеље – мада ми и сад не пада ништа што је било тако позитивно да заслужује одељак (у тексту је. додуше, истакнута позитивна ствар неувођења санкција Русији, макар за сада), ако неко има идеју шта је било лепо нека допише. (Ја коментаре и иначе сматрам саставним делом текста.)

    У крајњем случају, ако баш нема ништа позитивно из текућег живота нам, сигурно има нека историјска прича која би могла да каже „да није све овде најгоре“ (а то је циљ спец. рата, како у одличном интервјуу говори А. Фурсов)

    Хвала на идеји,
    Александар Лазић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s