Kолико год то на први поглед звучало апсурдно, они који пледирају за брз и недвосмислен раскид са Русијом, практично и дугорочно раде против Србије на Западу
Мухарем Баздуљ
У разговору са Ољом Бећковић објављеном у „Нину“ пре недељу дана Слободан Шијан је прецизно и прегнантно формулисао ону политику иза које стоји знатан проценат грађана Србије, нарочито унутар урбаних и боље образованих слојева становништва, а коју готово нико међу истакнутим страначким лидерима (мислим на оне што су, у најмању руку, у стању да самостално пребаце цензус) отворено не заступа. Под сигнификантним насловом „Давиће нас док не кажемо Русима збогом”, Шијан поручује да ова власт мора „да преломи у правцу Запада и престане да кокетира с неком путинизацијом и глорификацијом Путина“, те да је време да се Србија Русима лепо захвали на свему и да им отворено каже „ми заиста хоћемо да будемо део Запада, па куд пукло да пукло“.
Наоко парадоксално, ова власт, по свему судећи, већ јесте преломила у правцу Запада и та одлука је, по свој прилици, више плод рационалне анализе, него било каквог сентимента, како у одговорној политици и треба да буде. С друге стране, Шијан је у праву кад примећује становито „кокетирање са Русијом”. Ако је стратешки циљ Србије да постане пуноправан члан Европске уније, поставља се логично питање: да ли „кокетирање с Русијом“ Србију успорава на том путу, да ли је (потенцијално) убрзава односно да ли оно, евентуално, на брзину односно на спорост остваривања тог циља нема никакав посебан утицај?
Све док је спољна политика Србије стратешки фокусирана на придруживање Европској унији, одржавање коректних и пријатељских односа с Русијом носи више користи него штете, нарочито за данашњу власт. У ситуацији у којој су најгласнији Вучићеви опоненти заправо они чију је спољну политику „украо“ и спроводи је боље него што су је они икад спроводили, односно у ситуацији где је највећи део Вучићевог бирачког тела много склонији сентименталној идентификацији с Русијом него рационалној тежњи ка Западу, сваки бруталан и отворен „раскид“ са Русима донео би претећи раст радикалне деснице. Најпогубнија последица целе белолистићарске еуфорије није чињеница да је краткорочно потпуно незамисливо да Вучић изгуби изборе. Много горе је заправо то што је средњорочно немогуће да га победи ико ко би био више прозападно настројен од њега или ко би унутар политичког спектра био више лево од њега.
У данашњој глобалној (гео)политичкој констелацији, кад Европска унија пролази кроз вероватно највећу кризу од свог постанка, нерационално је „ва банк“ играти на ЕУ. Кад би са стране Европске уније постојала спремност да се, као у случају Бугарске и Румуније, Србији прогледа кроз прсте, односно да се кооперативност у преговорима с Приштином награди неком врстом приступања по убрзаном програму, Шијанов рецепт можда би и имао смисла. Овако, међутим, управо онај коме је јако стало да неповратне вестернизације Србије мора да игра опрезно и полако.
Има у Стендаловој књизи „О љубави“ један заводнички рецепт који се у својој вулгаризованој форми преноси усменом предајом откад је света и века. Ако упознаш две сестре, вели Стендал, и једна од њих ти се баш јако допада, најбоља стратегија да је привучеш јесте да се најпре удвараш оној другој. Није увек претерано смислено инсистирати на аналогијама које повезују свакодневни живот с државном политиком, али покаткад и такве паралеле знају деловати кредибилно. Кокетирање с Русијом, хоћу рећи, не мора да представља предзнак одустајања од Европске уније. Напротив: оно је можда само потенцијално ефектан тактички потез с циљем бржег остваривања стратешког циља придруживања ЕУ.
Године 1981. „Рибља чорба“ је објавила албум „Мртва природа“, а претпоследња песма на Б страни плоче звала се „На Западу ништа ново“. Један стих из те песме савршено описује монетарну ситуацију у Србији у последњих неколико година. То је стих искоришћен и за наслов овог текста, стих који гласи: „Динар и даље у лаком паду“. Кључно је питање, у односу на шта се мери наведени „лаки пад“. Одговор знамо сви: мери се у односу на евро, валуту у којој се у Србији обрачунавају сви иоле озбиљнији трошкови, од станарине до рате кредита. Док год је тако, спољнополитичка оријентација Србије на ЕУ и на Запад је сасвим природна и логична, те заправо и нема алтернативу. Рубља у свакодневном животу просечног становника Србије евентуално постоји само као рима за реч „зубља“. У том смислу, колико год то на први поглед звучало апсурдно, управо они који пледирају за брз, недвосмислен и театралан раскид са Русијом, практично и дугорочно раде против Србије на Западу. Мислите о томе.
Писац и новинар
Наслов: Стање ствари
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6fm
Categories: Преносимо
