Александар Лазић: Бауљање ка горим данима

1. Пријем „Косова“ у УН(ЕСКО)

al-ssКао и већина вас који сте ван САНУ, и ја сам разочаран препоруком да се „Косово“ прими у Унеско. На тему да то представља неку врсту силовања нормалности и противприродног поретка ствари – речено је довољно, што графички што писмено. Звучаће чудно, али ја сам доиста послушао премијера и „дигао главу“ – наравно, нисам добио миран сан зато што је А. Вучић бдио уместо мене. Главу сам придигао јер сам 1) схватио да, чак и да „Косово“ буде примљено у УН, то неће значити ништа ако га ми не признамо, и 2) да је ова халабука око пријема Косова у Унеско добрим делом вратила Косово и Метохију „у игру“. И не само то, јавила се нека младеж којој је КиМ битно, без обзира на сва медијска испирања мозга и покушаје промене свести: а управо ће они морати, по свему судећи, да враћају Косово и Метохију – ми смо наше „отпевали“. И то „а капела“.

Са становишта вечности пријем „Косова“ у Унеско, после свих организација чији је већ члан, не значи практично ништа; гледајући са исте тачке, наше признавање „Косова“ значило би све. Али, морална изопаченост идеје да се рушитељи цркава префарбају у њихове заштитнике направила је од тог пораза један добитнички поен за оне којима је Косово срце Србије: послата је јасна порука властима да се ми не миримо са пријемом „Косова“ у Унеско, још мање у УН, а о било каквом признавању и да не помишљају.

2. Милов Пети октобар

И на овом сајту вођена је оштра полемика да ли нам је био потребан Пети октобар: покушао сам тада да покажем да се та догађања не могу гледати из визуре 2015. године. Другим речима, то што су ови после 2000. били очајни, још не значи да је Слобо био добар и/или да није требало да оде с власти.

milo-lopov

Ако хоћете пример из овог времена, била би то догађања у Подгорици: паметни и књишки људи говоре да је овде реч о „обојеној револуцији“ (оно што је усавршио Отпор Срђе Поповића) – питање за све који су били и јесу против Петог октобра да ли су и сада за останак Мила Ђукановића на власти? Јер, сам појам обојене револуције, па макар она била и против режима који подржава Америка, подразумева уплитање са стране – треба ли становници Црне Горе да се ослободе Мила и његове камариле ако то нису у стању да ураде сами? Знам да ће они који чекају да Милошевић васкрсне завапити до неба како је непристојно поредити Слоба и Мила – али у дубини срца знаће да бивше партијске другове и сараднике више тога спаја него што раздваја.

3. Увек има места да буде горе

Во времја оно, кад сам понекад бивао и добре воље, констатујући да је упропаштено све што се могло – оптимистички сам закључивао да из тога исходи да, немајући куд, бауљамо ка бољим данима! Мени омиљени протојереј А. Ткачов одлично збори да је нада о непрестаном напретку заправо злочиначка: „постоје богате године и године оскудице“ и нико нам не може гарантовати да ће нам сутра заиста бити боље.

Узмимо (замишљеног) сиротог и крезубог корисника социјалне помоћи који је гласао за СНС с надом да ће по њиховом доласку на власт „ударити зубе“: уместо тога добио је реализацију генијалне идеје да и ту социјалу треба да заради.

vulin-socijala

4. Држава која прождире будућност својих најмлађих

Ми који се на неки начин бавимо писањем маштамо о једној слици, једном примеру који би јасно и без икаквих недоумица осликао све оно што нам се мота по глави а не успева да доживи „милост уобличења“ (Киш). Једну од таквих реченица-слика саопштио ми је свештеник из једне од српских земаља, а – рекао бих – и више је него применљива и на саму земљу Србију. „Дјечји хор при мојој парохијској цркви вјежба у капели која се не користи често за саучешћа“, рече ми прота.

Много гора слика од оне које видимо на разним фармама и паровима – тамо је оно што се не може назвати другачије него моралним талогом друштва, људи којима само благи Бог може помоћи да из тога изађу; овде је реч о дечици која певају у хору, и то црквеном – ни њима не можемо да обезбедимо простор који би их, макар у њиховом добу, одвојио од смрти. Нема, мним, боље илустрације онога што живимо и шта нам је оставштина за будућност: уместо дугих наклапања о образовању, васпитању, лоповлуку, бестидности – замислите ову децу у тој капели и биће вам јасно да су нам „тачни само они одговори које дајемо ван свог знања и искуства“ (М. Данојлић).

5. Уз помоћ ИОП-а, будућност је лепа

Претпостављам да највећи део грађана Србије мисли да је скраћеница ИОП ознака за неку болештину, нешто између СИДЕ и САРСА; немојте никоме да кажете, али ни ја баш до краја не знам шта тачно значи. По дефиницији требало би да је то индивидуални план за образовање деце које имају неке сметње у развоју: замисао је да не иду у „специјална“ одељења него да уче са осталом децом. И да свако од те деце има тзв. педагошког асистента.

inkluzija-2Погађате да смо ми увели само половину – да та деца иду са осталом, а за асистенте је избачена омиљена реченица кад је у питању просвета: „Немамо пара.“ И тако сад то таљига, са идејом да ће учитељ стићи да посвети пажњу и том детету и осталим ученицима.

У пракси, на пример, за предмет математика, ученик може да рачуна сабирање једноцифрених бројева до краја основне школе. Шта после ради у средњој школи, и да ли иде у средњу школу, не бих знао касти.

Заправо ја све ово пишем да се ова хвале вредна идеја пренесе и на факултет: зашто не бисмо омогућили да се и највише школе заврше по ИОП-у? Ко не може да заврши нормално, нека упише медицину по ИОП-у. А ми, који немамо довољно пара за одлазак код „нормалних“ лекара, могли бисмо лек (или макар прекраћивање мука) да потражимо код индивидуално образованих медицинара.

6. Зоран Бабић, политичар по ИОП-у

Да смо ми знали за Индивидуални Образовни План док многи нису ни чули за њега показује случај Зорана Бабића, з. п. СНС; нема другог објашњења (осим, можда, да је реч о негативној селекцији доведеној до перфекционизма) за напредовање и позицију шефа посланичког клуба владајуће странке осим да је све што је требало завршио по ИОП-у. Како школовање, тако и образовање.

Господин је Бабић прототип онога што ће постати стандард нашег школства, образовања, културе и морала: не мораш ништа да знаш ако добро вичеш „евет“ (тако је) султану. А да најпознатији „ваздуплоховац“ Србије није случајно догурао до напредњачких висина сведочи податак да није обични „евет-ефендија“ – он се свом Господару диви „и физички и ментално и било како“.

Парадокс ријалити Србије јесте у томе да Зоран Б. није контрапример, ма колико био предмет исмејавања: кад бисте деци рекли „ако не учите и ништа не знате, завршићете као З. Бабић“, склон сам да поверујем да би одговор био „шта њему фали, макар има пара да свако мало плати себи пеглање лица и уклањање подваљка“. А о напредности тога што би финансирао ћеркама, додуше тек кад порасту, силиконе – и да не говоримо.


ИЗМЕНЕ: Овај чланак је промењен 25. 10. 2015. у 20:25 – стилски је дотерано неколико реченица.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-69M

Advertisements


Категорије:Осматрачница Александра Лазића

Ознаке:, , , , ,

2 replies

  1. Овим прилогом креће (надамо се редовна) суботња колумна главног уредника Стања ствари, под наднасловом „Осматрачница Александра Лазића“. То је покушај да се у „шест различитих одељака исте повести“ осветли претходна седмица, или макар оно што је опседало А. Л.

    Свиђа ми се

  2. Сјајна вест. Свима нам недостају слободни, различити погледи на актуелно стање ствари у Србији. Желим вам срећу и успех господине Лазићу. Једно сам сигуран, тема вам, нажалост, неће недостајати.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s