Андреј Корибко: Опасност да Србија уместо кампа за избеглице постане њихова колонија

(Sputnik International, 22. 10. 2015)

Да је пре годину дана неко почео да прича о повратку политичких супарништава на Балкану, био би проглашен за ратног хушкача, националисту или нешто још горе. Али, гле чуда, 2015. година оправдала је такве тезе, пружајући нам непобитне доказе да је почела да се помаља унутрашња регионална напетост на Балкану. Огромни талас избеглица, које, пролазећи регион, путују према ЕУ, иницирала је Турска, која је донела политичку одлуку да интерниране сиријске избеглице пусти на Запад.

sputnik-koribko

Ердоган је планирао да проблеме које тај талас производи искористи као неку врсту уцене у „преговарачком процесу“, уз помоћ које би успео да избоксује убрзан пријем Турске у ЕУ. Судећи према његовом последњем састанку са Ангелом Меркел, претња је уродила плодом, па је Унија спремна за уступке.

Сви говоре о два кључна чворишта текућег проблема – Немачкој и Турској – заборављајући географски предео који их спаја – Балкан – на чија плећа је натоварен много већи део терета избегличке кризе него на ове две земље,и који је сада дубоко подељен због овог вештачки изазваног проблема.

ТУРСКИ АУТОКРАТА ПОДРИВА ЕУ

Кад је покренуо стотине хиљада сиријских избеглица из својих кампова, Ердоган је знао да ће подстаћи хуманитарну, социјалну и политичку кризу у ЕУ, која ће бити принуђена да га клечећи на коленима моли да заустави талас по сваку цену. Тим мотивом се водио кад је отпутовао у Брисел са фрапантним захтевом да ЕУ исплати његовој земљи милијарде долара и да им омогући убрзани пријем у ту организацију, што је само доказало да је од почетка планирао да карту избеглица користи као уцену зарад остварења својих циљева.

Такође постоји и геостратешки аспект ове приче. Турско чланство у ЕУ би у потпуности нарушило њену унутрашњу равнотежу и створило још једну препреку потенцијалном обнављању односа са Русијом. ЕУ би била толико ослабљена изнутра а њене моћи смањене до те мере да би земља која има само три одсто територије унутар европског континента била у позицији да дефинитивно упропасти њено будуће приближавање Русији.

Ово би, разуме се, ишло на руку америчкој стратегији раздвајања ЕУ и Русије, па је то разлог што САД предузимају необјашњиве акције, као што је рецимо бомбардовање трафо-станице у Алепу. Они итекако знају да то само погошава услове за живот у Сирији, што додатно мотивише избеглице да емигрирају у Турску, обезбеђујући тако Ердогану још људских пиона које може да жртвује у намери да матира Европу.

ДОБРЕ ОГРАДЕ, ЛОШИ СУСЕДИ

Постоји позната изрека према којој „од добрих ограда настају добре комшије“, али то правило сасвим сигурно не важи на Балкану. Бивше југословенске државе, упркос крвавим ратовима који су се у 90-тим водили између неких од њих, углавном су успевале да остваре миран суживот у протеклој деценији, и то без икаквих ограда на границама. Кад су ове године ограде почеле да ничу, регионални односи постепено су западали у спиралу погоршања, у којој се, што је типично за Балкан, неке државе удруженим снагама супротстављају Србији.

Мађарска више није могла да поднесе терет избегличке кризе, па је летос донела контроверзну одлуку да огради границу са Србијом, што је преусмерило избеглички талас ка Словенији и Хрватској. Загреб сад следи кораке некадашњег империјалног газде из суседства у постављању своје антисрпске ограде, а Словенија је управо позвала војску да утврди границу са Хрватском, провокативно наглашавајући могућност изградње сопствених „граничних утврђења“.

Оно што сви заборављају у овој својеврсној трци у изградњи ограда јесте то да Србија није узрок овог проблема, већ Турска, а да је Грчка гранична земља која има највећу одговорност за заустављање његовог тока. И, док Атина ни у једном тренутку није покушала да повуче било какав конструктиван потез који би зауставио прилив избеглица на Балкан, малена Македонија је сасвим друга прича. Храбро је заштитила целу Европу прошлог августа кад је привремено затворила границу са Грчком, али је – пошто је против ње покренута опасна медијска кампања, док су јој истовремено захтеви за међународну помоћ већином бивали одбачени – морала да попусти и промени одлуку. Грчка, што се тиче контроле границе, за сада делује као изгубљен случај, али, ако ЕУ чланице – Хрватска, Мађарска и Словенија – заиста желе да прекину доток избеглица, то би било од велике помоћи Републици Македонији да подигне свој сопствени зид, једини који би могао да донесе ефектан и одговарајући резултат.

ПОБУНА ИЗБЕГИЦА

Ситуација је тренутно веома критична: хиљаде незадовољних избеглица на ивици су да покрену велике нереде у целом региону. Иако се тек пар дана налазе на словеначкој територији, тамошње избеглице су запалиле један од кампова, што прави начин демонстрира колико „нове комшије“ заправо постају неконтролисано фрустриране. Србија страхује да ће је мађарска и хрватска ограда претворити у велики сабирни центар за избеглице, уз ризик од избијања тензија, како због тога што Србија њих не жели, тако и због чињенице да насукане избеглице заправо уопште не желе да буду у Србији.

У таквој ситуацији Србија не би постала камп за избеглице, него колонија. Примери сличних кампова и „домаћинских“ земаља широм света доказују да изгледи за размножавање избеглица расту паралелно са временом које проводе на одређеној територији, и Србија ту не би била изузетак. Уколико дефиниција колоније подразумева постојање велике стране популације која се на одређеној територији размножава против воље већине, онда је Србија под ризиком да буде колонизована. Овај процес се већ једном догодио у покрајини Косово са трагичним резултатом, али сада се појављује широм земље, а „нове комшије“ ни овај пут не желе да се интегришу или асимилују.

Све то је и више него задовољавајући исход за Турску, која је, чини се, одустала од својих неоотоманских претензија ка Блиском истоку, па се сад усмерава на други регион који је вековима држала под окупацијом – Балкан. Њена регионална подружница у Тирани има своје сопствене снове о Великој Албанији, који би у великој мери олакшали оно што Турска жели да оствари, а индикативно је да су обе земље чланице НАТО.

Узнемиравајуће делује чињеница да су неке албанске снаге предузеле терористичке методе деловања настојећи да остваре овај заједнички циљ, што смо могли да видимо кад је у мају ове године „Ослободилачка војска Косова“ запуцала са смртним исходом у македонском граду Куманову. Повратак албанског тероризма и турски планови да геокултурно трансформише Балкан повлаче озбиљне бриге о томе каква врста регионалне катастрофе ће уследити уколико ОВК наоружа незадовољне избеглице и усмери их на изазивање немира са циљем остварења поменуте шире стратегије.

Избеглице, саме по себи, нису криве за своју несрећу. Не смемо заборавити да се оне само користе као пиони у великој игри коју оркестрирају САД и Турска, али требало би имати на уму и чињеницу да су САД створиле северноамеричке „избеглица“, па би и Отоманско царство могло да васкрсне уз помоћ њихових привремених блискоисточних близанаца на Балкану.

Андреј Корибко је магистрант на Московском државном универзитету за међународне односе (Moscow State University of International Relations– MGIMO)

Превео: Александар Вујовић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Нови стандард, 23. 10. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-67g



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар