Калум Милер: Ако је неопходно треба да будемо распети за мигранте

(Huffington Post, 4. 9. 2015)

Калум Милер

Калум Милер

Како би Британија требало да се носи са великим таласом избеглица из ратом захваћених подручја? Ово је питање које политичари постављају претходних недеља – или, боље рећи, питање које политичари желе да ми себе упитамо. И то због тога што је тешко одговорити на то питање: имиграције доносе сложене социјалне и економске изазове, на које нико разуман не мисли да је лако дати коначан одговор. Тако је природан закључак за оне који постављају ову врсту економских и британоцентричних питања: не можемо да се носимо. И тако наша тврдоглава избегличка политика остаје охола, непопустљива и тврда срца.

Некада сам био уверено против растуће имиграције, убеђен овим економским разматрањима. И даље признајем тежину ових питања, и мислим да је економија етички важна. Како организујемо и распоређујемо своја добра једно је од најважнијих етичких питања – колико год отрцано и беживотно то звучало. Чак и обазриви, сажаљиви и искрени људи треба да промишљају економично. И разумно је бити опрезан у вези са имиграцијом – никада нисмо експериментисали са отвореним границама у модерној Британији, и тешко је предвидети ефекте такве политике. Лако је за нас са привилегованим образовањем и великом сигурношћу посла да игноришемо реалне бојазни оних који осећају ризик да ће изгубити посао због конкуренције коју мигранти могу да представљају. Свестан сам да често постоји атмосфера снобизма и безосећајности проимигрантске реторике оних који никада неће морати да брину како да обезбеде храну својој деци. И даље остајем убеђен да подршка ограниченој имиграцији не подразумева расизам – колико год расисти неки противници имиграције могу да буду.

Али, недавни дискурс о избегличкој кризи изопачио је ова разумна економска питања. И питања су постала искључиво о нама. Како ће то утицати на нас као државу? Каква ће ограничења то наметнути нашим ресурсима? Да ли ћемо бити у прилици да се економски такмичимо са Немачком и Француском? Обратите пажњу на тежиште ових питања. Она су о нама. И, што је још важније, она су о нашем месту у светском врху. Док хиљаде људи не ризикују само сопствене животе, већ и животе својих вољених супружника и деце – само да би могли да живе опасне, усамљеничке и снуждене животе на дну европског ланца исхране – узнемирујуће велики број Британаца мисли да су од већег значаја разматрања да ли наш понос може да поднесе нижи БДП од наших најимућнијих суседа.

Ово није о нама. Није у потпуности јасно да ли ћемо имати штете ако повећамо пријем избеглица. Али претпоставимо да хоћемо. Како је могуће да изгубимо изблиза онолико колико добијају оне породице које ће доћи овде? И како то што смо довољно срећни да будемо рођени у изобиљу може да оправда неспремност да жртвујемо нешто од тога за оне који су рођени у ратним зонама? Како можемо да говоримо толико о нашем економском расту и да и даље игноришемо породице расуте широм света, које су скромно дошле до нас и покуцале на наша врата за помоћ? Економија је важна. И практична политика је важна. Али све је то безвредно ако није стављено у службу онима којима је наша помоћ очајнички потребна.

cm-492015

Ја сам конзервативац, као и многи моји пријатељи. Али већина нас смо конзервативци зато што мислимо да конзервативне политике помажу да се обезбеде бољи исходи за најрањивије у друштву. То је, на пример, разлог, зашто још увек верујемо да је економски раст важан. Ако не бисмо искрено веровали да конзервативизам помаже најрањивијим људима у друштву, многи од нас би престали да буду конзервативци. Тако конзервативизам није изговор за окорелост и себичност према онима који нису били довољно срећни да се роде хиљаду пута богатији од других на свету, што просечни Британац јесте. Постоје партије за које бисмо гласали ако желимо тако нешто.

Са жаљењем могу да позовем странку коју сам делимично подржавао да престане са својом немилосрдношћу. Да престане да користи разумна економска питања како би скренула нашу пажњу са изазовних питања која траже нашу пожртвованост. Дејвид Камерон је изјавио како је „рад на смиривању и постизање мира и стабилности најважнија ствар [у Сирији]“. Ово може бити тачно, али је реч о диверзији. Мир и стабилност на Блиском Истоку неће се постићи у скорије време, а ту су хиљаде бескућника који овога часа гладују и умиру. И врло је тешко узети ове речи за озбиљно када су Сиријци и Ирачани били жртве покоља Исламске Државе дуго пре него што се Влада заинтересовала. Многи други хришћани и ја дали смо од себе да привучемо пажњу на прогоне и покоље хришћана и других мањина у овим држава много пре него што је председник Обама нашао за сходно да нешто предузме. И, наравно, далеко од тога је британска влада спремна да храбро предузме нешто несебично пре него што Америка прва успостави трендове.

Ова Влада повремено користи хришћанско наслеђе ове земље на различите начине. Ја сам конзервативац и хришћанин. И та комбинација ме чини врло непопуларним у неким круговима с обзиром да је Исус рекао неке врло изазовне ствари. Али једна од најизазовнијих ствари које је поучавао је да волимо своје суседе, да их дочекамо са добродошлицом и да се жртвујемо за њих. Да будемо распети за њих ако је неопходно. Неколики губитак економског раста и суочавање са тешким изазовима убрзано растуће популације бледе у поређењу са овим. Овде се не ради о практичности већ о привилегији да се понуди живот онима којима је очајнички потребан.

И због овога ми тешко пада да слушам нашу Владу када велича врлине нашег хришћанског наслеђа: знајући то, када историја нашег света буде коначно сагледана, нећемо бити запамћени по томе да ли смо имали већи економски раст од Немачке, већ по томе да ли смо збринули последње, нишче и изгубљене. Време је за моћнике да нас саслушају. Ми нисмо гласали за немилосрдност. Ми нисмо гласали да нас одвоје од наше сломљене браће и сестара. Нека се правда закотрља попут таласа, и праведност попут моћне бујице!

Калум Милер (Calum Miller) је дипломирао на Медицинском факултету Оксфордског универзитета. Објавио је више филозофских чланака у академским часописима. Његов блог Dove Theology је посвећен различитим филозофским и теолошким темема

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5CO



Categories: Посрбљено

Tags: , , ,

2 replies

  1. Autor pocinje ovaj clanak pitanjem :
    “Kako bi Britanija trebalo da se nosi sa velikim talasom izbeglica ?”

    Cini mi se da je ovo pitanje mnogo aktuelnije u Srbiji, obzirom da su granice EU zatvorene i da ce se u Srbiji uskoro naci vise stotina hiljada nesretnih, gladnih, bezkucnih i za vlaznu jesen i hladnu zimu nespremnih stranaca.

    Ja do sada nisam cuo sta ce Vlada Srbije konkretno preduzeti u vezi sa tom masom ljudi ali, dobro bi bilo znati :
    – da li je Vlada trazila pomoc od EU, UN, i dr ?
    – da li je ta pomoc stigla i kolika je ? Da li stize i dalje i kolika ce biti ?
    – ko odlucuje kada, kako i zasta ce se ta pomoc trositi ?
    – postoji li neko specificno telo zaduzeno za taj posao ?
    – ko je zaduzen da informise gradjane o preduzetim merama ?

  2. Оваj дечкиъ je наиван попут француске собарице!
    Надроби нам коjешта, а никако да помене прави разлог за егзодус ових несреъника!
    Никако да се сети свог земльака, Бушове пудле, Тониja Блера, шизофреника, коjи je родоначелник потоньих британских зликоваца, коjи су бесомучно бомбардовали суверене државе и рушили ньихове легалне режиме, а све у цильу пльачке ньихових природних ресурса!

Оставите коментар