Усред дипломатских играрија са британском резолуцијом, Немачка је ретка сила која је разумела Србију, иако јој неће због тога стављати мелеме на стопала
Већина Срба који су напустили родну груду и отишли да живе у земљи „мечки”, бе-ем-веа, минхенског Бајерна, Борусије Дортмунд, кригли пива и кобасица, одавно су раскрстили с историјом и геополитиком.
То су, разуме се, само стереотипи, али како другачије објаснити зашто је Немачка за Србе најомиљеније место за живот, ако смо већ у националну митологију уврстили дирљиву емоцију да их мрзимо ко Немце? Да ли је онда, као наша резервна домовина, за шта постоје емпиријски докази, Немачка заправо имагинација Србије у каквој жели да живи и оно мало нас што је преостало? А то су ред, закон, дисциплина и понешто евра, мада се радо сећамо и дојчмарке, ма шта о томе мислио Бата Живојиновић док се с митраљезом на рамену приближава вечности.
Ако су то давно схватили гастарбајтери, како је могуће да се нешто од те памети није прелило и на политичаре? Или можда јесте?
Никада Срби кроз историју, заправо, нису имали искреније непријатеље, него што су то били Немци. Тај однос гајен је веома пажљиво, веома искрено и веома дуго. Зато је велика привилегија и велика коб за Србе то што Немце мрзе ко Немце. Ако би из Срба икада ишчилео тај суптилни и племенити осећај, да ли би се раскинуло једино што веже наше нације, ако не рачунамо романсу између Ане Ивановић и Бастијана Швајнштајгера? Али, чак је и та љубав симболична. Од када су лепа тенисерка и сјајни централни везни играч Бајерна заједно, она игра као препорођена, а он се понаша као тинејџер кога су, после казне, родитељи пустили у град.
Добро се сећам када ми је покојни чика Предраг Милојевић, највећи српски новинар, под старе дане, негде око своје деведесет и неке године, причао како га је, док је био млад и зелен, дуго чврсто држао за руку тадашњи тек инаугурисани канцелар Адолф Хитлер, током аудијенције за стране дописнике у Берлину. Новинари највећих светских листова у савршеном поретку постројили су се пред ђаволом тадашњег великог света, али је он застао само док се руковао са тадашњим дописником „Политике” из Берлина. Хитлер није крио пред Милојевићем да је једнако задивљен Србима и једнако огорчен на њих. Такав је био у свечаној, изглачаној сали берлинског дворца, кад је разговарао с Предрагом Милојевићем. Такав је био и десетак година касније, кад је одлучио да сравни Краљевину Југославију са земљом.
И у Првом и у Другом великом рату, Немци су с искреним ентузијазмом желели да нас истребе, а Срби су чинили што су могли да Немци не изађу из таквог неуротичног става према Србима. Шта се сада променило и да ли је берлинско сунце коначно засјало над Србијом?
Како је то ретка метеоролошка појава, пре ће бити да то сија Ангела Меркел. Ако је гвоздена канцеларка у Београду била нескривено одушевљена Вучићем, премијер готово да није напуштао погнути положај, како би, онако дугачак, био у истој равни са фрау Ангелом и како она случајно, у тој разлици у висини, не би осетила стару српско-немачку нетрпељивост.
Али, као последицу таквог ходања, Вучић може добити евентуално ишијас. Премијер је понављао да је очаран Берлином, Ангелом и њеним мерама штедње. О Бајерну да не говоримо. Отуда Вучић и слови као најбољи Ангелин балкански штребер, за разлику од несташног Ципраса.
Берлин се, с друге стране, сврстао уз западни свет када је реч о санкцијама Русији, али с годишњом робном разменом с Москвом тешком око 100 милијарди долара. Немачке корпорације, видевши како је кривуља ове размене за годину дана опала скоро за трећину, од старта не деле канцеларкино ревносно сукобљавање с Русијом.
И то је она врста лептирића у стомаку које осећа и Вучић сваки пут кад наслон за главу потражи на Ангелином рамену. А кад Дејвид Камерон помене могућност да Лондон каже довиђења и збогом Бриселу, тражећи, као и Барак Обама, да Немачка покаже нешто већу енергију када се пржи по Путину, Ангела осећа исте лептириће, јер зна о чему је реч. И зна како се осећа Вучић када му се омакне, па проговори руски.
Меркелова, наиме, има осећања. Нарочито када је реч о геополитичком стиску Амера који руши акције моћне немачке економије, што значи и истовремено слабљење европског јединства и оног царства којим она влада.
Усред дипломатских играрија с британском резолуцијом о Сребреници, Немачка је једна од ретких сила која је макар разумела Србију, иако јој неће због тога стављати мелеме на стопала. Јер, Србија је имала избор. Први је био да прихвати резолуцију и да ћопа по енглеској трави. Изабрала је другу опцију и сада ће видети шта значи марширати по ужареном угљу. То је, донекле, потврдила Ангела, не скривајући одушевљење званичним Београдом управо на дан кад је Русија ставила вето на британску резолуцију о Сребреници. И у таквом неформалном понашању Ангеле, управо на дан кад се родио вето, осетило се њено ликовање. Канцеларка школована и одрасла у Источној Немачкој, у Београду је могла да изгледа намрштено и да помене резолуцију и вето, али је уместо тога демонстрирала неуобичајену раздраганост. Вероватно није желела да тако нешто шапуће Вучићу, како их не би чула америчка обавештајна и пребацила тон на озвучење НСА. Желела је, изгледа, да ту малу радост подели са светом.
Али, шта је заиста тражила од Вучића? Сасвим сигурно да премијер сачува већу лојалност према Ангелином дигитрону него према рачунаљки његове маме, која је, иначе, пензионерка. Осим подршке мерама штедње, Ангела је замолила Вучића да и даље контролише вентил Бриселског споразума, како односи између Београда и Приштине не би експлодирали. То интересује Берлин и за то тражи гаранције, разумевајући Вучића што је заборавио Рамине дронове који надлећу велику Албанију.
Вучићу за те поруке није требао преводилац. Када је пре четири године Ангела у Београду леденим гласом замолила Бориса Тадића да отопли односе између Београда и Приштине, а Борис се правио да је не чује, убрзо је осетио последице. Остао је без власти.
Ако је на исти дан Србија од Путина на поклон добила вето, а од Меркелове најаву отварања поглавља, шта ће добити од Лондона и Вашингтона? Бомбоњеру сигурно неће. То зна и Вучић. Већ је, када је варио цеви за виртуелни „Јужни ток”, а Србија одбијала да уведе санкције Москви, увидео како геополитика утиче на генетику. Дуња Мијатовић га је цртала као вукодлака који прождире медије, иако над Србијом није било пуног месеца.
Ангелин Берлин зато сада постаје много сигурнија кућа за Вучића и његову политику неутралности од самог Брисела, где седе Британци који еуфорију Срба сигурно неће схватати с монтипајтоновским хумором. Оно што је још горе, јесте да читав свет заправо зна ко је писао резолуцију. А то сазнање Американцима није нимало смешно.
Тако се Србија поново нашла пред избором између невидљиве интересне осовине Москва–Берлин и Англосаксонаца. Какав избор може имати земља која бира између искрених непријатеља и неискрених пријатеља? Русофили већ знају одговор. Путин им је дао довољан повод за то. Али ствар је далеко компликованија. Наиме, поново смо у средишту пажње и поново су се велике силе озбиљно сукобиле око нас.
Тај филм смо гледали неколико пута. И бојимо се да не доживи репризу.
Телепромптер: Вучић пред Ангелом Меркел као разиграно дериште (фото)
Цео текст и све фотографије погледајте ОВДЕ
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5a5
Categories: Преносимо
Оставите коментар