Наоми Клајн: Криза овакве величине ће све променити

(Ecologist, 21. 1. 2015)

Колективни неуспех света да се избори са климатским променама своди се на један једини огроман проблем, каже Наоми Клајн: на сучељавање климатски условљених нужности с једне, са снагом корпорација и тријумфу склоног нео-либералног светског поретка са друге стране. Тако је, рекла је Наоми у разговору са Оливером Тиклом, дошло време да се грађанска друштва уједине и изграде радикалан на правди заснован покрет за даље активности у вези с климом.

Наоми Клајн (Photo: Resurgence)

Наоми Клајн (Photo: Resurgence)

Наоми Клајн, друштвеног активисту, аутора, а сада и носиоца кампање за очување животне средине, не краси баш светска популарност – чак не ни међу великим групама које се боре за очување животне средине.

А то је зато што она тврди да многи „велики зелени“ рефлектују управо вредности оних корпорација од чијег су новца и сами постали зависни – а међу тим корпорацијама су и неке које би хтеле да на тај начин „у зелено префарбају“ сопствено увелико „прљаво“ пословање.

Када је током своје брзометне турнеје по Европи недавно говорила у Оксфорду испраћена је овацијама дупке пуне дворане, а публика ју је просто обожавала. Особље Шелдонијан театра (Sheldonian Theatre), церемонијалне дворане овог Универзитета изграђене још у 17. веку, рекло нам је да никад до тада нису видели да је неки говорник изазвао сличну провалу одушевљења код већ огуглале и пословично тврде и циничне оксфордске публике.

И заиста, и сам то морам да кажем, њу је збиља тешко не заволети. Човек би очекивао да у свету познати предводник анти-капиталистичких кампања буде заправо непријатан – импресиван, али и у неком само свом свету, недоступан, нападан па чак и помало застрашујући. Да само знате колико то у њеном случају није тако. Свако мало се њено лице без икаквог напора развуче у осмех. И уз сву њену несумњиву одлучност, из ње просто зрачи лична људска топлина.

Она је уз то и класа за себе (class act). Њена нова књига, Ово све мења (This Changes Everything), представља импресиван производ петогодишњег напорног рада, што се на свакој страници јасно види. Она обилује добро испричаним сторијама, убедљивим образложењима, инспиративним промишљањима, необоривим доказима –  а у годинама које су тек пред нама та ће књига представљати и позив свима да се искупимо па да за климу учинимо бар нешто.

Желите да спасавате свет? Преостала су нам још само радикална решења

Попут Еда Милибанда, и Наоми своје говоре држи без иједног погледа баченог на белешке. Но, због начина на који она том материјом влада, њој се не може догодити да случајно заборави да помене и економију, или било шта друго. А кадa треба, не устеже се ни да распали тамо где треба. О климатским променама она почиње овако:

„Није нам преостало ни једно једино нерадикално решење … Уколико бисмо и даље остали на путу којим сада корачамо, онда нам наши водећи научници, као и неке од најконзервативнијих институција – попут Светске банке, Међународне агенције за енергију (International Energy Agency) и Прајсвотерхаускупера (PriceWaterhouseCooper) – једногласно говоре да срљамо право према повећању температуре у износу од 4 до 6 степени Целзијуса у поређењу са нивоима забележеним током прединдустријског периода – а кад до тога дође, Бог свети зна шта ће све да нам се деси (all bets are off) …“

Чекају нас, рекла је, масовно изумирање усева, глад која ће да захвати читаве нације, читаве државе потопљене под морем, велике градове, међу њима и Њујорк и Лондон, у великој опасности.

А о томе како смо уопште у такав хаос доспели, она апсолутно нема ни најмање сумњи – криве су корпорације и политичари спремни да раде за корпоративне интересе, те тренд заступања искључиво неолибералних циљева капитала и слободног тржишта који светом влада још од 1988, а то је уједно и година у којој је основан био и Међувладин панел о климатским променама.

„Разлог зашто досад већ нисмо успели да се изборимо са кризом климе је тај што нас је она задесила у најгорем могућем тренутку, у позним осамдесетима када је капитализам био на врхунцу свог победничког тријумфализма“, устврдила је она на самом почетку интервјуа који смо обавили унутар канцеларије Блеквелове књижаре (Blackwell’s bookshop), из које је поглед пуцао низ улицу Брод стрит (Broad Street) са у камену извајаним главама римских императора.

„Тајм (Time) магазин је те године управо објавио свој избор да ‘Угрожена планета Земља’ буде њихово изабрано ‘лице године’ (Endangered planet Earth as ‘man of the year’) и тиме показао своју искрену вољу да се овим проблемима најозбиљније позабави и да и даље делује у правцу разрешења најважнијих глобалних проблема.“

Тријумф нео-либерализма није могао да нам се деси у неповољнијем тренутку

Тад је на сцену ступио Споразум о слободној трговини између Кaнаде и САД (Free Trade Agreement), у који је убрзо по том увучен и Мексико, па је континенталну димензију задобио боље познат као НАФТА (North American FTA), праћен неизоставним комплетним идеолошким пртљагом који са њим нужно следује:

„Идеја је била да постоји само један једини начин како светом треба надаље да се управља – а то је слободно тржиште, слободна и неометана трговина, приватизација, дерегулација, ниске пореске стопе, права инвеститора, култ конзумеризма, најјефтиније могуће ово и оно. С друге стране, за поступак одбране од климатских промена захтевано је било све супротно од тога – колективна решења, више прописа, обуздавање потрошње, порези на емисију угљен-диоксида, итд.“

Управо у томе се, тврди Наоми, састоји трагедија наше четвртвековне неактивности у погледу климе. Крај Хладног рата је отворио прилику за успостављање Новог светског поретка, таквог унутар којег би се (државе) руководиле сарадњом, правдом и једнакошћу, у којем би „дивиденде од мира“ (peace dividends) могле да буду упрегнуте тако да и саме раде на решавању озбиљних глобалних проблема –  какве управо јесу и саме климатске промене.

Naomi Klein

Наоми Клајн (Извор: Гардијан)

Међутим, то није био начин на који су САД и њене снажне корпорације сагледавале новонастало стање ствари. За њих је то првенствено била шанса да до краја искористе властиту „победу у Хладном рату“, да још више и даље прошире свој империјални утицај, па да читавом свету наметну сопствену финансијску доминацију.

А што се тиче могућности да се са свим тим мало сачека не би ли се ухватили у коштац и са климатским променама, па гледајте, то мора да је било тек неко кварна комунистичка ујдурма, већ и самим тим што би оно што се у том смислу захтевало било сушта супротност већ увелико захукталом, безбрижном и „за све ме баш брига“ (devil-may-care), капитализму.

„Већ и на самом почетку су у Хартленд институту (Heartland Institute – америчка групација водећа по скептицизму) схватили да уколико се покаже да су научна открића у вези са климатским променама тачна, да ће то онда левици дати за прво да ради шта год буде хтела. Зато су све предузели да побију научне доказе у том смислу, или радије – да у очима обичног света подрију уверљивост таквих налаза, коришћењем истих оних метода које су раније већ били упрегли у своја кола у намери да у корист дуванске индустрије, својих тадашњих финансијера, учине да људи посумњају да уопште постоји било каква директнa везa између пушења и рака плућа. Негирање климатских промена отуда није никаква наука – то је једна најобичнија идеологија, а њу финансирају корпорације.

Климатске промене захтевају примену погрешних врста решења

Или како то Наоми Клајн у својој књизи каже: „Климатске промене су експлозивно пуњење постављено под идеолошку скелу на којој почива данашњи савремени конзервативизам. А он је систем веровања који говори против колективне акције, који објављује отворени рат против било каквог законског регулисања корпоративног деловања, који једноставно није могуће усагласити са решавањем било каквог проблема који би нужно захтевао неку колективну акцију до сада невиђених размера, уз обавезно обуздавање тржишних моћника, истих оних који сносе велики део одговорности за настанак и за даље продубљивање садашње кризе.“

Размислите само: све компаније које се и даље богате на угљу, нафти и гасу биле би приморане да значајно редукују своју производњу, а затим и да отпишу силне милијарде долара (вредност до сад откривених и истражених резерви), у оном што би се водило као „отписана средства“ или као „несагориви угљоводоници“. Али ни то још увек није све. Укупна светска економија би тада требало да буде реструктурирана на такав начин да буде у стању да издржи огромну потрошњу изазвану новим програмима великих јавних радова.

„Да се са климатским променама изборимо биће потребно да се емисија угљен-диоксида сваке године смењује за по 8 до 10 % , а да би то уопште било могуће биће неопходне огромне инвестиције у јавну инфраструктуру, у размерама какве свет није видео још од Рузвелтовог ‘Њу дила'“, каже Наоми. „Тако бисмо могли да постигнемо то да до 2030. сва енергија буде из обновљивих извора, а и по том би нам остало да изведемо још и гомилу других радова да бисмо постали отпорни на нове климатске промене. Оно штo нам је већ сада неопходно јесте обиман колективни одговор.“

А то би значило и комплетну трансформацију свих националних и глобалних економија, да свој фокус пребаце на низ, са климом повезаних, императива. „Осам до десет процената смањења емисије годишње је потпуно некомпатибилно са данашњим системом. Ми не прижељкујемо Велику депресију (алудира на кризу из 1930-их) већ велику трансформацију. Делови привреде ће морати да порасту, делови да се смање, а делови да се угасе, a на нама самима ће да буде одлука који ће од њих коју судбину да доживe.“

И на крају би управо због ове кризе (скоро) свима могло да буде боље

У оквиру тако трансформисане привреде, чије би елемeнтарне етичке поставке биле „редукуј, очувај, подели са другима и делaј поштено“ (reduce, conserve, share and play fair), људима би у ствари требало да буде боље него што је данас. „Говорећи истину о климатским променама не чинимо да оне буду тежи терет, управо их тиме чинимо лакшим. Привреда је већ увелико изневерила већину људи на овој планети, па је и то управо једна од оних ствари које би свакако требало да се промене“, инсистира даље Наоми.

Но, да ли смо у стању да заиста замислимо ситуацију у којој би светски моћници на себе преузели обавезу да спроведу промене тако велике магнитуде? „Колико је реално инсистирати на трансформацији, уместо на серији малих и поступних помака? То је једини начин на који је ово могуће обавити! Исту грубу логику којом се банке руководе када неплатишама заплене кућу у којој живe, и ми треба да овде применимо, зато што иначе сваком од нас појединачно и свима скупа прети ‘заплена’ овог нашег јединог заједничког дома.“

„Индустрија фосилних горива у откривеним резервама располаже са количинама које би, кад би их све сагорели, произвеле пет пута више угљен-диоксида него што бисмо уопште смели у будуће да испустимо. Томе се морамо одлучно супротставити, морамо људима показати на који је начин могуће постићи то да живимо боље – мање загађивања, боља здравствена заштита, више посла и већа безбедност запошљавања. Ми се већ данас боримо за будућност која ће бити боља од било чега што нам се сада нуди…“

„Криза овакве величине, овако свеобухватна, и мора све да промени! Ствари за које су нам говорили да су немогуће морају већ данас, одмах и сада, да почну да се догађају. А све оне друге ствари за које су нам говорили да су неизбежне и да се са њима помиримо морају престати – одмах и сада.“

Промотере неолиберализма ни неуспех не успева да заустави

Али ту постоји бар један крупан проблем. Како су нарастале емисије штетних гасова и како су знаци климатских промена постајали све више и више очигледни – на пример екстремне временске епизоде и отапање арктичког леденог покривача – тако је и идеологија слободног тржишта напредовала и постајала све снажнија, па је у шаци држала све више и више светских влада, а и њихов је стисак постајао све јачи и све комплетнији, тврди Наоми. Ево једног од резултата до којих је то довело:

„Сваки аспект наших одговора на климатске промене иницијалне информације црпи из једне те исте идеологије, па су тако и сва наша ‘решења’ најпре бивала на силу тако препакована (shoehorned) да добију пожељан облик – попут иницијатива око ‘личног избора потрошача’ уместо ‘колективне акције’ и оне о ‘трговању допуштеним емисијама’ уместо чистог ‘пореза на испуштену емисију’ – па ни не чуди то да је у међувремену свака од њих за себе једноставно и остала неуспешна.“

e-1422015

А владе и даље настоје да направе и више „споразума о слободној трговини“, какви су нпр. ТТИП (Transatlantic Trade and Investment Partnership) – Трансатланско партнерство за трговину и инвестиције Европске уније и САД-а, и ТТП (Trans-Pacific Partnership), спорaзум у којем учествује 12 земаља, тренутно још у фази преговарања између САД-а и влада других 11 земаља са руба Пацифичког океана.

„Ови ће споразуми онемогућити да се започне са било каквом сврсисходном политиком у вези с климом“, сугерише Наоми. „Покушавали смо до сада да проблеме са климом решавамо а да се не укључујемо у идеолошке сукобе, зато што је то групацијама зелених обезбеђивало пут са најмање могућих отпора. Нажалост, тако нисмо баш ништа постигли.“

Наоми инсистира да је једини могући одговор (а управо је то и сама срж поруке коју жели да нам упути) „велика коалиција свих покрета – не само оних који воде кампању у вези климе, већ свих који се боре против тзв. ‘слободне трговине’, који су против бројних програма штедње (austerity – читај сиромаштва), покрета ‘окупирај Волстрит’ (Occupy Wall Street), покрета обојених, заједница које трпе због поступака у експлоатацији фосилних горива, због фрековања, рафинерија нафте, итд …

„Преко 400.000 људи се удружено појавило у Њујорку на Маршу за климу, окупљени под паролом ‘Све промените – сваки од вас нам је потребан’ (Change everything – we need everyone). Једино би овако широко заснован покрет могао бити у стању да се у коштац ухвати са лобијем фосилних горива, па да их на крају и победи. Наш се проблем састоји у томе што смо то до сад то посматрали као проблем са угљен-диоксидом, а суштина је да је основни проблем управо сам капитализам.“

Да ли би се то заиста и могло догодити?

У свему овом постоји, а нажалост не могу себе да натерам да то другачије доживим, и једна мрвица, семе другог великог проблема. Већина активиста укључених у разноразне кампање са којима се и сам познајем (а захваљујући оном чиме се бавим њих је поприличан број) пуне руке посла ионако већ имају и само због оног око чега своје кампање и спроводе, без обзира да ли је то поштена трговина (fair trade), прекомерно изловљавање рибљег фонда, отимачина земљишних поседа (land grabs), успостављање пристојних услова за пешачки и бициклистички саобраћај у градовима, систем јавног планирања, права заједнице трансродних особа, правично обезбеђивање нужног смештаја, нуклеарно оружје, расна дискриминација, генетски модификовани организми, милитаризам, окупација Палестине, труд да Национална здравствена служба (National Health Service) не буде приватизована, фрековање, бахати возачи, смањење социјалних давања, загађење ваздуха … Да ли је и само то довољно да схватите о чему вам причам?

Проблем је у томе што не могу да замислим да ће свакo од њих наћи довољно и времена и енергије да се уз све своје заузме и за проблеме око климатских промена, и то на исти начин као и за оно друго. А, искрено, не би ни било поштено очекивати од њих да баш тако поступе.

А чак и тада, чак и кад би се сви они здружили у заједнички вођеној кампањи о клими, морали би да се одмах на почетку договоримо шта је то што желимо да се у вези с тим постигне. Можемо се лако договорити око тога да треба извршити убрзану транзицију у правцу света који би био поштенији и равноправнији, који би погон добијао од чистих извора енергије, имао одрживу пољопривреду, био богато пошумљен, и тако даље, али би нам и даље остало да одговоримо и на све оно шта конкретно треба да се уради да све то понаособ на крају и постигнемо?

А то је оно на чему би, нажалост, споразум највероватније изостао. Климатски активисти (climate campaigners) су и сами већ увелико подељени на оне који верују да ћемо морати да се ослонимо на масовно проширење нуклеарних енергетских капацитета и оне који мисле да ће то бити само непотребно одвраћање пажње са правог циља (a Наоми Клајн и ја припадамо овим другима.)

Онда, да ли треба да се и даље држимо ионако неуспелог Кјото протокола, или да га одбацимо и развијемо неки други, заиста функционалан систем? Да ли су баш сва решења заснована на тржишту иманентно погрешна, или су тек сва она која смо досадa покушавали да применимо, само била дизајнирана на неки погрешан начин? Да ли је угљен диоксид потребно законски регулисати на месту на којем он настаје, или то треба да буде на месту на којем горива из којих се он сагоревањем ствара излазе из утробе земље?

Нисам никад до сада имао прилику да Наоми изложим баражу тих и таквих питања, а која су вероватно и сама сасвим умесна, али јесам ову прилику искористио да је питам како она рангира своју, или ако хоћете – нашу шансу да у томе на крају ипак успемо.

„Своју сам књигу писала са претпоставком да све оно што данас радимо не успева да дà одговарајући резултат – а да широко постављен и на правди заснован програм представља најбољи начин који би могао да нас доведе до успеха у томе. Колико је то баш ‘добра шанса’? Ни сама не знам. Али ми шансу још увек имамо. Оно што мени пуно значи јесте то да ми шансу још увек уопште имамо, ма како она била неизвесна и крхка.“


k-knjigaКњигу Наоми Клајн „Ово све мења – капитализам против климе“ (This Changes Everything) издао је Ален Лејн iz Penguin Books UK (Allen Lane).

Овај интервју је најпре био објављен у Resurgence Magazine, у јануарском броју 2015.

Оливер Тикл (Oliver Tickell) је уредник сајта (и магазина) Еколог (The Ecologist).

Са енглеског превео и приредио: Стеван Бабић

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3qz



Категорије:Посрбљено

1 reply

  1. Присталице климатске катастрофе раде за Нови светски поредак.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s