Финиан Канингaм: Проблем Москве је што има посла са имбецилима и вазалима

(Фонд стратешке културе, 10. 2. 2015)

Русија има проблем. Како да мирно реши сукоб у Украјини – и избегне већи, страшнији рат – ако има посла са имбецилима и вазалима? Односно, америчким и европским политичким вођама.

scf-1122015

Проблем са имбецилима је што они просто нису способни да схвате било шта ван сопственог поимања стварности. Они не само да пате од „спознајног раскорака“, већ су и поносни на то! Штавише, што је имбецил спознајно неспособнији, то га више хвале због чврстине. Имбециле је узалудно просвећивати; њихов незналачки и неотесани начин гледања на свет отпоран је на било коју другу, а поготово чињеничну, перспективу. Они чак имају органску одбојност према исправкама, које их само учвршћују у имбецилности.

Што се вазала тиче, проблем с њима је што су немоћни да промене курс – чак и кад имају нешто способности да независно мисле или препознају алтернативну перспективу као исправну, или бар разумну.

И ту долазимо до дилеме Русије по питању односа са Вашингтоном и његовим европским савезницима око сукоба у Украјини.

Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров, говорећи прошлог викенда у Минхену, осудио је одсуство европске независне реакције на систематски вандализам Вашингтона спрам међународног поретка. Зато што је говорио истину, и зато што се позивао на логику и историјске чињенице, Лаврова су дочекали подсмеси.

Имбецили Американци су рационални дијалог заменили наводима и оптужбама. Руководе се само сопственом себичном пропагандом и верују у сваку њену реч. Поносно! Бог нек’ чува Америку!

Председник САД Барак Обама, наводно један од најумнијих америчких политичара, очито није способан да размишља ван лудачке кошуље пропагандне приче која инсистира, без иједног доказа, да је сукоб у Украјини „у целини кривица Русије“.

После састанка са немачком канцеларком у Белој кући ове седмице, Обама је изјавио да разматра слање убојитог оружја кијевском режиму „да би помогао Украјини да се брани од сепаратистичке агресије“. Обама је оптужио Русију да подстиче сукоб и нарушава територијални интегритет Украјине „низ пушчану цев“.

А шта је стварност? Етничке Русе у својим кућама, подрумима, школама и на улицама убија кијевски режим с подршком Вашингтона, који је пре десет месеци покренуо потпуно непотребан рат против истока Украјине. Резултат је најмање 5.500 мртвих и преко милион избеглица – али Обама осуђује насиље као „агресију сепаратиста“ и хоће да кривцима пошаље још оружја!

Ствари су још горе кад почнемо да се спуштамо политичком лествицом од Обаме. Потпредседник Џо Бајден изјавио је прошлог викенда на Минхенској конференцији о безбедности да „Украјинци имају право да се бране“, па зато САД треба да пошаљу војну помоћ у борби против „руске агресије“.

Добро, гос’н Бајден, а шта је са правом руских Украјинаца да се бране? Зашто им је оно ускраћено? Зар и они нису Украјинци? Или можда, с вашег становишта, они имају мања права зато што су етнички Руси?

Амерички шеф дипломатије Џон Кери, наводно углађени космополита и полиглота, понавља исте безумне и неосноване оптужбе против Русије, називајући је „највећом претњом за Украјину“.  И Кери хоће да пошаље оружје у Украјину да би Русију научио памети.

Исто мисли и Ештон Картер (Ashton Carter), новоименовани министар војни. Исто мисли и Мишел Флорној (Michelе Flournoy), за коју се сматра да ће бити на тој функцији ако Хилари Клинтон добије председничке изборе 2016. године. Исто мисли Боби Џиндал (Bobby Jindal), један од могућих републиканских кандидата за председника. Исто мисли републикански стратег за спољну политику Боб Коркер (Bob Corker). Исто мисли и начелник генералштаба, генерал Мартин Демпси (Martin Dempsey). Исто мисли и амерички спољнополитички естаблишмент на Институту Брукингс и у Атлантском савету. Исто мисле и редакције водећих америчких медија, међу њима и Њујорк тајмса и Вашингтон поста.

Сви они без трептаја понављају мантру да је сукоб у Украјини руска агресија и да је наоружавање Кијева одлична идеја која доприноси миру. Сви понављају олињалу пародију историје по којој је руски председник Владимир Путин „диктатор по обрасцу средине ХХ века“ и „експанзиониста“ у стилу Хитлера или Мусолинија. Не показују ни трунку свести да је фашизам ХХ века настао као средство западних капиталистичких сила против Совјетског савеза, и да је у борби против њега страдало 30 милиона Руса. А данас се та политика наставља, оличена у америчкој подршци неонацистичком режиму у Кијеву као полузи за дестабилизацију Русије.

Најстрашније је што амерички имбецили немају појма да су им мозгови испрани. Они су стварно орвеловски клонови, који истински верују да је рат мир, ропство слобода, а истина шта год им кажу да је.

Амерички политичари на минхенској конференцији описали су напоре канцеларке Меркел и француског председника Оланда да са Путином покрену дијалог о украјинској кризи као „срање“.

После разговора у Москви прошлог викенда, три лидера ће се ове недеље састати у Минску, главном граду Белорусије. Неизвесно је могу ли Путин, Меркел и Оланд постићи договор и натерате кијевски режим да седне за преговарачки сто са проруским сепаратистима на истоку Украјине. Неотесани Американци се међутим свим силама труде да осујете дијалог пре него што и почне.

Насупрот орним Американцима, Европљани су сложни да слање новог оружја у Украјину није решење, да се мора избећи, и да сепаратисти имају аргументе за политичку аутономију које треба саслушати.

Јесте да Европљани јавно још увек понављају отрцану причу да Русија тајно дестабилизује Украјину војном подршком сепаратистима – што Москва одлучно пориче. Али Европљани су изгледа довољно паметни да схвате да је максималистичка дрека на Путина контрапродуктивна и да прича можда има и другу страну.

Треба одати признање Ангели Меркел што чврсто одбија америчке позиве за повећано војно мешање у Украјини. У посети Вашингтону ове недеље, одлучно је одбацила идеју о слању оружја у Украјину. Њено супротстављање америчким предлозима водећи републикански сенатори осудили су као „политику попуштања” Путину, идиотском аналогијом са Чемберленом и Хитлером на Минхенској конференцији 1938.

Са америчким имбецилима, дакле, немогуће је радити. Они живе у потпуно другом менталном свету од осталих људи. Њихов свет се заснива на анти-историјској пропаганди и примитивном приступу који онемогућава дијалог, узајамно разумевање или сократско просвећивање. Њихова охолост и гордо незнање  препреке су разумевању и комуникацији: све је Путинова кривица, све су то руске хорде и зла повампирена совјетска империја. Америчка операција илегалног збацивања изабране власти у Кијеву? Режим који с подршком Вашингтона ратује против етничких Руса на истоку Украјине? Ко си ти, неки апологета за Путина?

Како да се односите према таквим људима? То је просто немогуће.

Проблем је, међутим, што Европљани немају слободу да делују на основу њихових новостечених независних мисли. Меркелова и Оланд, попут многих других европских лидера, виде да је план САД о слању оружја у Украјину идиотска идеја која би могла да доведе то Трећег светског рата. Исто тако, многи Европљани сматрају да су америчке санкције против Русије не само контрапродуктивна, већ и безумна, штетна политика која уништава европске раднике, сељаке и привреднике у истој мери колико и руске.

Али европске државе су вазали Америке. Немају слободу да делују ван оквира диктата Вашингтона, колико год тај диктат био суманут. Немачка се сматра за највећу силу у Европи и четврту привреду у свету. Али, како нас подсећа немачки политички аналитичар Кристоф Леман (Christof Lehmann), Немачка још од краја Другог светског рата није политички независна. Њен устав није по мери модерне државе и у њој се и данас налазе окупационе трупе „победничких” Американаца и Енглеза. „Немачка је де факто колонија САД”, каже Леман. „По послератном уставу, америчке трупе у било ком тренутку могу да преузму немачку владу, што значи да смо технички окупирана, вазална држава.”

Типична илустрација је америчко прислушкивање канцеларке Меркел, које је 2013. разоткрио Едвард Сноуден. А још више нам говори то што Меркелова није реаговала на ову грубу повреду немачког „суверенитета” заслуженом јачином, већ је покорно пристала на то као цену америчке послератне хегемоније.

Леман напомиње да су све покушаје Немачке да створи независну спољну политику – поготово зближавањем са Русијом – онемогућили САД и Британци. „Вашингтон и Лондон су на сваком кораку саботирали покушаје пријатељских односа са Русијом како канцелара Вилија Бранта, тако и Герхарда Шредера”, каже Леман.

Зато Меркелова заслужује признање што се ове седмице храбро супротставила америчком милитаризму у Украјини. Њен чин могао би да наговести раскол у америчко-европским односима, јер представља изазов суштинској црвеној линији Вашингтона: да европске државе, а поготово Немачка, не могу и не смеју да се усуде да доводе у питање америчку хегемонију и дугорочну политику непријатељства према Русији.

Можда су Меркелова и Оланд коначно чули гласове милиона обичних грађана ЕУ који су суштински против америчког тренирања строгоће према Русији преко европских леђа. Али имајући у виду традицију европског послушништва америчким имбецилима, шансе за позитивно мировно решење ипак су мале. Европско руководство још је под шапом Вашингтона. Али гађење европских маса могло би да их натера да збаце имбецилне ланце.

Finian Cunningham: Moscow’s Problem: Dealing with Imbeciles and Vassals

Са енглеског посрбио: Небојша Малић


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3oC



Categories: Посрбљено

Оставите коментар