Дајана Џонстон: Отказивање „Јужног тока“ још један НАТО удар по Србији

Замрзнути рат Вашингтона против Русије или Фрекуј[1] ЕУ!

(Сounterpunch, 9. 12. 2014)

Већ дуже од године, САД извршава сценарио које је написан у циљу да се:dajana-dzonston

  1. Помоћу блокирања трговине ЕУ са Русијом осигура контрола САД над Европом;
  2. Да се Русија натера у банкрот, и
  3. Да се отарасе Владимира Путина и замене га америчком марионетом, као што је био покојна пијандура Борис Јељцин.

Претходних неколико дана је кристално провидно показало перфидност овог рата САД против Русије.

Све је почело на важном међународном састанку о будућности Украјине, одржаном на високом нивоу на Јалти у септембру 2013, где је најважније било: револуционарна тема о гасу из шкриљаца, који је био нада САД за слабљење Русије (weaken Russia). Бивши амерички министар енергетике Бил Ричардсон је био тамо да одржи рекламни говор, који су поздравили Бил и Хилари Клинтон[2].

Вашингтон се надао да користи своје технике фрекинга као замену за природни гас и на тај начин истисне Русију са тржишта. То би било као да се Европи продаје мачка у џаку.

Ипак, онај трик није могао бити постигнут уз ослонац на свето „тржиште“, јер је фрекинг скупљи од руске технике добијања гаса. Да би се некако извитоперило тржиште, било је потребно вршити политичке притиске. Државним ударом [у Украјини] од 22. фебруара, који је планирала и организовала Викторија Нуланд, САД су у ствари преузеле контролу над Украјином и на владу довеле свог агента „Јатса“ – Арсенија Јацењука, који је присталица усласка у НАТО. Ова директна претња руској морнаричкој бази на Криму довела је до референдума који је то историјски руско полуострво вратио Русији. Међутим, хор са диригентом – САД је осудио мирни повратак Крима као „руску војну агресију“. Овај руски одбрамбени потез сада НАТО разглашава као доказ да Путин, без икаквог разлога, намерава да изврши инвазију на руске европске суседе.

У међувремену, економска инвазија САД [на Украјину] је прошла скоро незапажено.

Украјина има једну од највећих резерви гаса из шкриљаца у Европи. Као и други Европљани, и Украјинци су демонстрирали против штетних последица фрекинга по човекову околину, али – за разлику од других држава – Украјина нема законе који би то ограничили, па је [амерички] Шеврон већ почео са радом.

Од прошлог маја, Р. Хантер Бајден (R. Hunter Biden), син америчког потпредседника, налази се у одбору директора Бурисма холдингс, украјинског највећег приватног произвођача гаса. Млади Бајден ће бити на челу правног одсека те фирме и давати допринос њеном „међународном ширењу“.

Украјина поседује богато тло, као и резерве у нафтним шкриљцима. Џин агрикултурног бизниса САД, Каргил (Cargill), посебно је активан у Украјини, инвестира у њене силосе жита, животињску храну, у највећег произвођача јаја и у највећу пољопривредну фирму, УкрЛендФарминг (UkrLandFarming ), као и у црноморску луку Новоросијск. У веома активном Савету за бизнис САД-Украјина (U.S.-Ukraine Business Council) заседају шефови Монсанта, Џона Дира, прозвођача пољопривредне опреме ЦНХ Идустриал, ДиПонт Пајонир-а, Илај Лајли & Комп. (John Deere, agriculture equipment-maker CNH Industrial, DuPont Pioneer, Eli Lilly & Company). Монсанто планира да изгради постројење од 140 милиона долара за „не-ГМО семење кукуруза у Украјини“, чиме очигледно циља на тржиште Европе које је познато по томе да одбија ГМО семење.

У свом говору на састанку САД-Украјинског бизнис савета, чији је спонзор Шеврон, Викторија Нуланд је поменула своту од 5 милијарди долара које су САД утрошиле да би на своју страну привукле Украјину.

Председник Порошенко је 2. децембра примио заклетву тројице странаца као министара украјинске владе: по једног Американца, Литванца и Грузијца, а неколико минута пре те церемоније дао им је држављанство Украјине.

Натали Џареско (Natalie Jaresko), рођена у САД, нови је министар финансија Украјине. Са украјинским пореклом, дипломама са Харварда и Де Пол (DePaul) Универзитета, прешла је из Стејт департмента у Кијев још онда кад је Украјина постала независна од СССР-а, да стане на чело економског одсека новоотворене амбасаде САД. После три године напустила је амбасаду САД и прешла на чело Вестерн НИС ентерпрајс фонда (Western NIS Enterprise Fund) који финансира влада САД. Године 2004. основала је сопствени фонд за инвестиције, а као присталица Наранџасте револуције исте године ступила у службу победника те револуције, председника Виктора Јушченка – у Савет за иностране инвестиције (Foreign Investors Advisory Council).

Литвански инвестициони банкар Аиварас Абромавициус (Aivaras Abromavicius) је нови министар економије, што владину економску политику јасно ставља под амерички утицај – боље речено: контролу.

Нови министар здравља, Александр Квиташвили (Aleksandr Kvitashvili), амерички је ђак и не зна украјински језик. Служио је и као министар здравља у својој родној Грузији у времену када је америчка марионета Маихаил Саакашвили био председник.

Сада је украјинска економија у потпуности под контролом САД. Припремљена је сцена за почетак фрекинга, што ће можда довести и до тога да Хантер Бајден постане нови украјински олигарх.

Следеће нико не помиње: онај контроверзни трговински споразум Украјине са ЕУ – чије је одлагање провоцирало протесте на Мајдану, који су под америчком режијом довели до државног удара од 22. фебруара – уклања трговинске препреке, што омогућава слободан извоз у ЕУ пољопривредних украјинских производа, које у Украјини производе америчке корпорације. Украјинска влада је дубоко заглибљена у дуговања, али то неће спречити америчке корпорације да постижу огромне профите у тој земљи са ниским надницама, земљи без прописа и са плодним тлом. Европски произвођачи житарица, као што је Француска, могу да буду тешко оштећени том јефтином конкуренцијом.

Напад русофобне кијевске владе на Југоисточну Украјину уништава индустријски сектор те земље чија су тржишта била у Русији. Али – кијевски властодршци, који су из Западне Украјине, не маре за то. Та смрт (за)старе(ле) индустрије може помоћи за одржавање ниских надница и високих профита.

Баш онда када су Американци одлучно под своју контролу преузели украјинску економију, Путин је објавио отказивање гасног пројекта „Јужни ток“. Тај посао су 2007. потписали  Гаспром и италијанска петрохемијска компанија ЕНИ, како би, заобилазећи Украјину, обезбедили испоруке руског гаса Балкану, Аустрији и Италији – Украјина је своју непоузданост као држава транзита показала својим понављаним неплаћањима гаса, али и преузимањем за сопствене потребе гаса намењеног Европи. Инвестицији у Јужни ток придружили су се немачки Винтершал (Wintershall) и француски ЕДФ.

Последњих месеци, амерички представници су почели да стављају под притисак европске земље које су учествовале у подршци том послу. „Јужни ток“ је био потенцијални животни спас Србији, која је још увек осиромашена последицама НАТО-бомбардовања и распродајом своје приватизоване индустрије будзашто страним купцима. Поред неопходног запошљавања радне снаге и пружања енергетске безбедности, „Јужни ток“ је требало да Србији обезбеди и зараду од 500 милиона евра годишње као приход од транзита. Београд се одупро опоменама да Србија мора да се придружи спољној политици ЕУ против Русије како би сачувала свој статус кандидата за чланство у ЕУ.

Слаба карика је била Бугарска, којој се предвиђало да ће, као тачка прикључка „Јужног тока“, имати сличне користи. Амерички амбасадор у Софији, Марси Рис (Marcie Ries),  почела је да упозорава бугарске бизнисмене да би могли да имају штете од пословања са руским компанијама које су под санкцијама. Одлазећи председник Европске комисије, Португалац Хозе Мануел Баросо (José Manuel Barroso) – који је некада био и „маоиста“ у данима када је „маоизам“ био коришћен као маска за борбу против ослободилачких покрета у португалским афричким колонијама, којима су са своје стране помагали Совјети – сада је запретио Бугарској ЕУ-[казненим] процедурама за неправилности у уговорима о „Јужном току“. То се односи на пропис ЕУ који не дозвољава да иста компанија производи и транспортује гас. Укратко – ЕУ је покушавала да ретроактивно примени сопствене прописе против уговора потписаног са државом нечланицом ЕУ, који је био потписан пре прихватања тог ЕУ-прописа.

На крају је Џон МекКејн (John McCain) одлетео у Софију да арогантно застраши бугарског премијера Пламена Орешарског да се повуче из тог уговора, остављајући тако „Јужни ток“ да лежи у Црном мору без прикључка на копно Бугарске.

То све звучи врло забавно ако се узме у обзир да је омиљена савремена тема америчке ратне пропаганде против Русије да је Гаспром злобно политичко оруђе које Путин користи да „приморава“ и „застрашава“ Европу.

Једини доказ за то је да је Русија понављано – и узалуд – тражила од Украјине да ова плати свој дуг за гас, коме је рок за плаћање истекао.

Отказивање „Јужног тока“ се своди на то да је ово [још један] закаснели удар НАТО-а по Србији. Српски премијер, Александар Вучић оплакивао је губитак „Јужног тока“ речима: „Ми плаћамо цену конфликта међу великим силама.“

Италијански партнери у овом послу су такође врло незадовољни великим губицима. Али – званичници и медији ЕУ, као и обично, за све криве Путина.

А, може бити и да је тако да – да ако те понављано вређају и дају на знање да ниси добродошао, ти се окренеш и одеш… Путин је пренео свој пројект гасовода на Турску и одмах продао то турском премијеру Реџепу Ердогану[3]. Ово све изгледа као добар посао за Русију и Турску, али цела та афера одише претњом.

Руска нафта као средство принуде? Када би Путин могао користити Гаспром да натера Ердогана да тај промени своју политику и одустане од своје намере да збаци Башара ал Асада, како би победио фанатике Исламског Калифата, то би био одличан резултат. Али засад нема знакова да се тако нешто догађа.

Преокрет са Балкана на Турску продубљује јаз између Русије и западне Европе, што је на дуже стазе штетно по обе стране. Али, то такође значи и заоштравање економских неједнакости између Северне и Јужне Европе. Немачка још увек добија гас из Русије, а што је занимљиво – из „Северног тока“, заједничког пројекта Герхарда Шредера и Путина. Али, земље Јужне Европе – које су још увек у дубокој кризи, изазваној углавном евром – тако су остављене саме себи. Овај обрт догађаја би могао да допринесе политичком револту који је у тим земљама у порасту.

Док се у Италији разлежу гласови жалби да анти-руске санкције шкоде Европи, али остављају САД нетакнуте, Европљани би могли да потраже утеху у нежним речима добитника Нобелове награде из Беле куће, који је похвалио ЕУ што ради праву ствар, „упркос томе што је тешка за европску економију“.

У свом говору водећим председницима компанија 3. децембра, Обама је казао да су санкције уперене на промену Путиновог „размишљања [одлука]“, али да он не мисли да ће то успети. Он [у ствари] чека да „политика унутар Русије … сустигне оно што се одиграва у економији – а то је и разлог зашто морамо да настављамо са тим притиском“. То је други начин да се каже да крађа тржишта руског природног гаса, принуда Европе да уведе санкције и навођење Вашингтонових верско-фанатичних марионета из Саудијске Арабије да изазову пад цена нафте, помоћу преплављивања тржишта нафтом – све у намери да изазову да руски народ почне да окривљује Путина до те мере да се од њега отарасе. Кратко речено: промена [руског] режима.

Амерички Конгрес је 4. децембра званично објавио мотиве САД који стоје иза ове гужве, прихватајући до сада вероватно најгори акт: Резолуцију 758. Та резолуција је збирка свих лажи које су уперене против Владимира Путина и Русије током претходне године. Вероватно се никада није догодило да толике лажи буду сажете у једном званичном документу те дужине. Па ипак, та ратна пропаганда је изгласана са 411 гласова за, док је против било 10 гласова. Ако – упркос овом позиву на рат између двеју нуклеарних сила – у будућности још увек буде историчара, они морају да оцене ову резолуцију као доказ потпуног недостатка интелигенције, поштења и осећања одговорности оног политичког система који Вашингтон покушава да наметне целом свету.

Рон Пол (Ron Paul) је написао одличну анализу овбог срамног документа: http://www.ronpaulinstitute.org/archives/featured-articles/2014/December/04/reckless-congress-declares-war-on-russia/ и http://original.antiwar.com/paul/2014/12/05/reckless-congress-declares-war-on-russia/#.VILpR1Ost4I.gmail . Ма шта неко мислио о Половој унутрашњој политици – што се међународне тиче, он штрчи као једини – врло усамљен – глас разума. (Да, ту је и Денис Кучинич [Dennis Kucinich], али отарасили су га се поделом и брисањем његове изборне јединице.)

После дугачког списка „мада [иако]“ лажи, увреда и претњи, помаља се гола комерцијална страна ове опасне кампање. Конгрес позива земље Европе да „умање могућности Руске Федерације да користи снабдевање енергијом као средства за примену политичког и економског притиска на друге државе; то укључује и давање предности извозу природног гаса и осталих енергената из САД и других држава… [а Конгрес] позива Председника да убрза одобравање извоза течног природног гаса из САД у Украјину и остале европске државе“.

Конгрес је [тако] спреман да ризикује и пропагира нуклеарни рат – али када се дође до „краја свега“ – у ствари, ту се ради о отимању тржишта руског природног гаса помоћу онога што се до сада показало као блеф: гасом из шкриљаца, добијеног фрекингом у САД.

Горе од Хладног рата

Неоконзервативци, који су изманипулисали незналачке политичаре Америке, довели су нас не у нови Хладни рат – него у нешто још горе. Дуготрајно ривалство са СССР-ом је било „Хладно“, услед СУУ – Сигурног Узајамног Уништења (MAD, Mutual Assured Destruction). И Вашингтон и Москва су били савршено свесни да би „Врући“ рат значио узајамно нуклеарно бомбардовање – а то би уништило сваког.

Овог пута, САД мисле да су већ „победиле“ у Хладном рату и изгледа да су опијене самопоузддањем да ће поново победити. Америка усавршава и повећава своје нуклеарне снаге и гради „нуклеарни штит“ на руским границама, чији једини циљ може бити да омогући Америци да изврши први удар – уз способност да нокаутира било какву руску реакцију на амерички нуклеарни напад. То не може имати успеха – али може слабити [амерички] страх од противудара.

Опасност од директног рата између двеју нуклеарних сила је сада у ствари много већа него током Хладног рата. Сада се налазимо у некој врсти „Замрзнутог рата“, јер ништа што би Руси рекли, или урадили, не може имати никаквог ефекта. Неоконзервативци који иза сцене формирају америчку политику измислили су потпуно фиктивну причу о „агресији“ Русије – а њу су како Председник САД, тако и месмедији, а сада и Конгрес, прихватили и пропагирају је. Руске вође су одговориле поштењем, истином и разумом, остајући мирни упркос свих увреда уперених против њих. То није ништа користило. Позиције су замрзнуте. Када разум не успева – следи сила. Пре, или касније.

Дајана Џонстон (Diana Johnstone) је независна америчка новинарка. Написала је књигу „Крсташки рат лудака: Југославија, НАТО и заблуде Запада“

Са енглеског посрбило: Стање ствари


[1] Прим. Ур.: Духовита, али потенцијално врло болна парафраза Дајане Џонстон на „елегантни“ израз Викторије Нуланд из усијаних дана кијевског Мајдана: „Fuck the EU“ (Jе*еш ЕУ), јер „fucking“ – па макар и против воље стране која је … лакше је поднети од „fracking“ – дубоког убризгавања вреле водене паре под високим притиском (истина, у циљу екстрактовања гаса/нафте из шкриљаца) – али, никад се не зна; изопаченост не познаје границе…

[2] Прим. Ур.: На сајту те конференције : http://yes-ukraine.org/en/Yalta-annual-meeting/10th-yalta-annual-meeting види се да Бил и Хилари уопште нису присуствовали конференцији, али она јесте одржана, и на њој су учествовали како Путинов саветник Сергеј Глазјев, тако и председник руске Вњешторгбанке Андреј Костин (један од говорника) и Кајрат Келимбеков, потпредседник владе Казахастана. Листа западних и украјинских учесника се чита као „Ко је ко у новом Хладном рату против Русије“.

[3] Прим. Ур: Дајана Џонстон се овде у ватри своје аргументације „залетела“, јер Ердоган више није премијер, него је од 28. 8. 2014. председник Турске.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2Pj



Categories: Посрбљено

2 replies

  1. Ovaj clanak ima jednu posebnu, dodatni vrednost. Gdja Johnstone je Amerikanka.

    Retki su ljudi koji se, kao ona, hrabro bore (perom i argumentima) protiv gramzive i neljudske politike svoje zemlje. Klanjam joj se.

  2. САД је стварно побиједила СССР у хладном рату сама се попела на врх врхова. Једини је проблем што са врха постоји само један пут и то на доле… Sorry, but јебига…

Оставите коментар