Александар Живковић: Архетипско грађење цркве у „Горском вијенцу“

Када су снови у „Горском вијенцу“ у питању, обично се наводи љубавни сан Вука Мандушића. Није случајно њега Његош приписао личности која није била Црногорац, патријархални становник четири нахије не би се тако, како му кажу, „изблеја“.

Насловна страна првог издања Горског вијенца (модел за лик владике Данила био је сам Његош)

Насловна страна првог издања Горског вијенца (модел за лик владике Данила био је сам Његош)

Али, постоје у Вијенцу и архетипски снови, који могу да се анализују како на индивидуално и колективно несвјесном плану, тако и у склопу специфичног и помало књижевним теоретичарима, чини ми се, промаклог драмског приповједања Његошевог.

На навече Светог архистратига Михаила, наше чевљанске славе и главног јунака Луче Микрокозме, тог највећег Великог поста у историји хришћанске поезије (дјела по Б. Балетићу „непрозирног“, а по радио адаптацији Михаила Јанкетића – nomen est omen – и те како појмљивог), започећу овај мали прилог, „локалним“, чевљанским сном сердара Вукоте:

„СЕРДАР ВУКОТА

Ја сам Озра ноћас на сан гледа.

Бјесмо пошли двјеста Озринићах,

и толико поћерали коњах,

да узмемо пуње аранђелско.

И врати се с пићем из Котора;

поју људи, гађу из пушаках;

кад дођосмо наврх Поточинах,

али сједе око триста другах,

на свакога зелена долама,

на свакога токе и оружје.

Помислимо: ко ће оно бити?

Какви гости? Није им вријеме!

Кад али је оно стари Озро

и бирани за њим Озринићи

(није од њих ниједнога жива);

пуче на нас сваке грдне јаде

што у Чеву цркву не градимо

Аранђелу, да ни свуд помага!

Ондена се мало не покласмо,

и сад дрхтим од његова страха!“

Дакле моје Чевљане (Озриниће) у сну опомињу преци и то оштро ка што ми умијемо „пуче на нас сваке грдне јаде“, а, какви смо, умало се чак са прецима не покласмо! Али, мотив грађења Цркве као индивидуалне и колективне испуњености, већ се ту јавља. (По великом аналитичару др Ивану Настовићу рушење цркве у сну јесте један од најгорих прогностичких знакова.)

За радњу „Горског вијенца“ веома је битан монолог истог сердара Вукоте „О проклета земљо пропала се!“ у коме нариче над судбином погинулих женика и констатује: „Истина је, ово није друго/ до гомила кости и мраморах/ на којима младеж самовољна/ показује торжество ужаса./ О Косово, грдно судилиште,/ насред тебе Содом запушио!“

Обично се цитирају ова два посљедња стиха, али ван контекста, не можемо да их припишемо Његошу.

Сердару Вукоти, одговара највећи чевски јунак, Вук Мићуновић, који је – да подсјетим – прије њега испричао сан о томе како се борио с неким пашчадима и протумачио га да би, ако би се нашао у каквој чети на тај дан, добро покла са Турцима. Мићуновић одговара: „Пи, сердаре, грдна разговора!“ Младост није и ништа друго до прилика да се јуначки пређе са бојних пољанах „у весело царство поезије“. Мишце су име црногорско ускрснуле с косовске гробнице и наши су погинули тамо „ђе Обилић над сјенима влада“.

(Первертирано нарицање сердара Вукоте, узбуди данас интернет јавност коментарима на изјаву, исто Чевљанина, г. премијера Црне Горе. Ка да Црногорце Никац од Ровина није васпитао принциповски, и ка да г. премијер није се мога распитат код пријатеља Тачија о значењу тероризма). Сердар Вукота, ће, са своје стране, одговорити владици Данилу на онај стих за који Андрић каже да га нема у свјетској поезији: „Нека буде што бити не може“ и читав монолог који су некада вољели гимназијски професори „Младо жито навијај класове…“, потпуним неразумијевањем:

„Бог са нама и анђели божји!

А ево си удрио, владико,

у некакве смућене вјетрове,

ка о мрачу кад удри вјештица.

ал у јесен мутну вједогоња.“

На шта се Владика „трза као из сна“. То је та драмска игра у Вијенцу која је тешко представљива, али и без које нема његовог разумјевања.

Ипак, највеће архетипско снијевање Цркве износи Обрад у кључу читавог Горског вијенца:

„ОБРАД

Да ви причам шта ми се приснило!

Народа се бјеше много дигло,

као некуд да крсте носимо;

сунце пече да очи искоче,

и тврђа је кудијен идемо.

Док сиднемо ка на ово поље,

починемо под једну јабуку,

испод које и поточић враше.

Сви се у хлад под њом сабијемо,

уберемо зрелијех јабука,

као цукар свака бјеше слатка;

поп очита под њом еванђеље.

У то доба пет Мартиновићах,

дигоше се један за другијем,

и за њима три четири друга.

Сав их народ гледа куд одоше;

а они ти стубе, те уз цркву;

на олтар се од цркве попеше

и на њему крст златни метнуше.

Крст засија ка на гори сунце

и сав народ на ноге устаде,

часноме се крсту поклонише.

У томе се разбудих од страха.“

Символика овога сна више је него јасна и не зна се писао ли је Његош или Јунг?

Да од Аранђеловдана па до Божића и опет до Васкрса. „Сви се у хлад под њом сабијемо, уберемо зрелијех јабука.“

АМИН.

У томе се разбудих од страха.

На навече Светог архистратига Михаила 2014.



Categories: Аз и буки

Оставите коментар