Ијан Трејнор: Ако Путин одлучи да буде нови Милошевић, следи нова подела Европе

Догађаји на Криму имају потенцијал да гурну Украјину у најгори европски безбедносни кошмар после револуција 1989. године

(Гардијан, 2. 3. 2014)

gardijan-logo

Током четрнаест година власти, жалећи нестанак Совјетске империје, Владимир Путин (Vladimir Putin) покренуо је три рата против руских суседа и територија које су некад биле под доминацијом Кремља. Као новоименовани премијер 1999, пре него што ће постати председник на дан Нове 2000. године, отпочео је рат у Чеченији (Chechnya), брутално сузбијајући оружану побуну против московских власт на северном Кавказу и рушећи локалну престоницу Грозни. 

Године 2008, бивши КГБ официр наредио је „блицкриг“ против Грузије (In 2008, the former KGB officer ordered a blitzkrieg against Georgia), делећи земљу за пет дана. Он задржава контролу над 20 одсто руског црноморског суседства – територије Јужне Осетије и Абхазије. Руска војска такође контролише део Молдавије познато као Придњестровље, а тај замрзнути конфликт датира из времена распада Совјетског Савеза.

На Криму и у Украјини, међутим, у случају потпуног рата Путин би се определио за водећу ролу, са потенцијалом да [ситуација у Украјини] постане најгори европски безбедносни кошмар после револуција 1989. године и најкрвавија од покушаја Слободана Милошевића да преотме контролу над бившом Југославијом – што је довело до четири изгубљена рата, више од 100 хиљада мртвих и произвело седам нових држава на Балкану. Украјина је кључна земља на источним границама ЕУ и југозападним Русије. Заузима већу територију од Француске. Има више становника него Пољска или Шпанија – 46 милиона. Војска јој је пристојна и добро наоружана. Украјина је била база совјетске производње оружја; и даље се налази у врху светских извозника наоружања.

Ијан Трејнор, уредник Гардијана за Европу

Украјинска војна машинерија није упоредива са руском – њених 130 хиљада војника стоје наспрам 850 хиљада руских. Снаге Украјине на Криму нису дорасле за више од 15 хиљада припадника руске Црноморске флоте у Севастопољу. Русија има више војника у својој западној дивизији него што броје целе украјинске оружане снаге. Односи борбених авиона и хеликоптера, специјалних јединица и црноморских ратних бродова слично претежу на једну [руску] страну.

Ипак, украјинске снаге могу нанети велику штету ако буду присиљене да бране своју земљу. Имајући ово у виду, три оквирна сценарија се сама намећу:

[Грузијски сценарио]

Најбезазленији исход био би да Путин рачуна с нападом у стилу оног у Грузији – неколико дана стварања нових чињеница на терену, са кампањом ограниченом на преузимање контроле на Кримском полуострву где су етнички Руси у већини, а онда преговарање са позиција силе и диктирање услова слабом и неискусном новом руководству у Кијеву.

Путин се није јавно изјашњавао када је револуција у Кијеву натерала председника Виктора Јануковича (President Viktor Yanukovych) да одлети у Русију, све до операције на Криму – добро планиране и изведене без испаљеног метка. Војна операција била је праћена политичким потезима – регионални парламент и политички вођи траже руску помоћ, исказују лојалност Москви, не признају нову администрацију у Кијеву и заказују референдум о статусу Крима док краја месеца.

Ако је то био његов циљ – његова мисија је практично испуњена. Циљеви су постигнути пре него што су се НАТО (Nato) амбасадори могли окупити у Бриселу у недељу или пре него што министри спољних послова [чланица] ЕУ размотре своје опције у понедељак. Али, много је знакова да контролисање – или чак и анексија – Крима неће надостити руски апетит у Украјини. Амбициознији и много опаснији сценарио је такође потпуно замислив.

Југословенски сценарио

Ако је заузеће Крима било лако и без крви, то је било због присуства тешког руског оружја тамо, због подршке великог броја локалног становништва и зато што су украјинске снаге биле затечене брзином, а свакако и због тога што им је било наређено да (још) не узврате, из страха да би то проузроковале огромну и крваву ескалацију.

Све говори да ће Путин, са његовим претензијама да газдује великом делу бившег Совјетског Савеза, одбити да прихвати легитимитет украјинске државе која се окренула Западу да би обезбедила своју будућност, [тако] пресецајући пупчану врпцу која је Кремљ уверавала да је Русијина беба. Циљ, како је то вршилац дужности председника Украјине спекулисао у недељу, може бити да се Украјина економски уништи и тиме онемогући да буде истински независна држава.

Тај циљ може охрабрити Путина да прошири свој утицај са Крима у источну Украјину, одбацујући ауторитет Кијева и цепајући земљу на два дела – Кијев и запад против истока и југа.

Проруски активисти на митингу у Доњецку, Источна Украјина. Photograph: Alexander Khudoteply/AFP/Getty Images

То повећава могућност грађанског рата. Већ у почетном чаркању, евидентна је примена тактике и методологије која је направила Слободана Милошевића из Србије тако надмоћним у југословенским ратовима 1991-95. и на Косову 1998-99. (мада их је све на крају изгубио). Ту су оснивање и без сумње наоружавање локалне лојалне милиције, нови проруски лидери пажљиво одабрани од руских безбедносних служби, брзи референдуми за пружање „демократске“ глазуре за већ донете одлуке у Москви, финансирање лојалних снага, подметање „провокација“ које повећавају бес и захтеве за одмазду у медијима које контролише Кремљ, стварање паралелних државних структура, на пример у Харкову на истоку, другом граду по величини у Украјини и њеној престоници током руског грађанског рата – он је био „црвен“ док је Кијев био „бели“. Ту су и етничке, конфесионалне и културне разлике које деле Украјину, између [римо]католичког и националистичког запада и православног и често проруског истока, што такође подсећа на Југославију.

То је, ипак, далеко од непремостивих проблема. Сукоб истока и запада [Украјине] није неизбежан, ако постоји добро и пажљиво политичко вођство.

Али, ако је држава решена да ове тензије претвори у „casus belli“ [повод за рат], онда је то, као што је Милошевић доказао, лако спровести.

Ако Путин одлучи да буде нови Милошевић, запад ће бити суочен с новом поделом Европе.

Дипломатски сценарио

Изгледа да је мало интересовање на западу да се озбиљније умеша осим преко дипломатије. Реакције су били спори. Нереди у Украјини почели су у новембру са захтевом кијевских демонстраната проруском председнику да прихвати европски правац.

Али, ЕУ је подељена, незграпна и спремна само за реакцију. Нема европске спољне или безбедносне политике. Тешко је замислити да Немачка пролива крв због Украјине. Није тешко замислити да Русија пролива крв због Украјине. Подразумевајућа ЕУ позиција у оваквим кризама, од Роберта Мугабеа у Зимбабвеу (Robert Mugabe in Zimbabwe) до Александра Лукашенка (Alexander Lukashenko), који је ту одмах до Украјине – у Белорусији, јесу санкције и забрана путовања за водећу клику. Међутим, сувише су велики улози у Украјини да би то могло имати већи утицај.

Али Џон Кери, државни секретар САД, подигао је улог, машући пакетом санкција које би могле економски изоловати Русију. То је интригантан предлог јер је руска економија у потпуности зависна од сировина и од извоза нафте и гаса.

Економска изолација Русије би подразумевала искључивање, на пример, гасног сектора и светског највећег произвођача гаса, Гаспрома. Али, Гаспром је највећи европски снабдевач гасом. САД би једва биле погођене таквим санкцијама. Европа и Немачка биле би „закуцане“. Цео Балтик, централна и источна Европа, укључујући саму Украјину, апсолутно су зависне од Гаспрома – док Немачка, највећи европски потрошач енергије, више од трећине свог гаса добавља из Русије.

Вероватније је западно посредовање у „југословенском стилу“, са дипломатским „контакт групама“ или УН изасланицима задуженим за покретање преговора између сукобљених страна, праћење примирја и слање посматрача под окриљем УН-а или ОЕБС-а.

Украјина ће почети да наликује Швајцарској. Биће много разговора о будућем уређењу који ће подразумевати „федерализацију“ или „конфедерацију“, са циљем Руса да максимизирају контролу над што већим делом Украјине, све тврдећи да признају њен територијални интегритет.

Са енглеског посрбило и опремило: Стање ствари

Овај чланак је мењан 5. 3. 2014. у 20:42 – исправљене су словне грешке и неке реченице прецизније формулисане.



Categories: Посрбљено

1 reply

  1. Толико лажи и злобе у једном тексту, овог аутистичног пиргавка, коме се по лицу види да пати од затвора… Дабогда му се језик осушио, кад следећи пут узме Србију у уста. Питам се, да ли долази време, када квази-новинарски ликови попут овог (а није да их у нас мањка) неће моћи да замене кошуљицу преко ноћи, и почну да величају Путина или Мугабеа, већ да ће их историја сместити тамо где им је и место, у циркус наказа кваритеља људског духа с краја XX и почетка XXI века.

Оставите коментар