Дејан Бараћ: Америчка одисеја и остатак света

dejan-barac-2Од доношења Декларације о независности (1776) на Другом континенталном конгресу, односно стицања међународно признате независности (1783), није прошло ни 150 година а Сједињене Америчке Државе (САД) су се позиционирале као светска велесила – војна, политичка, економска и научна. То је до сада сигурно најбржи успон неке државе од стицања независности до империје. Тешко је на неколико страница сажети војно-политичку и економску историју САД, па ћемо стога повући неке глобалне контуре и подвући одређене историјске цртице. Пример САД је парадигматичан управо зато што се ова држава уздигла и постала „Рим нашег доба“ експлоатишући и комбинујући више модела развоја – људски рад и знање, коришћење сопствених природних ресурса, ширење сопствене територије, интервенционистичком (односно колонијалном) политиком, прерасподелом у светској транзицији (Први светски рат, Други светски рат итд.) и послератним формирањем светскe економскe архитектуре базиране на америчком долару. 

Како је све почело? Како енглески колонисти на америчком континенту нису могли да утичу на британске законе и из разлога што је британски краљ Џорџ III (владао 1760-1820) уводио америчким колонијама и увозне и извозне царине, тринаест америчких колонија се побунило и започело рат за независност (1775-1783). У почетку војевања променљива ратна срећа била је наклоњенија Британцима који су освојили Бостон (1775) и Њујорк (1776), али и Филаделфију (1777) – која је била главни град самопроглашене младе државе, односно седиште Континенталног конгреса. Дефинитиван преокрет донела је интервенција Француске (1778), која је на страни САД ангажовала и своју армију и своју моћну флоту. Касније су се Француској придружиле Шпанија (1779) и Холандија (1780), свака из својих интереса. Амерички рат за независност формално је завршен Споразумом у Паризу (1783).

Амерички физичар и државник Бенџамин Френклин кроз две крилатице је изложио приступ економији младе северноамеричке државе: „Упамти да је време новац (…) и да ништа није сигурно осим смрти и пореза. Међутим, дописаћемо запажање норвешког економисте Ерика Реинерта из предговора књиге „Глобална економија – како су богати постали богати и зашто сиромашни постају сиромашнији“ (2004). Наиме, он је подсетио на књигу „Богатство народа“ (1776), у којој је Адам Смит упозоравао северноамеричке колоније (будуће САД) да ће направити велику грешку ако покушају да штите и развијају сопствену индустријску производњу. Један од „отаца“ САД и њен први министар финансија Александар Хамилтон (1789-1795) оглушио се о овај „савет“ (залажући се за дирижистичку економску политику), али је уважио Смитов закључак, на другом месту у књизи, како су само народи који поседују индустрију у могућности да победе у ратовима.

Први председник САД Џорџ Вашингтон (1789-1797) је 1796. године одржао опроштајни председнички говор у којем је истакао: „Поступајте у доброј вери и праведно према свим нацијама, негујте мир и слогу са свима; религија и морал налажу овакво понашање; може ли нека политика бити ваљана ако управо то не налаже? Зашто се одрећи предности тако посебне ситуације? Зашто напустити своју земљу да би се стајало на туђој земљи? Зашто бисмо уплитањем сопствене судбине са судбином било ког дела Европе уплели и наш мир и просперитет у мрежу европских амбиција, ривалстава, интереса, ћуди или каприца?“

Непуних пет година доцније трећи амерички председник Томас Џеферсон (државни секретар 1790-1793 и председник 1801-1809) поновио је изнете Вашингтонове ставове и то у свом инаугуралном председничком говору: „Једнака и стриктна правда за све људе, из било које државе и било ког убеђења – верског или политичког; мир, трговина и искрено пријатељство са свим народима, без уплитања у савез било са ким.“[1]

За време Џеферсоновог председничког мандата Сједињене Америчке Државе (САД) су од Француске купиле широка пространства Лујзијане (1803), јер је Наполеону Бонапарти био потребан новац за ратне походе у Европи (1803-1815). Међутим, већ за мандата четвртог председника Џемса Медисона (1809-1817), „неискусна“ северноамеричка држава (иако тада велика по површини) чини непромишљене кораке и баш у време Наполеонове инвазије на Русију (јун 1812. године) започиње поход ка северу, што су осујетили Британци. Наиме, без обзира што САД тада нису имале респектабилну војску и морнарицу, започеле су инвазију на британске колоније Горњу и Доњу Канаду, што је значило почетак Британско-америчког рата (1812-1815). Већ после Наполеоновог пораза у Европи и његовог првог свргавања с власти (1813), Британија је прешла у офанзиву, заузела Вашингтон и спалила Белу кућу (1814). Американци су успели да одбране Њујорк, Балтимор и Њу Орлеанс, а рат је завршен потписивањем мировног споразума (1815), при чему предратне границе нису мењане.

01-US1853

Ширење територије САД до 1853. године, извор: World Maps Online

Пети амерички председник Џемс Монро (1817-1825) је аутор крилатице „Америка америчким народима“ (односно „Америка Американцима“), која је одражавала тежњу САД као младе државе да загосподари тржиштима и сировинским ресурсима на америчком континенту, уз потискивање европских сила. Заједно са Џоном Квинси Адамсом (амерички државни секретар 1817-1825 и председник 1825-1829) промовисао је 1823. тзв. Монроову доктрину (мада се ова одредница помиње тек од 1853. године), што је требало да означи престанак колонијалистичке политике европских држава на америчком континенту и одрицање САД од мешања у европску политику и спорове, али није искључивала интервенцију америчких држава међусобно. Другим речима, Монроова доктрина је означила почетак империјализма (и интервенционизма) САД према Латинској Америци, уз истовремени изолационизам према остатку света. У једној „допуни“ председника Теодора Рузвелта (енг. The Roosevelt Corollary)  из 1904. године, закључује се да САД имају право да наступају као „светска полиција“ (енг. international police power) уколико се средњоамеричке и карипске државе „понашају нецивилизовано“.

Како се територија САД ширила на исток северноамеричког континента, врата ове државе у експанзији била су нашироко отворена за милионе усељеника који су хрлили из Европе, али и остатка света, најчешће бежећи од сиромаштва. Подсетићемо само на једну епизоду из америчке историје – током Златне грознице у тадашњој Калифорнији (1848-1855), стотине хиљада трагача злата, трговаца и других усељеника из целог света похрлило је на ту територију. Само број становника Сан Франциска је нарастао са 500 (1847) на преко 20 хиљада (1852), да би већ 1870. године град имао око 150 хиљада становника. „Увоз“ становништва није значио само прилив просте радне снаге за потребе убрзане индустријализације, већ и талената чији су проналасци касније променили свет. САД су свима пружиле колико-толико једнаке шансе да се својим прегалаштвом изборе за припадајуће место под сунцем. Руку на срце, историја памти само оне који су успели, а  заборавља оне који су пропали у обећаној земљи.

Америчком територијалном ширењу потпомагала је снажна економска експанзија, и обрнуто. Током XIX века САД су значајно прошириле своју територију на исток северноамеричког континента –  преко потискивања Индијанаца у резервате, ратом са Мексиком (1846-1848) после којег су на основу Споразума у градићу Гвадалупе Хидалго (1848) САД анектирале око 3,1 милион квадратних километара тадашњих територија Тексаса и Калифорније, куповином Аљаске од Русије (1867) – територије површине око 1,5 милиона квадратних километара. На тај начин, Сједињене Америчке Државе су до краја XIX века постале држава-континент.

02-US_map1861

Државе Уније и Конфедерације током Америчког грађанског рата (1861-1865)

Амерички грађански рат (1861-1865) током мандата председника Абрахама Линколна (1861-1865) и тежак период враћања националног јединства, укидања ропства и послератне обнове, односно „Реконструкција“ (1865-1877), представљају драматичне године америчке историје. Корени рата били су укидање ропства, а дубљи разлози представљали су опречне економске интересе између индустријски развијених северних држава и индустријски неразвијених јужних робовласничких држава (које су извозиле огромне количине памука). Укидање ропства би, дакле, значило и слабљење економске снаге јужних држава на чијим плантажама памука су радили робови. Једанаест јужних робовласничких држава (Јужна Каролина, Северна Каролина, Вирџинија, Џорџија, Алабама, Тенеси, Арканзас, Тексас, Луизијана, Флорида) прогласиле су сецесију од САД (1861) и формирале Конфедерацију Америчких Држава („Конфедерација“ или „Југ“), што је означило почетак рата са остатком САД („Унија“ или „Север“). Четири тзв. граничне државе (енг. border states) биле су робовласничке (Мисури, Кентаки, Делавер и Мериленд), али су остале у окриљу Уније, а њима се касније прикључила Западна Вирџинија, која се 1862. одвојила од Вирџиније.

03 - T1

После четири године крвавих борби које су резултирале са око 600 хиљада мртвих војника и уништењем  већег дела инфраструктуре јужних држава, Конфедерација је пропала (последњи остаци армије Конфедерације су се предали код градића Апоматокса у Вирџинији 12. априла 1865. године), а ропство је укинуто. У очима Јужњака појам „Реконструкција“ била је и остала „синоним за политички опортунизам, корупцију, шпекулацију и нескривену отимачину имовине коју су спроводили (…) читави ројеви ратних профитера са Севера“.[2]

Мандат америчког председника Вилијама Макинлија (1897-1901) обележио је амерички излазак из „тесних ципела“ изолационизма (односно, крупан искорак из оквира Северне Америке) и позиционирање као светске силе, и то на најпре на рачун ослабљене колонијалне империје Шпаније. Амерички контраадмирал и геостратег Алфред Тајер Махан (1840-1914), један од пионира геополитике, сматрао је да САД не може да постане империја без моћне морнарице. Новоизграђена америчка морнарица била је импозантна и омогућила је САД да загосподаре морима и полако преузму примат од Велике Британије. САД су израсле у светску силу оног тренутка када су се умешале у трећи Кубански рат за независност од Шпаније (1895-1898). Непосредан повод за овај Америчко-шпански рат (који је трајао од априла до августа 1898. године) била је неразјашњена експлозија и потонуће америчког ратног брода „Мејн“ (енг. USS Maine) у фебруару 1898. године, који је крајем јануара исте године упловио у хаванску луку ради „заштите америчких интереса“; наравно, америчка штампа је једва дочекала да за овај инцидент оптужи Шпанце. Веома моћна америчка флота је на Карибима и на Пацифику врло брзо поразила шпанску, омогућивши искрцавање америчке војске на територије шпанских колонија. Рат се формално завршио мировним уговором у Паризу (децембра 1898. године) којим је Куба стекла независност (иако је де факто постала протекторат САД), док су Филипини, Порторико и пацифичко острво Гуам постали део (неслободне) територије САД. Исте 1898. године председник Макинли одлучио је да анектира Републику Хаваји, што је потом подржао амерички Сенат.[3]

Следећи крупан амерички потез на међународној позорници био је запоседање незавршеног Панамског канала. Изградњу канала започели су француски инвеститори (1881-1889) на челу са Фердинандом де Лесепсом (градитељем Суецког канала 1859-1869), али је пројекат доживео потпуни крах. САД су потом потписале споразум са Колумбијом, која је управо изашла из „1.000 дана“ грађанског рата (1899-1902), о концесији за изградњу и експлоатацију Панамског канала (Хеј-Херан споразум из јануара 1903. године). Међутим, колумбијски Сенат одбио је да ратификује споразум, па је амерички председник Теодор Рузвелт (1901-1909) променио приступ – подржао је сецесију Панаме од Колумбије, да би потом САД прве признале нову држава и с њом потписале споразум о концесији за канал (све се брзо одиграло новембра 1903. године). Панамски канал је прокопан деценију касније и пуштен у саобраћај 15. августа 1914. године. САД су управљале овим светским ресурсом закључно са 31. децембром 1999. године.

04 - T2

Почетак Првог светског рата (1914-1918) представљао је нови снажан подстицај за америчку економију, односно рат је поспешио њену експанзију и раст броја запослених. Извоз робе САД у Европу је растао – током 1917. износио је 4,06 милијарди долара, што је номинално било 2,74 пута више него 1913. године. Све до званичног уласка САД у Први светски рат (априла 1917. године), велики амерички банкар Џон Морган Јуниор (1867–1943) био је званични агент (посредник) британске владе у САД за куповину челика, памука, хране итд. Морган је организовао синдикат од 2.200 банака које су силама Антанте пласирале кредите од око 500 милиона тадашњих долара (око 1,1 одсто америчког бруто националног производа из 1916. године). Поред тога и влада САД је одобравала државама Антанте високе зајмове. Вероватно је најзначајнији разлог зашто су САД ушле у Први светски рат на страни Антанте био економски интерес и „спасавање“ поменутих кредита. Немачко потапање брода „Луизитанија“ код ирске обале (мај 1915) и Цимерманов телеграм – дипломатски предлог из  јануара 1917. који је министар иностраних послова Немачког царства послао председнику Мексика како би га наговорило да објави рат САД уколико ове уђу у рат на страни Антанте, били су само непосредни поводи. Индустријски и финансијски центри су до почетка Првог светског рата били у Европи (Великој Британији, Немачкој, Француској), а током рата су се САД уздигле као водећи светски произвођач и робе и новца. Пре рата САД су дуговале европским земљама око четири милијарде тадашњих долара, док су након рата европске земље дуговале САД чак десет милијарди долара. Нећемо погрешити ако констатујемо да су САД једини прави победник Првог светског рата међу светским силама.

Велика америчка флота транспортовала је преко милион и по америчких војника на европско бојиште (1917), што је пресудно допринело победи сила Антанте (11. новембар 1918). На Версајској мировној конференцији (1919) у суштини је прихваћен План у 14 тачака који је још 8. јануара 1918. године (док је рат трајао) у Конгресу представио амерички председник Вудро Вилсон (1913-1921). Овај план је између осталог подразумевао право народа на самоопредељење, транспарентност мировних споразума и оснивање Друштва народа (Лига народа, 1919) као организације колективне безбедности у свету (што се, додуше, касније показало као недовољно успешан пројекат), чиме би био замењен претходни систем равнотеже снага између светских сила. Иако су врата за америчку доминацију била широм отворена, САД су устукнуле због противљења у Конгресу и Вилсонове нефлексибилности, тако да амерички Сенат није ратификовао оно што је амерички председник већ прокламовао. Сједињене Америчке Државе никада нису постале члан Друштва народа.[4]

Велика криза (1929-1939), позната и као Велика депресија (енг. Great Depression), изазвала је разорне културно-социолошке последице по америчко друштво, „рањавајући“ га готово као што је то учинио Амерички грађански рат (1861-1865). Глобална економску катастрофа је формално започела у САД падом берзе 29. октобра 1929. године (дан који је у историји познат као „црни уторак“, енг. Black Tuesday), а затим се прелила на остатак света. Био је то најдужи и најоштрији економски суноврат који је икада задесио индустријализовани Запад, али и читаво човечанство – додуше, ударe таласа кризе лакше су поднеле економије  Јапана, Бразила и Аргентине. Услед пада агрегатне тражње, финансијске панике и „јуриша“ поверилаца на банке, несинхронизоване економске политике националних влада великих држава (САД, Велике Британије, Француске, Немачке), дошло је до страховитог пада производње робе и услуга, уз драматичан раст незапослености и акутну дефлацију.

Иако је много фактора значајну утицало на изазивање кризе, пресудни разлози Велике депресије представљају следећу комбинацију узрока: 1) тежње САД да буду водећи светски банкар, индустријалац и извозник, 2) међуратни повратак на златни стандард, 3) неједнаке (боље је рећи – неравнотежне) дистрибуције богатства и дохотка у друштву, 4) шпекулације у преткризном периоду које су „помериле“ берзански промет на неприродно висок ниво.

САД су тих година настојале да кроз царинске и нецаринске баријере троше што мање новца на увоз робе из европских земаља. Међутим, покушај да се одржава константан и висок спољнотрговински суфицит није могао да опстане дугорочно. Већ смо поменули како је током Првог светског рата влада САД одобрила европским савезницима високе зајмове. Велика Британија и Француска су се раздуживале и увоз робе из САД финансирале и новцем прикупљеним од ратних репарација које је плаћала Вајмарска Немачка, док је Немачка била принуђена да се задужује код САД како би измиривала ове обавезе. Истовремено, тих година било је преко једне милијарде тадашњих долара америчких инвестиција у немачку привреду.

Према томе, чинило се да покретање механизма кредитирања Немачке доноси САД двоструку корист. Међутим, европске државе су све теже остваривале приходе од размене, а позајмице и репарације (које су опадале, јер је Немачка допала проблема и није могла да их редовно плаћа) нису могле вечно да замене новац зарађен од производње робе и међународне трговине. Последица је да је амерички извоз у 1929. пао за око 30 процената у односу на 1928. годину и наставио да стрмоглаво пада – са 5,24 милијарде тадашњих долара (1929) на 1,67 милијарди (1933). Увоз САД из европских држава драматично је опао са 1.334 милиона тадашњих долара (1929) на 390 милиона (1932), док је истовремено извоз САД у европске државе опао са 2.341 милиона долара (1929) на 784 милиона долара (1932).[5]

Пре Првог светског рата важио је златни стандард (1870-1914) који је подразумевао да резерве централних банака држава буду искључиво у злату, а златници су представљали законско средство плаћања. С друге стране, како понуда злата није могла да задовољи послератну монетарну тражњу, златни стандард 1920-их (тачније златно-девизни стандард) подразумевао је да резерве централних банака буду делом у злату, а делом у националној валути. Овакав златни стандард, који је блиско повезивао све државе света у мрежу фиксних девизних курсева, одиграо је кључну улогу у „преливању“ суноврата америчке економије ка остатку света. Високи спољнотрговински дефицити са САД морали су да се „покривају“ одливањем златног капитала из европских држава ка америчким финансијским центрима.

Наднице (надокнаде за рад) у САД су током периода 1923-1929 расле по стопи која је била око четири пута нижа од стопе раста продуктивности. Дакле, трошкови производње су се смањивали, наднице су их веома споро пратиле, док су цене робе и услуга остајале константне (захваљујући монетарном режиму златног стандарда). Према студији Института „Брукинг“, крајем двадесетих година  не само да је 0,1 проценат Американаца држао 34 процената целокупне штедње (чак 80 процената Американаца није имало штедне улоге), већ су и имали доходак збирно једнак дохотку 42 процената становништва САД. Велики и растући диспаритет између становништва са високим, средњим и малим приходом учинио је америчку привреду нестабилном. Да би економија стабилно функционисала, агрегатна тражња мора да буде једнака агрегатној понуди. У тадашњој америчкој економији са веома израженом неједнакошћу у расподели дохотка, агрегатна тражња била је значајно мања од агрегатне понуде, не зато што није била потреба за робом и услугама – већ чињенице да оне нису могле да се задовоље. Просто речено, огроман део становништва САД није имао новца да их купује. Да би се поспешила тражња, банке су у преткризном периоду становништву нудиле могућност да купује робу на кредит, по принципу „купи сада, плати касније“.

Берзанске шпекулације су „надувавале мехур“ – само од почетка 1928. до септембра 1929. године берзански индекс Дау Џонс (енг. Dow Jones index) забележио је вртоглави раст са 191 на (за то време) рекордних 381. Брз и лак начин зараде на берзама био је неодољив за финансијске инвеститоре. Брокери су били у прилици да готово неконтролисано увећавају свој капитал кроз шпекулације и да зарађују без иједног уложеног долара. Ипак, „берзанско лудило“ је утихнуло већ 3. септембра када су цене почеле да падају, да би се систем распао на „црни уторак“, тј. 29. октобра 1929. године. Како су инвеститори у потпуности изгубили поверење у тржиште, вредности акција су толико пале да нико није желео да у њих улаже. Инвеститори, укључујући и банке, били су финансијски урушени, а многи су пропали. До 1933. покренута је спирала надоле која је разарала америчку економију и друштво у целини. Индустријска производња је опадала, отпуштен је велики број радника, а кредити које су узели привреда и грађани нису могли да се отплаћују. Зато, аутомобили и радио-пријемници, два производа која су до тада грађани најчешће куповали на кредит, морали су да буду враћени. Уследио је пад тражње за кредитима због веома високих камата и из страха грађана од губитка посла. Између 1929. и 1933. године 40 процената банака  које су пословале у САД је банкротирало (9.490 од укупно 23.697 банака), а новчана маса се смањила за 27 процената у односу на преткризни период. Цене робе и услуга на домаћем тржишту падали су драматично (јер није имао ко да их купи), а бруто домаћи производ (БДП) САД се „сурвао“ – 1932. године био је за  око трећину мањи од вредности из 1928. године. Извоз САД био је у дубоком паду. Генерално, међународна трговина је у периоду између 1929. и 1934. године смањена за око 66 процената. Преткризни обим извоза САД су готово достигле ратне 1941. године (5,1 милијарда долара), да би извоз био надмашен 1942. године – када је износио 8,1 милијарду долара, уз истовремени увоз од 2,8 милијарди долара.[6]

Опоравку света од Велике депресије у великој мери су допринели одбацивање златно-девизног стандарда и усвајање политика фискалне и монетарне експанзије (што је значило и слабљење националних валута), која не би била могућа у условима златног стандарда. Велика депресија довела је до фундаменталних промена економских институција, а у жижу тадашње економске теорије и економске политике „лансирала“ је британског професора и економисту Џона Кејнза (1883-1946), који се сматра „оцем“ макороекономије и који је тих година пласирао крилатицу: „Дуг рок не постоји. На дуги рок сви смо мртви.“

05 - T3

У свом делу „Општа теорија запослености, камате и новца“ (енг. The General Theory of Employment, Interest and Money, 1936), Кејнз је нанео снажне ударце тадашњој владајућој посткласичној економској школи (која се претежно бавила проблемима тржишта, цена и расподеле) и настојао да покаже како слободно тржиште не поседује механизме који га воде у равнотежу (укључујући и достизање пуне запослености), већ управо неравнотежама које се манифестују кризама. Кејнзова економска теорија објашњавала је зашто слободна тржишта не могу сама себе да коригују и зашто је потребна регулација – односно важна улога владе у економији државе. По Кејнзу, у случају тешких криза, изолована монетарна политика вероватно неће бити ефикасна; неопходна је и фискална политика. Зато је препоручивао смањење каматних стопа, смањење пореза ради повећања укупне ефективне тражње и јавне радове. Касније ће Кејнз, кејнзијанци и новокејнзијанци бити изложени оштрој критици Милтона Фридмана (1912-2006) и других монетариста. Истине ради, Фридман је у књизи „Монетарна историја САД 1873-1960“ (енг. A Monetary History of the United States, 1867-1960), која је објављена 1963. и коју је написао са Аном Шварц, окривио је америчке Федералне резерве (ФЕД) за Велику депресију – не толико због неконтролисане експанзије кредита током 1920-х, већ зато што нису успеле да одрже стабилан ниво цена (што је он као монетариста сматрао идеалом). Због тога је и дошло до дефлаторног удара –  цене робе и услуга стрмоглаво су падале. Другим речима, Фридман је сматрао како је Федералне резерве требало да штампају новац (монетарна експанзија) за комерцијалне банке у циљу одржавања ниске каматне стопе. Руку на срце, у оно време монетарна теорија и политика нису биле толико развијене, а САД су се чврсто држале златно-девизног стандарда.

Велика Британија је избегла да „потоне“ у оштрију депресију све до 1930. када је индустријска производња доживела суноврат. Одлука Велике Британије да напусти режим златног стандарда септембра 1931. године, последично је убрзала опоравак њене привреде. САД су задржале златни стандард до 1933, а Француска чак до 1936. године, што је значило отежани економски опоравак обеју држава. Најделотворнију фискалну политику спровеле су Немачка и Јапан, које су користиле дефицит буџета као инструмент фискалне политике. Наиме, немачки буџетски дефицит на у почетку кризе износио свега неколико процената, да би после 1934. константно растао због високих трошкова за јавне радове и наоружавање. У Јапану се јавна (државна) потрошња, посебно војни издаци, повећала са 31 проценат (1932) на 38 процената (1934), што је увећавало дефицит државног буџета. Коришћење дефицита као фискалног инструмента, уз монетарну експанзију и потцењену домаћу валуту (јен), веома брзо је довео Јапан у стање економског опоравка и пуне запослености радно способног становништва.

06-Us_unemploy_

Стопа незапослености у САД (1910-1960), извор: „Википедија“

Амерички председник Френклин Делано Рузвелт (1932-1945) је у свом инаугуралном обраћању нацији, са стопом незапослености од преко 20 процената, саопштио како је „једина ствар које треба да се плашимо сâм страх“. Рузвелтов одговор на економску кризу у САД био је програм Нови договор (1933-1939), или „Њу дил“ (енг. New Deal), што је подразумевало социјалну помоћ, субвенције фармерима и извођење јавних грађевинских радова (које је финансирала федерална влада) у циљу смањења незапослености. О понуђеном програму је од 9. марта до 16. јуна 1933. трајала дебата у америчком Конгресу, да би на крају „Њу дил“ био усвојен а златни стандард напуштен. Међутим, повећана државна потрошња (преко буџетског дефицита) била је релативно мала у односу на величину америчке привреде, тако да је програм имао ограничене домете на опоравак америчке економије. Преткризни ниво (1928) индустријске производње, БДП-а и извоза достигнут је тек ратне 1942. године.[7]

Ограничена експанзивна фискална и монетарна политика током „Њу дила“ делимично је смањила стопу незапослености у САД, али је она и даље била висока. План је донео увођење регулативе у финансије и, у неку руку, стварање социјалне државе. Успостављање дипломатских односа са Совјетским Савезом (1933), а посебно опоравак британске, немачке и јапанске економије (држава које су биле велики спољнотрговински партнери САД између два светска рата), значили су додатни стимуланс за опоравак америчке економије. Са Другим светским ратом (1939-1945) настала је нова тражња и ново задуживање Велике Британије – од америчких кредита купована је роба америчке војне и цивилне индустрије. Почев од марта 1941. године до краја рата, САД су Савезницима испоручиле наоружање, храну и медицински материјал и опрему вредности 50,1 милијарди тадашњих долара – а од тога се 31,4 милијарда односила на испоруке Великој Британији. Након јапанског бомбардовања Перл Харбура 7. децембра 1941. године, америчке објаве рата Јапану наредног дана и опште ратне мобилизације у САД, већ почетком 1942. стопа незапослености се вратила на преткризни ниво с тенденцијом даљег пада. Током рата годишњи раст америчког БДП-а био је реда 10 процената, док је БДП осталих зараћених страна благо растао или опадао. У последњој години Другог светског рата (1945) амерички БДП био је готово два пута већи него БДП Велике Британије, Совјетског Савеза и Француске заједно. Рат је значио и већи амерички војни буџет и самим тим већа издвајања за научна истраживања (односно освајање нових знања). Од августа 1945. године САД су држале „монопол“ на атомску бомбу, и то све до 1949. када је Совјетски Савез извршио своју прву успешну нуклеарну пробу.

07-Us_GDP

Кретање БДП-а по глави становника (1925-1940) за десет држава Европе и Америке, изражено у вредности долара из 1996. године; извор: „Википедија“

08-Us_GDP

Кретање америчког БДП-а по глави становника (1928-1942), изражено у вредности долара из 2000. године; извор: „Википедија“

09 - T4

Како се после Другог светског рата наставила и проширила доминација САД? Наиме, САД су замислиле изградњу послератног „новог света“ на две основе: економској (кроз стварање светског тржишта) и безбедносној – кроз оснивање организације Уједињених нација[8] (у Сан Франциску 25. априла 1945) као „глобалног удружење влада које сарађују на пољу међународног права, глобалне безбедности, економског развоја и социјалне једнакости“. Док је рат у Европи и Азији још трајао, на Конференцији у америчком граду Бретон Вудсу (1944) ударени су темељи будућег светског финансијског система оснивањем институција као што су Светска банка и Међународни монетарни фонд (ММФ), уз дефинисање златно-доларског стандарда (што је значило поновно успостављање система фиксног девизног курса).

10-Marshall plan

Графика: портали „vho.org“ и „hum3di.wikispaces.com“

Амерички државни секретар генерал Џорџ Маршал (1947-1949) је током јуна и јула 1947, у сарадњи са званичницима Стејт департмента, предложио План европске обнове, касније забележен као „Маршалов план“ (1948-1952). Процењује се да су током примене овог политичко-економског пројекта САД  уложиле око 13 милијарди тадашњих долара (нешто више од 5 процента америчког БДП-а из 1948. године), што је по критеријуму инфлације у САД данашњих (2013) око 125 милијарди долара. Помоћ су одбиле социјалистичке државе источне Европе (Совјетски Савез, Пољска, Источна Немачка, Чехословачка, Румунија, Бугарска и Албанија), с тим што је Југославија касније добијала донације (колоквијално назване „Труманова јаја“) после захлађења односа са Совјетским Савезом (1948) и приближавања ка САД (1949). Највећи део помоћи добиле су Велика Британија (25,9 %), затим Француска (18 %), Немачка (11,4 %), Италија (9,5 %), Холандија (8,9 %) итд.

Поводом педесете годишњице Маршаловог плана за Немачку, недељник „Шпигл“ објавио је специјално издање посвећено том политичко-економском пројекту. Тада (1998) је шира немачка јавност била у прилици да се упозна са првобитним, Моргентауовим планом за послератну Немачку (1944). Наиме, Хенри Моргентау Јуниор (министар финансија САД 1934-1945) предложио је план кажњавања тако што би индустрија Рурске области била значајно ослабљена, док би немачка тешка индустрија, уопште, била потпуно девастирана. Немачка је требало да постане претежно пољопривредна земља, са спорадичном лаком индустријом. Парадоксално, западнонемачку индустрију спасли су: 1) Британци који су сматрали да би њена девастација значила узлет француске индустрије[9], али и 2) „спуштање гвоздене завесе“, што је дефинитивно допринело промени планова западних Савезника.

Дописаћемо да се послератни западнонемачки успех чврсто ослањао на акумулираном техничко-технолошком и индустријском знању. „Велики“ домети „Маршаловог плана“ су у светској литератури оспорени (јер су европске државе донираним новцем куповале робу из САД), а овде ћемо цитирати запажање чувеног лингвисте и филозофа Ноама Чомског:

„Од 13 милијарди долара помоћи од Маршаловог плана, око 2 милијарде долара отишло је управо америчким нафтним компанијама. То је био део напора да се економија Европа која је била базирана на угљу трансформише у економију базирану на нафти (…). Веома мало тог новца је напустило Сједињене Америчке Државе. То је ишло из једног џепа у други. Ако погледате пажљивије, помоћ Француској само је  покрила трошкове француског настојања да поново освоји Индокину (1945-1954). Дакле, амерички порески обвезници нису обновили Француску – они су плаћали Французима да купе америчко оружје како би сломиле отпор становништва Индокине. Слична ситуација важила је и у раној фази спровођења Маршаловог плана кроз давање помоћи Холандији – и шта се догодило у (холандској колонији) Индонезији? То је комплексан ток помоћи и користи.“[10]

Готово четврт века важио је златно-доларски стандард (1947-1971) по којем су САД гарантовале директну конвертибилност долара у злато по фиксној цени од 35 долара по унци. Многе земље су везале своје валуте управо за амерички долар, што је последично значило и утврђени однос њихових валута према цени злата. Међутим, када се посумњало да САД штампа доларе без покрића, Француска је почела да смањује своје резерве долара почев од мандата француског председника Шарла де Гола (председник 1959-1969), купујући за њих злато од владе САД по поменутом фиксном курсу. Овај моменат, укључујући и велике трошкове током Вијентнамског рата (1955-1975) у које су САД формално ушле 1964. године после Инцидента у Тонкиншком заливу (мада су преко војних инструктора и саветника биле укључене и раније), приморали су америчког председника Ричарда Никсона (1969-1974) да објави укидање златно-доларског стандарда (1971), односно престанак директне конвертибилности долара у злато. Тиме су и долар и остале савремене светске валуте изгубиле материјалну подлогу, док су централне банке држава добиле теоријску могућност издавања новца у неограниченим количинама. Систем фиксних девизних курсева у свету (за које се до тада залагао ММФ) напуштен је 1973. у корист „пливајућих“.

11-US_public_debt

Кретање јавног дуга (без интерног дуга) САД у процентима БДП-а (1790-2012), извор: „Википедија“

12-US_public_debt

Кретање укупног јавног дуга САД у билионима* долара (1981-2012), извор: „Википедија“
Укупан јавни дуг обухвата и интерни дуг (енг. intra-governmental debt), тј. државне позајмица из социјалних фондова.

Захваљујући економско-политичкој доминацији САД, односно како је у већем делу света већ успостављена трговина базирана на америчком долару и како је ова валута била доминантна у девизним резервама држава света, задржан је његов примат као резервне светске валуте. Међутим, последице напуштања златно-доларског стандарда и две Нафтне кризе (1973-1974, 1979-1980) проузроковале су да САД од седамдесетих година XX века бележе константан дефицит у спољнотрговинској размени са иностранством. Наравно, сада је немогуће вратити златну подлогу доминантним светским валутама, чак и да неко хоће – јер су количине овог драгоценог метала ограничене и тешко да би могле да иду у корак са експанзијом глобалне трговине. Према томе, два најзначајнија производа САД су долар, за којим постоји тражња у свету и који се мења за реална добра, и америчка обвезница. Не треба заборавити ни да је „кичма“ светског финансијског система у Њујорку и да је готово цела платформа светске економије изграђена на америчком долару. САД су преко долара, на чију вредност могу да утичу, до почетка Велике рецесије (2008-2009) биле у могућности да терет својих дугова преваљују на остатак света – што, додуше, чине и данас. Међутим, од 2001. амерички расходи (посебно за здравство и војску) расту драматично брже од прихода и БДП-а. Укупан јавни дуг САД је 2012. године достигао вредност од око 15,6 билиона или 15.600 милијарди долара (око 105 процената америчког БДП-а),[11] уз истовремени дефицит федералног буџета од 1.089 милијарди долара (око 7 процената БДП-а) и дефицит у спољнотрговинској размени од 540,4 милијарде долара (око 3,5 процената БДП-а). Ове одлике америчке економије, као ниво шећера или холестерола у крви, упозоравају потенцијалне инвеститоре. Уколико они почну да губе поверење у сигурност америчких обвезница и амерички долар, па почну масовно да улажу у злато, швајцарски франак, британску фунту, европске или јапанске обвезнице итд, САД ће се наћи у проблему – што ће се ланчано пренети на читав свет у којем би готово сигурно настао рат валута са далекосежним последицама. Због тога је данашњи приоритет САД да сачувају поверење инвеститора у своја два највреднија производа.

Већ смо поцртали како било да САД покреће ратове, било војне интервенције – на тај начин даје снажне „инјекције“ сопственој економији, јер се политиком монетарне експанзије долари штампају и уливају у војни буџет, што покреће све оне компаније које посредно или непосредно чине америчку војну индустрију. С друге стране, ширењем војног и политичког утицаја империје, учвршћује се њена економска доминација, и обрнуто. Раздобље Хладног рата (1945-1989) и постхладноратовска ера обележили су наставак политике (војног, политичког и економског) интервенционизма САД широм света, а нарочито у државама Латинске Америке и Азије.[12]

13-Sectors_of_US_Economy_as_Percent_of_GDP_1947-2009

Кретање удела сектора у БДП-у САД по секторима (1947-2009), извор: „Википедија“

Ото фон Бизмарк, председник Владе Краљевине Пруске (1862-1890) и канцелар Немачког царства (1871-1890), тврдио је како империја мора непрестано да се територијално шири како би се одржала (цитирано по белешкама Дејана Бараћа). То је био један од разлога зашто се залагао да се на Берлинском конгресу (1878) омогући немачком савезнику Аустро-Угарској да окупира Босну и Херцеговину. Ово је представљало „мелем на рану“ Бечу, који је био увелико фрустиран после пораза од француско-пијенмонтовске коалиције код Солферина и последичног губитка Ломбардије (1859), губитка права на немачко наслеђе после пораза од Пруске код Садове (1866) и пристајања на нагодбу са Угарском (1867).

Савремено доба, међутим, подразумева другачију стратегију ширења империја. Далеко је значајније држати „монопол“ на светски новац (још увек је амерички долар доминатна светска валута), енергетске ресурсе и доминацију у областима које обезбеђују техничко-технолошки (а самим тим економски) прогрес – наука, образовање и војна индустрија. Стога, САД прибегавају пракси да „увозе“ најбоље стручњаке из читавог света, а америчко Министарство одбране је 2012. године кроз буџет потрошило око 682 милијарде долара (при чему је тај износ био већи него збир издвајања за војску десет држава које су на листи иза САД). Полеђина медаље сведочи да је у првој половини XX века важило је правило да годишње на сваких десет патената у свету девет настаје управо у САД, док је од почетка XXI века тај број  четири до пет. У науку данас и те како улажу и њихови велики конкуренти – Јапан, Кина, ЕУ.[13]

14_devizne rezerve

Процена расподеле глобалних девизних резерви, извор: „Википедија“

Напомена: Државе чије централне банке емитују резервну валуту, благодарећи монетарној експанзији, у прилици су да омогуће својим компанијама да купују реална добра (ресурсе) широм света [14]

Не треба занемарити опасност да би, хипотетички, у даљој будућности САД могле да посегну за бомбардовањем својих поверилаца. Иако поређење није до краја умесно – подсетимо да су управо Француска и Италија 2011. године бомбардовале свог повериоца Либију и помогле да се свргне Гадафи. Ако одемо даље у прошлост, сетићемо се како су у Средњем веку монарси решавали проблем поверилаца. Вероватно је најпознатији пример краља Филипа IV Лепог (владао је Француском у периоду 1285-1314). Како су га ратови са Енглеском и Фландријом поприлично коштали, овај монарх не само да се није либио да присваја имовину Јевреја и Католичке цркве (чак је 1309. „преселио“ папу из Рима у Авињон), већ се 1308. обрачунао са својим највећим повериоцима – Темпларима. Тако је „решио“ проблем њихових потраживања и уједно присвојио остатак темпларске имовине.

Пол Кенеди је у својој књизи „Успон и пад великих сила“ (енг. „The Rise and Fall of the Great Powers,“ 1987) говорио о „империјалном прегревању“ – када наступи неравнотежа између економије и финансија, с једне стране, и стратегије употребе војне силе, с друге стране. Кроз историју су империје, услед поменуте неравнотеже, у тренуцима велике моћи доживљавале или лагано или оштрије опадање.[15] Што ће рећи, „потонуће“ се не дешава преко ноћи. Илустроваћемо изречено једним примером из не тако далеке прошлости. Осман(лиј)ско царство се у време своје највеће моћи (1683) простирало на три континента на површини од око 10,45 милиона квадратних километара, а осипање царства до момента оснивања Републике Турске (1923) трајало је готово два и по века.

Истини за вољу, живот и историја се убрзавају.


[1] Geoffrey Wheatcroft, „Once Upon a Time in Westphalia,“ пренео портал НСПМ 3. мајa 2013. године,

http://www.nspm.rs/prenosimo/bilo-jednom-u-vestfaliji.html?alphabet=c

Из чланка су преузети цитати Џорџа Вашингтона и Томаса Џеферсона.

[2] Петар В. Шеровић, „Сто педесет година од рата између Севера и Југа у САД,“ 5. октобар 2011. године, НСПМ,

http://www.nspm.rs/savremeni-svet/povodom-godisnjice-americkog-gradjanskog-rata.html

[3] Драган Живојиновић, „Шест разлога због којих кина неће бити следећа светска суперсила,“ ФПН – Годишњак 2009, III део,

http://www.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2010/05/27-mr-Dragan-%C5%BDivojinovi%C4%87-%C5%A0est-razloga-zbog-kojih-Kina-ne%C4%87e-biti-slede%C4%87a-svetska-supersila.pdf

[4] Исто

[5] The Smoot-Hawley Tariff Act of June 1930, http://future.state.gov/when/timeline/1921_timeline/smoot_tariff.html,

U.S. IMPORTS, EXPORTS, AND TRADE BALANCE: 1940-2005, http://www.econdataus.com/trade05.html,

Погледати и детаљне чланке „Велика депресија“ на „Википедији“ (српску, енглеску и немачку верзију).

[6] Исто

[7] Исто

[8] Драган Живојиновић, „Шест разлога због којих Кина неће бити следећа светска суперсила,“ ФПН – Годишњак 2009, III део,

http://www.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2010/05/27-mr-Dragan-%C5%BDivojinovi%C4%87-%C5%A0est-razloga-zbog-kojih-Kina-ne%C4%87e-biti-slede%C4%87a-svetska-supersila.pdf

[9] Ружа Ћирковић, „Маршалов план с неба,“ „Данас“ од 18. августа 2013. године,

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/marsalov_plan_s_neba.884.html?news_id=266190;

http://en.wikipedia.org/wiki/Henry_Morgenthau,_Jr.

[10] Noam Chomsky interviewed by David Barsamian, International Socialist Review, November-December 2003,

http://www.chomsky.info/interviews/200311–.htm

[11] Јавни дуг САД је 12. децембра 2013. године достигао вредност 17.226 милијарди долара.

http://en.wikipedia.org/wiki/National_debt_of_the_United_States

[12] Timeline of United States military operations, http://en.wikipedia.org/wiki/Timeline_of_United_States_military_operations

[13] World Patent Report: A Statistical Review – 2008 edition, http://www.wipo.int/ipstats/en/statistics/patents/wipo_pub_931.html,

http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2013&mm=03&dd=20&nav_id=697108,

http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_countries_by_military_expenditures

[14] Данашње (2013) високо учешће америчког долара у светским девизним резервама (реда 60 %) не одсликава измењену констелацију економске моћи, што се може објаснити инерцијом светског финансијског система. Истини за вољу, инерција је и те како „потпомогнута“ напорима САД да одрже стечене позиције у светској финансијској архитектури. Подсетимо да је релативно високо учешће британске фунте у светским девизним резервама  после Другог светског рата било последица колонијалног наслеђа (до 1960-х учешће је било реда 20 %). Како је опадала империјална, политичка и економска моћ Велике Британије, долазило је до „истискивања“ фунте као резервне валуте. „Истискивање“ се одвијало са одређеном инерцијом до седамдесетих, да би се тада убрзало услед економске кризе у овој држави која је продубљена „нафтним шоковима“ (1973-1974 и 1979-1980).

http://de.wikipedia.org/wiki/Leitw%C3%A4hrung

У свету постоји „тихи рат“ између валута и о томе је веома поучно писао економиста и финансијски консултант из Лондона Небојша Катић:

„Систем који почива на једној националној валути, без обзира како моћна сила стајала иза те валуте, дугорочно је неодржив. Да би светски систем функционисао на таквим основама, да би био ликвидан, долара мора бити у изобиљу. Али, да би долара било у изобиљу, Америка мора имати стални и велики дефицит текућег биланса.

Овај феномен се у економији назива ,Трифинова дилема‘, по економисти Роберту Трифину, који је проблем објаснио далеке 1947. године. Кејнз је такође уочио проблем и понудио другачије решење за светски монетарни систем (увођење синтетичке резервне валуте и концепт уравнотежених трговинских биланса, прим. Дејана Бараћа). САД су биле превише моћне да би одустале од решења које јој давало огромну предност на светској економској сцени.

Почетком шездесетих година долари у оптицају далеко превазилазе америчке златне резерве на којима је долар номинално почивао. Паритет долара према злату је неодржив, и то постаје свима јасно. ,Трифинова дилема‘ се поново актуелизује, понајвише у анализама познатог француског економисте Жака Руфа. Из тог времена потичу и кованице које су и данас актуелне. Једну је сковао тадашњи француски министар финансија Жискар д’Естен, који је позицију долара назвао ,прекомерном привилегијом‘. На истој линији, Руф је писао да само Америка може имати ,дефицит без суза‘. Ту прекомерну доларску привилегију Путин данас, прилично непоетски, назива паразитизмом.“

http://nkatic.wordpress.com/2011/10/13/rat-dolara-i-evra-i-deo/,

http://nkatic.wordpress.com/2011/10/18/rat-dolara-i-evra-ii-deo/,

http://nkatic.wordpress.com/2011/10/19/rat-dolara-i-evra-epilog/.

[15] Никако не треба сметнути с ума да су данас (2014) демографске слике нпр. Русије и Јапана далеко неповољније од америчке.



Категорије:Не само о економији

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s