Небојша Малић: Безалтернативно порицање ентропије или Поводом чланка Тимотија Гартона Еша

sivi-soko-logoЧитајући текст Тимотија Гартон-Еша из Гардијанапренесеног јутрос на Стању Ствари, пало ми је на памет нешто што сам цитирао пре много година, а тиче се природе ЕУропске уније. 

Наиме, Еш у свом тексту – који, сасвим очекивано, подржава пучисте у Украјини спрам злих Руса – каже и следеће:

Погледајте само демографске прогнозе о становништву Западне Европе које све више стари. И пре но што замишљате, ако желимо да исплаћујемо наше пензије, одржавамо раст економије и бранимо наш начин живота у западном свету – биће нам потребни ти млади Украјинци. 

Преведено са лицемерског, ово би значило да је једини начин да се одржи западна, либерално-демократска социјална држава – освајање територије и становника, који би се онда користили као сировинска и пореска база за „намиривање“ не толико социјалних случајева, колико олигарха и наследних партијских апарата ЕУропских комесара.

HH5_Japanese_

Насловна страна Прогнане заставе на јапанском (извор)

И онда сам се сетио нечега што сам на енглеској верзији Сокола цитирао давне 2005; у раној фази своје „космичке опере“, Дејвид Вебер је овако описао тадашњег главног антагонисту:

Својевремено је Република Уточиште – тада још не „народна“ – била инспирација целог квадранта, блештави светионик богатства и предузетништва највише налик Старој Земљи као културном и интелектуалном темељу човечанства. А онда је то славно обећање умрло. Не од руке страног освајача, или варвара на границама, већ у сну, као жртва најбољих намера. Постало је жртва на олтару једнакости. И то једнакости исхода, а не предуслова. Сагледавши своје велико богатство и неминовне неједнакости људског друштва, одлучили су да их исправе. Убрзо потом, пацијенти су преузели душевну болницу. Република Уточиште постала је Народна Република – огромна, подивљала машинерија која је свима обећавала више и боље, без обзира колико су доприносили систему. Током тог преображаја, створили су незаустављивог бирократског титана на путу самоуништења, који је све реформаторе газио као гњиде.

…Очеви и дедови Законодавственика оставили су превише људи без посла у име „једнакости“ и превише обесмислили образовање у име „демократизације“. Научили су Социјалне да морају само да се роде, дишу и примају Основну Животну Надокнаду, да је улога школе да ђацима нуди „потврђивање“ – шта год то значило – а не знање. А када су владари схватили да су уништили сопствену привреду, и да ће она пропасти за деценију-две уколико се не исправе катастрофалне „реформе“, нису имали храбрости да се суоче са последицама.

Можда су и могли да исправе штету, али нису ни покушали. Уместо да се суоче са политичким последицама демонтаже система „хлеба и игара“ за куповину гласова, почели су да траже нове начине да напуне празну социјалну касу. И тако је Народна Република постала освајач. Законодавственици би анектирали суседне државе, и пљачком њихових средстава удахнули нови живот лешини старе Републике Уточиште. Неко време им је то полазило за руком.

Успех је, међутим, био кратког века, јер су новоосвојеним територијама наметали свој пропали систем. Несвесно и ненамерно, јер је то био једини систем за који су знали, али су свеједно отровали привреду својих сужања на исти начин као и сопствену. Потреба да се нове територије опљачкају како би издржавале матицу само је убрзавала процес њихове пропасти. Када би тај извор прихода пресушио, морали су да освајају наново. Свака жртва би им дала краткорочну илузију благостања, да би врло брзо потом пропала и постала још један терет. Била је то трка против ентропије, али владари Уточишта нису себи оставили ниједну алтернативу…

– Прогнана застава (Flag in Exile), 7. поглавље

Овде треба имати на уму да је Веберова серија инспирисана романима Сесила Форестера (C.S. Forrester) о добу једрењака, односно биткама британске морнарице против Наполеона. Наспрам Уточишта, чији је главни град Нуво Пари (Nouveau Paris) а владaјуће породице имају француска имена, Вебер као јунаке представља малу трговачку краљевину Мантикор, више него очигледно аналог Велике Британије. Али опис трансформације Уточишта у „народни рај“ није аналогија са совјетским комунизмом, како би обични амерички читалац био склон да претпостави, већ са данашњим либерално-демократским Западом, истинским наследником идеологије Револуције.

Познато је да свако тумачи свет око себе на основу сопствених предрасуда. На Западу су тако Стаљинову контролу над послератном Пољском, Чехословачком, Мађарском, Румунијом и Бугарском сматрали „освајањем“ у економске сврхе, јер је то била њихова логика. Сличном заменом теза су оптужили Совјетски савез да жели да „освоји свет“ – што је, опет, била идеологија троцкиста које је Стаљин немилосрдно прогонио, док су Стаљинисти били задовољни „социјализмом у једној држави“ – иако источноевропски сателити нису били колоније, већ санитарни кордон према реалној претњи инвазије са Запада. А управо месијански либерал-демократски Запад – којем у корену није капитализам, већ јеретичка идеологија Пуританаца – инсистира да неће бити безбедан док цео свет не стави под своју контролу.

Приметићете такође и да они који се тако бучно и насилно залажу за безалтернативно припајање „ЕУропској породици народа“ – било у Србији, Украјини или другде – нису они чији ће рад и имовина бити жртвовани на олтару „једнакости исхода“, већ они који желе да постану део владајуће „нове класе“ разних Ештонових, Филеа, Ван Ромпаја, Солана и њима сличних. Реткима ће можда и бити понуђена могућност да се придруже тој олигархији – да зарад личног интереса тлаче како свој, тако и друге народе – али великој већини Запад не нуди никакав избор, већ само безалтернативно сужањство апсурдном систему, који мисли да у трци са ентропијом може да победи.

(Сиви соко, 4. 2. 2014)



Categories: Сиви соко

4 replies

  1. Текстина. Свака част.
    “ Преведено са лицемерског…“ 🙂

  2. “ А управо месијански либерал-демократски Запад – којем у корену није капитализам, већ јеретичка идеологија Пуританаца – инсистира да неће бити безбедан док цео свет не стави под своју контролу.“

    Видим да се аутор бавио проучавањем филозофије aмеричке старе деснице, коју тренутно занимљиво заступа блогер Куртис Јарвин под псеудонимом Молдбуг.

    Било би интересантно видети ауторов преглед њених основних поставки, што може бити интересатно српској публици.

  3. Ово о пуританској јереси потиче од Клајда Вилсона – мада је „нео-реакција“ итекако занимљив феномен, и заиста заслужује обраду. Чим стигнем…. .

  4. Reblogged this on moesiotes and commented:
    Znam da ste već pročitali ovaj tekst. Vredi ga pročitati ponovo.

Оставите коментар